Вести
04. 04. 2016.
Притисци, претње и таблоидне ломаче за истраживачке новинаре
Притисци финансијских и политичких моћника и њихов утицај на уређивачку политику редакција, маргинализовање јавног дијалога и покушаја да се у маинстреам медијима чују гласови који критикују власт, те хушкачке кампање таблоида против свих који се усуде да се не диве тренутно најмоћнијем човеку у Србији – ово је укратко тужни мозаик овдашње медијске сцене
Новинари се све више схватају као сервис за преношење саопштења власти, а њихова улога у истинитом и правовременом информисању јавности непожељна је за доносиоце одлука. Ово стање није ново, али је последњих година добило малигни облик, сматрају познаваоци прилика.
Након што је објавио резултате Завода за јавно здравље да вода у Пожаревцу није исправна за пиће, новинар и уредник локалног Радија Боом 93 Урош Урошевић суочио се са кривичном пријавом због узнемиравања јавности, коју је против њега поднео директор Водовода Саша Ваљаревић, иначе функционер Социјалистичке партије Србије.
Урошевић, кога је пре неколико дана због овог случаја испитивала полиција, каже за РСЕ да постоји разлог за сумњу да је читава прича много дубља, пошто је пријава поднета још у октобру прошле године.
“Неко је то искористио да сада извуче из неке фиоке и да то постане јавно. Јако је необично то што ја позив од полиције добијам мање од 24 сата откако сам објавио текст о поделама које постоје у Српској напредној странци у Пожаревцу и одређеним импликацијама тих подела на реализације одређених пројеката у граду”, оцењује наш саговорник.
Таблоидне хајке против истраживачких новинара
Према актуелном извештају међународне невладине организације за заштиту новинара “Репортери без граница”, Србија се по степену слободе медија налази на 67. месту од 180 рангираних земаља, што је за 13 позиција лошије у односу на претходни извештај. Ови подаци се, међутим, дијаметрално разликују од виђења које премијер Александар Вучић види положај медија у Србији.
“Могу да кажем да постоји потпуна слобода медија у овој земљи. Наравно, увек може боље и ја ћу учинити све што је у мојој моћи да то обезбедим. Али, у свим медијима ме могу критиковати кад год и како год желе. Ту нема никаквих проблема”, рекао је својевремено Вучић у интервјуу за Euronews.
Међутим, како пролазе они који се усуде да критикују власт, показује случај најновије хајке коју је “Информер”, таблоид који без задршке и из свих оружја брани Вучићеву владу, покренуо против новинара Мреже за истраживање криминала и корупције (КРИК) Стевана Дојчиновића.
У тренутку док се КРИК бави истраживањем имовине породице Вучић, ово гласило који само формом подсећа на новине, објављује текстове о Дојчиновићевим, наводним, садомазохистичким склоностима и везама са страним шпијунима, као и о настојању КРИК-а да сруши премијера и изазове хаос у земљи.
Интересантно је да је таблоид дошао до појединости, попут радног наслова текста који још није објављен, због чега су у КРИК-у уверени да су праћени.
Овакви напади уследе сваки пут када истраживачки новинари објаве текстове о корупционашким радњама одређених актера у власти. Матрица је углавном иста, рекао је за РСЕ Стеван Дојчиновић након једне од бројних хајки којима је био изложен.
“Ми видимо да кад год објавимо нешто, након тога као по моделу следи одговор у виду кампање против нас, углавном од медија који су по својој уређивачкој политици очигледно уз власт”, сматра Дојчиновић.
Слично искуство имају и новинари Балканске истраживачке мреже (БИРН), након што је ова кућа објавила текст о малверзацијама државних функционера приликом избора фирме задужене за испумпавање воде у копу “Тамнава”.
“Само у првих недељу дана те кампање направљено је око 170 прилога. Само три пута је неко позвао БИРН да пита шта мисли о томе. Не памтим да је оваква скала слободе медија скоро била било где на Балкану. До скоро, могла бих да кажем да је Македонија гора од нас, али у овом тренутку могу да кажем да смо је престигли по сужености слободе говора”, каже Гордана Игрић из БИРН-а.
“Државни удар” и претње новинарима
Заправо, слобода говора не важи за све у Србији подједнако. На пример, док је Урош Урошевић морао да пред полицијом образлаже због чега је обавестио Пожаревљане да је тамошња вода неисправна и тиме по мишљењу једног политичког функционера узнемирио јавност, Драгану Вучићевићу, главном и одговорном уреднику “Информера” и личном пријатељу српског премијера, је дозвољено да без икаквих последица шири панику апокалиптичним и неутемељеним прогнозама.
Гостујући на ТВ Пинк, још једној кући која служи као Вучићева пропагандна машинерија, Вучићевић је упозорио премијера: “Да ни случајно не оде у Кину. Ако оде у Кину, у Србији ће настати хаос. У Србији се спрема хаос. Ако оде у Кину, овде ће бити државни удар”.
У атмосфери “државног удара” готово непримећено пролазе вести о претњама новинарима. Недавно је редакција портала Инсајдер.нет, који су основали новинари истраживачке емисије Инсајдер, саопштила је да је у скорије време више претњи смрћу стигло сарадницима портала. Одговорна уредница портала Бранкица Станковић већ годинама живи под полицијском заштитом због тема које је отварала у ТВемисији “Инсајдер”.
Светлана Лукић, уредница сајта Пешчаник.нет, која је својевремено одбила полицијску заштиту, јер је сматрала да је то апсурдно ако полиција истовремено одбија да истражи ко шаље претње, рекла је заРСЕ да мету на такозваним “издајницима” увек цртају политички експоненти власти.
“Ако они стално шаљу поруку да је свако ко другачије мисли по дефиницији непријатељ, да нарушава стабилност државе, да мрзи премијера или да дестабилизује војску, онда је то јасна порука свакоме ко је, из различитих разлога фрустриран, да може неометано да напада тог, такозваног издајника”, истакла је Светлана Лукић.
Медији без финансијске самосталности
Осим јавног линча и претњи, медији трпе још један ниво притиска.
“Медији су изашли на тржиште и у великом броју случајева зависе од реклама које плаћају јавна предузећа. Јавна предузећа се већ две године не рекламирају у медијима који се критички изјашњавају према власти”, рекла је недавно у Интервјуу недеље Тамара Скрозза, новинарка недељника “Време” и чланица Комисије за жалбе у Савету за штампу. Ови проблеми нису нови, али су сада добили крајње канцерогени облик.
“Све методе које су претходни режими имали за гушење, за притиске на медије, овај режим је прикупио и направио један концентрисани притисак, једно концентирсано гушење, једну концентрисану деградацију медија на све могуће начине”, објашњава Скрозза.
Крајња консеквенца је та да су новинари постали ходајући “држачи микрофона”, а ситуација у којој новинарима није дозвољено да постављају непријатна питања постала је уобичајена, оцењује новинар Дејан Анастасијевић.
“Новинари све то трпе, а трпе зато што је новинарство посао који практично једва да је више и плаћен, да је сигурност радног места минимална и да се, на крају крајева, све чешће дешава да новинар добије од уредника задатак са већ написаним насловом, ‘лидом’ и главном тезом и он само треба да убаци неколико цитата, а све остало је унапред припремљено на неком другом месту које није редакција. Ја не верујем да постоји било какав начин да се то промени, осим да се медијима врати финансијска самосталност, али не видим како би то могло да се уради с обзиром на стање у којем је Србија и с обзиром на то шта се дешава на медијском плану у глобалу”, закључује Анастасијевић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.