Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
22. 07. 2009.
Дуг и неизвестан пут до наплате одштета
Ако нема пара на рачуну туженог, победнику у судском спору преостаје једино да стане у ред за наплату
У јавности се редовно појављују вести да је неко на суду добио спор против медија који је о њему изнео одређене неистине, али мање је познато да ли је одређена сума и наплаћена. У великом броју случајева извршне судске пресуде остају мртво слово на папиру, не само кад је реч о накнадама за клевете. Пут до наплате је дуг, неизвестан а потражилац мора да буде спреман како на чекање тако и на додатне трошкове.
Странка Г17 плус недавно је саопштила да је дневни лист „Курир” правоснажном пресудом Окружног суда у Београду кажњен са 678.000 динара због објављивања неистина о председнику те странке и министру економије Млађану Динкићу. То је пета правоснажна пресуда коју је министар на основу приватних тужби добио против истог гласила а „Курир” је кажњен са укупно 1,7 милиона динара на име накнаде нематеријалне штете Динкићу и 250.700 динара за трошкове поступка.
Неко би рекао лепа пара, али адвокат Жељко Ристић, чија канцеларија заступа Динкића, појашњава да је до сада само једна пресуда извршена и наплаћена и тек део друге јер је рачун листа у блокади дуже од године. По правилу тек када пресуда постане правоснажна и ако дужник за 15 дана не измири добровољно обавезе, тужилац стиче право да се обрати Четвртом општинском суду у Београду за извршење. Тада суд упућује решење Народној банци, која преко свог одељења за принудну наплату даје налог пословној банци да се средства са рачуна дужника пребаце на рачун повериоца.
У случају да новац на рачуну постоји, све тече релативно брзо, али ако пара нема, повериоцу остаје једино да стане у ред за наплату. Али и то кошта. За подношење захтева за принудну наплату плаћа се судска такса од 20.000 до 30.000 динара.
– У свим случајевима када вас неко преко медија увреди, платићете много разних такси, не рачунајући трошкове адвоката. Најпре плаћате таксу када поднесете тужбу, па таксу када добијате пресуду, а затим и када покрећете поступак за извршење. Те своте нису мале, износе и по 50.000 динара и њихова висина зависи од износа који потражујете тужбом – каже Ристић.
Наравно, све то на крају плати онај ко је изгубио спор, али до тада предстоји поприлично чекање. Неизбежно је питање како кућа чија се издања свакодневно продају на киосцима – нема ама баш ни динара на рачуну. По објашњењу адвоката, фирма која продаје издања овог листа новац од продатих примерака не уплаћује на рачун издавача, то јест „Курира”, што би било нормално и у том случају намирили би се повериоци. Да би се то избегло, прибегава такозваној цесији, па се новац од продаје новина усмерава за плаћање папира, боје или других трошкова. Цесија по закону не може да се примени ако сте дужни држави, тачније Пореској управи, па зато предузећа увек на време плаћају порез. Такве законске „рупе” допуштају да повериоци буду изиграни.
У Европи према тамошњим прописима о информисању нема проблема са наплатом казни за медијску клевету јер медији не желе да буду угашени због једног текста или слике. Наш саговорник подсећа да је британски таблоид „Сан ” купио од папараца слике са места погибије принцезе Дајане и без оклевања платио скоро милион фунти судске казне због њиховог објављивања. Како су сви заинтересовани могли спорне снимке да купе само од поменутог листа, показало се да је зарада била већа од казне.
Вероватно су творци новог закона о јавном информисању имали у виду Динкићево искуство са „Куриром” (редакција је убеђена да се измене закона „кроје” управо по „њиховој мери”), па су предложили да лист чији је рачун блокиран дуже од 90 дана – мора престати да излази.
Међутим, проблем неизвршавања правоснажних судских пресуда није типичан само за медијску сферу већ и за друге друштвене сегменте. Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, каже да се разни субјекти на разне начине довијају како да избегну плаћање новчаних потраживања по основу правоснажних пресуда. Држава, која одговара за сваки свој орган, службу, министарство, војску или царину, један је од већих дужника.
Антрфиле : Стразбур не прашта дуговања
У немогућности да од својих фирми наплате заостале зараде, накнаде за пензионо осигурање и друга потраживања, чак и кад су добили пресуде у своју корист, неки грађани Србије правду траже пред судом у Стразбуру. У случајевима Црнишанин против Србије, Качапор против Србије и у неколико других предмета – Европски суд за људска права стао је на страну грађана и потврдио став „да је обавеза државе да предузме све неопходне кораке да се правоснажна пресуда изврши”.
М. Петрић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.