Вести
07. 05. 2014.
Неки новинари и медији “успостављају” своју цену
Гордана Суша, новинарка и чланица Савета РРА, за Данас
Цензура производи аутоцензуру код новинара и то не може једно без другог. Чим постоји диктат, постоји и аутоцензура.
Зашто наши политичари у својим обраћањима јавности стално прете?
Научили да диктирају. Аутоцензура је индивидуално опредељење, а цензура - ма колико софистицирана данас, притајена, под окриљем државних службеника, изабране елите, власника капитала - јесте друштвено дело. Кроз неформални разговор на неком ручку или кафици изасланик власти, увек у име главног, "препоручи" шта да се објави или не, помене тему која је пожељна, да ексклузивну информацију, коју, гле чуда, објаве сви медији цитирајући се међусобно. Иако је информација основно људско право, неке државне институције покушавају и дан-данас да забране приступ медијима који им нису по вољи на јавним скуповима, као што су конференције за штампу, што је недвосмислено кршење закона. Информација је и роба, продаје се на тржишту и има своју цену, па тако и неки новинари и медији "успостављају" своју цену и то не потпада под појмове цензура или аутоцензура већ значи поткупљивост и корумпираност и оних који је дају и оних који је објављују, каже за Данас Гордана Суша, новинарка и чланица Савета Републичке радиодифузне агенције (РРА).
Она наглашава да још увек нису изумрли ни уцењивачки капацитети властодржаца да кроз буџетске подршке финансирају само медије подобне себи, али ни видљиви захтеви финансијера медија или трговаца рекламама у информативном садржају.
- Медијска удружења и асоцијације су последњих година доста урадили на саморегулативи, почев од усвајања заједничког етичког кодекса, па до учешћа у стварању медијске стратегије и медијског законодавства. И ту је, нажалост, дошло до уџбеничког раскорака између нормативног и стварног. Закон друмом, пракса шумом. У околностима опште беспарице и претњи банкротством саме државе, а камоли медијских фирми, многи новинари, егзистенцијално угрожени, прибегавају линији мањег отпора и аутоцензури. Не би, дакле, да таласају иако су у професији у којој је таласање неизбежно - додаје Суша.
Да ли се томе назире крај?
- Мислим да томе нема краја, има само транзиције и трансформације кроз које ће се отварати нове оазе самоорганизовања у остваривању људских права и слобода, па тако и медијских. Временом ће, уверена сам у то, јачати и новинарска солидарност. И, зар нису сви грађани новинари на интернету? Но, све је то дуготрајан процес унутар глобалног система, коме се тек прикључујемо.
Ко данас има пресудан утицај на медије? Некада се тврдило да су то тајкуни и политичари.
- Највећи утицај на све, а то значи и на политичаре, па тако и на медије, имају власници капитала, а њихов једини интерес је профит. Да ли ће због профита загадити плодну земљу, променили ток река, прекрајати границе, производити мржњу и изазвати неки нови рат, сасвим је неважно у корумпираним друштвима.
Али у цивилизованим земљама постоје некаква правила, међународне конвенције и стандарди којима се тек прикључујемо, полако схватамо и разумевамо да ни у либералном капитализму није све дозвољено због профита. У многим европским документима се акцентира значај јавног интереса и наглашава да циљ влада, парламената, цивилног друштва и медија треба да буде независност и ефикасност регулаторних тела.
Једно од регулаторних тела на пољу медија је РРА. Међутим, грађани често нису задовољни њеним радом, јер, како оцењују, не реагује правовремено. Како то коментаришете?
- Да, и ја лично сам често незадовољна кашњењем, али и законском процедуром која успорава рад Савета РРА. Многи грађани, па и политичари, не разликују РАТЕЛ од РРА, те не знају да лично и појединачно могу да пишу и захтевају од РРА да реагује поводом неке емисије.
Колико је РРА заправо независно тело?
- Ево примера: емитери се на неком скупу убише нападајући РРА због високих накнада, а РРА не одлучује самостално о томе већ о њеном предлогу одлучује Влада. Тако се предлог РРА да се смање надокнаде за 20 одсто више од две године "хлади" у некој од фиока Владе и ником ништа. Иначе, на недавно одржаном скупу из пројекта Савета Европе о унапређењу слободе изражавања, информисања и слободе медија у Југоисточној Европи побројано је неколико индикатора поменуте независности: јасан статус, прецизна овлашћења и аутономно доношење одлука, финансијска самосталност, транспарентност у раду, знање и одговорност. Све то, евидентно, још није усвојено као пракса. Иначе, неколицина чланова Савета РРА и ја се залажемо за те ствари. А одлуке се доносе већином гласова, па ко победи.
Приликом доношења последњег Закона о информисању било је доста спорења. Колико је медијска област законски уређена?
- Све је завршено и постоји на папиру. Нови председник владе је обећао да ће до краја године бити усвојен сет медијских закона. Не знам шта ће од оног што је предложила медијска коалиција бити усвојено у парламенту, али досадашња искуства говоре да је увек усвајано мање од оног што се предлагало. Па чак и када се то усвоји, онда иде већ поменути проблем са применом или накнадним изменама и допунама закона. Тако је, на пример, Закон о радиодифузији пет пута мењан увек нагоре, са становишта демократије, а увек набоље за саму власт.
Тако је било и са Законом о информисању док није на крају пресудио - овакав какав јесте - Уставни суд.
Где је новинарство данас у поређењу са деведесетим, али и почетком двехиљадитих?
- Када је реч о слободи медија, Србија спада међу делимично слободне земље. Тако бар кажу разни међународни "мерачи" - "Фридом хаус", "Репортери без граница"... Из тог разлога поређење са деведесетим није најсрећније, мада има елемената и за то. Деведесете, као симбол слома једног система, уз најгору могућу праксу - рат, створиле су тип ратнохушкачког новинарства и пожељног лагања за државу, са медијским комесарима који су утврђивали црне листе медија и новинара, па чак и речник којим ће бити етикетирани. Двехиљадите, као почетак нове епохе, колико су биле плишане, толико су биле и хаотичне у пуком укључивању у глобални систем. Дивљачка приватизација, систематско уништавање друштвене имовине и корупција резултирали су другим врстама дивљаштава. Од насиља у друштву до насиља у медијима.
И тако се дошло до таблоидизације?
- Таблоидизација медија постоји свугде и саставни је део глобалне "зомбизације" у којој се силиконима "селебритија" и "богатим" СМС речником разоноде и анестезирају широке масе медијских потрошача. Врховна вредност је лова, профит, а најјефтинија монета - људски живот. Међутим, у креативној Србији створен је особен исказ - политички таблоид, коме није циљ само да забави већ и да се "крви напије" политичким неистомишљеницима или противницима. Е, када се такви медији удруже са представницима неких државних структура и представницима власти, онда можемо да говоримо не само о таблоизираним медијима, већ друштву и држави каква је, нажалост, постала Србија, у којој се, на пример, хапшења најављују у таквим медијима, а не у тужилаштвима.
Углед, али недовољно новца
Хоће ли озбиљни медији победити односно преживети у трци са таблоидима? Каква је уопште будућност медија?
- Шта значи победити? Ако је реч о кредибилитету, већ су данас победили. Да, неће имати довољно пара и профита, али ће имати углед. Јер, да ли би прекјуче, на пример, "Данас" послао вест како је пљачка банке у току и да пљачкаши држе таоце? Зомби вест за зомби медијске потрошаче, нетачна локација банке, нетачан број пљачкаша, није било талаца. И тако је бициклиста постао "херој" кога анализира полиција. А што се тиче будућности медија, она је сјајна, само је нећу доживети.
Коментари (1)
Остави коментар08.05.
2014.
"(Ne)zavisnost" naknade za emitovanje programa
Prema clanu 66. stav 5. Zakona o radiodifuziji, visinu naknade za emitovanje programa utvrđuje Agencija, uz saglasnost Vlade Republike Srbije, pri čemu visina naknade za emitovanje radio programa iznosi 5% visine naknade utvrđene za emitovanje televizijskog programa.
ОдговориS druge strane, visinu regulatorne naknade u SAD ne utvrdjuje Savezna komisija za komunikacije (FCC), vec je ta naknada utvrdjena zakonom - (sekciji 9. Zakona o komunikacijama: http://www.law.cornell.edu/uscode/text/47/159).
Toliko o pitanju iz ovog teksta (intervjua) - "Koliko je RRA zapravo nezavisno telo?"