Вести
09. 07. 2016.
Дух Традиције
Плодови српске транзиције толико су горки да се данас – са дистанце од четврт века – већим чудом чини то што је „Политика“ успела да се сачува у свом традиционалном смислу и значењу него да је нестала у вртлозима наше лакомислености, заједно са Народним музејом, Галеријом савремене уметности и још много тога што је обележило модерну историју Србије.
Немам за то бољег објашњења осим да се у те послове умешао неухватљиви а свеприсутни Дух Традиције. (Наравно, Дух Традиције није дух прошлости, већ динамичко прожимање сећања и савремености, које, по правилу, порађа квалитет.) Јер, кад је падала, „Политици“ се то догађало и спорије и отменије него другима. Разорни утицаји и нови односи, који су разарали српску штампу, у „Политици“ су, наилазећи на отпор Духа Традиције, били пригушенији и дискретнији. Кад је пропадала, „Политика“ је изгледала „као неки осиромашио бег, који није продао очеву кућу“, како је Милош Црњански описао Алексу Шантића пред крај његовог живота.
Кад се уздизала – а то се догађало у два мандата Љиљане Смајловић – „Политика“ је то чинила са мером, знањем и самопоуздањем. Висок професионални ниво, култура, пристојност и отвореност за различите ставове смештали су „Политику“ у зону отпора духу времена вишег реда, који није био политички, већ друштвени у најширем смислу. Управо то је противнике „Политике“ и „транзицијске предаторе“ најчешће остављало без аргумената, измештајући их из простора јавне полемике у кулоаре и закулисне послове, далеко од очију јавности.
Већ целу деценију Србија, са промењивим успехом, трага за својим новим државотворним оквиром, последњих година суочавајући се и са тешким губицима транзиције. Добро је што га тражи (и) у континуитету са великим српским 19. веком. Није, међутим, добро што у тој потрази још увек не налази место за „Политику“, коју је у првим годинама 20. века породио управо дух претходног столећа ослобађања, обнове државности и општег уздизања.
Зато од свег срца подржавам предлог проф. Леона Којена да је неопходно да држава озакони статус јавног сервиса „Политике“, за који се она суштински већ изборила. „Политика“ не би на тај начин само сачувала статус важног друштвеног оријентира него би то било и признање њеним данашњим уредницима и редакцији што су успели да сачувају такву вредност у годинама кад је много тога пропало. Уосталом, да је Србија изгубила „Политику“ у првим годинама 21. века, био би то само доказ наше глупости; ако је изгубимо данас, док се суочавамо са свим последицама тих година, био би то доказ наше јаловости, која не даје наду на било ком пољу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.