Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
30. 10. 2009.
Лопове у затвор - слобода Качкету
Министар полиције Ивица Дачић ухапсио је Славољуба Качаревића, директора и главног и одговорног уредника Гласа јавности...
Хм, ова вест била би сасвим логичан развој догађаја у октобру 1999., давне године када смо сви мислили да у Србију пристиже нешто што се зове боља времена, атмосферска прилика о којој су сви чули али је нико није видео. До данас. Вест је, међутим, из октобра 2009. године, и да није сурово озбиљна, свима који познају Славољуба Качаревића, а нарочито много већој популацији која познаје Ивицу Дачића, делује гротескно. Срећа је, пак, да овде Ивицу Дачића сви знају ко злу пару, па би његов апс дочекали с традиционалним узвиком:
''Има Бога'', док је Славољуб Качаревић сопственим животом стекао ретку привилегију да су вест о ухапшеном Качкету, сви који га знају, пропратили ускликом: ''Бог те мазо! Качкета!?''
Било је ту оних који су проверавали да није којим случајем први април, да није грешка (''извините кога тражите, мора да сте погрешили... Ово је 064 5527...''), дрчних (''ај, немо' да ме .....''), бајковитих (''и кад си се пробудио, три прста у нокширу''), вицкастих (''овај је добар, је'л знаш још неки'') и оптимистичних (''пустиће га, кад утврде да то није онај кога су тражили'').
Е сад, Славољуб Качаревић воли кафану ал' не зна да пева, није се родио у Житорађи, није друг члан, није господин члан, није петог октобра двехиљадите јуришао да ослобађа редакције, није тражио ордење за храброст, нити титуле за заслуге, попио је свој сет лекова за чир, дијабетес и све остало што је стекао преданим радом за бољу Србију, изашао из улаза зграде и исто вече смо га видели у лиду свих централних информативних емисија.
''Чек, чек'' – чешкао се сав поштен свет, који воли да посматра Дневнике
– ''да није ово онај што је обећао бесплатне акције од 1.000 евра. Није. Да није ово онај што је покуповао шећеране за три евра, па их продао за три милиона (евра). Није. Да није ово онај што је себи одредио плату од десет хиљада евра, отпремнину од 100.000 евра, и самододелио стан од 200 квадрата на Врачару. Није. Да није ово онај...''- ређале су се могуће опције ТВ аудиторијума, док није утврђено да је ''ово онај'', у ствари, осумњичен да је оштетио једну невероватно успешну банку, којој ових дана успева да целу ''Политику'' избаци из зграде стечене успешним пословним кокетирањем с барјацима свих режима, и то за милион комада валуте, која више не може да се размени ни у мењачницама, ни код уличних дилера, јер је повучена из оптицаја отприлике када су Срби прихватили хришћанство. Оно што је занимљиво – на свим фотографијама ископоним из архива - Качке се смејао. Да га можда нису сликали у тренутку када су му саопштили зашто га хапсе?
Та злоупотреба службеног положаја из 2001. године, додуше, није ништа у односу на оно што би могли пронаћи ако почну да копају по Качкетовој биографији из осамдесетих, седамдесетих и шездесетих, када је, лично ми је признао (али ћу то на суду одати само ако ми одобре статус заштићеног сведока), двапут од цвикераша из суседне клупе преписао контролни из математике, те украо комплет кликера оном дебелом из ''осмог два''.
Прошло је десет најуспешније протраћених година у историји човечанства и, на ред је коначно дошао Славољуб Качаревић, што су сви овде жељно ишчекивали, особито из визуре Ивице Дачића. Да је којим случајем данас уредник Гласа јавности, а то је последњи пут био када су плаве новчанице с ликом Кларе Шуман увелико замењене зеленим у стилу рококоа, новинару ''црне хронике'' објаснио би да мора да провери ту научно-фантастичну свињарију.
Јер, Качаревић је био уредник Гласа у оним временима када су га данашњи министри цимали за рукав, не би ли објавио какву њихову високоумност, а остали садашњи министри размишљали како да га бар накратко пошаљу у Киншасу, или какво друго атрактивно летовалиште.
Ивана Икраш, бивша репортерка Гласа, сећа се да се Славољуб Качаревић, као први човек тада једне од ретких слободних новина, бавио много више текстовима, људима у редакцији и њиховим проблемима него финансијским пословањем листа.
-У том смислу, уосталом као и многи други, пре је био жртва сулуде пословне политике, коју је водио власник листа од чијег специфичног смисла за бизнис је и сам побегао – каже Ивана Икраш и сећа се:
’’Професионално, свако од запослених могао, у било које доба да му се обрати - било којим поводом. И, не памтим да није саслушао човека, ако већ није помогао.
Текстови који су објављивани у то време имали су повод и смисао, саговорници су радо пристајали да дају изјаве за Глас, новине су биле свакодневно цитиране, а у редакцији је још важило правило да се морала чути и друга страна. У том смислу, захваљујући и његовом имену Глас је имао респектабилну тежину.
Као главни уредник Гласа од новинара је тражио да се прича ’истера до краја’, па ме је тако једном три дана заредом слао на терен 70 километара од Београда. Први дан нам се аутомобил покварио на путу ка Смедереву и после безуспешних покушаја возача да га поправи позвали смо Качаревића, да питамо шта да радимо. Одговорио је да идемо у кафану, док не стигне аутомеханичар. Рекли смо да се налазимо негде у њивама и да је први ресторан на 20 - 30 километара одатле. Одговорио је да под хитно у близини треба да направе један! Чекали смо мајсторе до касног поподнева и понадали се да је одустао од приче. Сутрадан смо опет кренули, али је аутомобил стао, срећом, на самом излазу из Београда. Сад смо већ били убеђени да је прича пропала и да ће је ставити ад ацта. Међутим, када смо дошли трећи дан у редакцију извадио је кључеве од свог приватног аутомобила, те смо коначно његовим аутом стигли на одредиште.“
Бранкица Ристић, и данас новинарка Гласа јавности, објашњава да је Качаревић као главни уредник био познат по томе што никада не повисује тон на своје сараднике.
-Ни када нас хвали ни када нас критикује. А ради и једно и друго. И то увек у лице, никада иза леђа. Знао је и да забрља. Рецимо, закаснио је целих сат времена на интервју са Војиславом Коштуницом, дан пошто је овај престао да буде председник СР Југославије. И фоторепортер и ја смо га код Коштунице правдали да не може да нађе место за паркирање, а он се у ствари - успавао.
У време кад је Љубиша Буха Чуме био у затвору, бар се тако мислило, а ја га затекла у Сурчину у кафићу, сасвим случајно, и назвала Качаревића и рекла му да како стоје ствари и да би то да напишем, али да ме не потписује, он је све испоштовао, иако је касније имао притисак да открије аутора те приче. Наравно, није ме одао. Оног дана када је дошао и рекао да одлази из редакције, прво нико није веровао да то може да се деси, а када се десило, више ништа није било исто. У Гласу се још увек кацеларија у којој је седео док је био уредник зове - Качкетова соба - прича Бранкица Ристић.
Е сад, рећи ће многи, шта нас занима да ли је Качаревић умео да саслуша и говори смиреним тоном кад је потајно, испод дуда, закопавао немачке марке, којима је истекао рок трајања. Па, он је такав тип, није му толико битан рок трајања лове, колико је веровао да ће истећи рок трајања неким људима. Овдашњим. Али, ето, има и дугорочних примерака. Невиних, поштених, оно баш.
А не ко онај Качаревић из ТВ Дневника….
Драгољуб Петровић
Преузето са http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/lopove_u_zatvor__sloboda_kacketu.xhtml
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.