Вести

28. 11. 2013.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Јавни сервис на државној сиси

Највећи изазов за РТС јесте како да постане независна и самостална медијска кућа која ради у интересу информисања и образовања читаве нације. Може ли финансијски измучена и персонално пребукирана институција да се одупре евентуалним политичким и маркетиншким притисцима

Да је могао да бира када ће напустити овај свет, Александру Тијанићу би јесен 2013. сасвим сигурно била на зачељу листе жеља. Иако ни раније није била у сјајном стању, кућа у којој је провео последње године живота, тренутно је у фази кад јој је неопходна чврста, а политички колико толико независна рука. У тренутку када се чека на усвајање Закона о јавним медијским сервисима, Радио телевизија Србије није “ни тамо, ни овамо”; ни у расулу, али ни на зеленој грани; у дуговима које не може да врати, а пред променом начина финансирања који јој, изгледа, не доноси ништа добро.

Када се свему томе додају покушаји директних политичких утицаја – пре свега улога Александра Вучића у причи о буџетском финансирању, као и лицитирање именима потенцијалних Тијанићевих наследника, чини се да ће пут РТС-а до стабилног, истински независног медија бити много дужи и трновитији него што је то икада изгледало. Кренимо од пословично најважнијег – пара. У августу ове године, Александар Тијанић је у интервјуу за НИН упозорио да постоји могућност да Јавни сервис прогласи банкротство почетком јесени:

“Ја сада не видим како ћемо исплатити следећу плату. Влада нам даје помоћ од 1,7 милиона евра месечно, а наша плата је 2,6 милиона евра.”

Према његовој рачуници, РТС у тренутним околностима може да живи са приходом од 80 милиона евра, плус до 20 милиона од маркетинга, док би са “суженом производњом и социјалним програмом за око хиљаду људи”, преживео и са укупно 85 милиона, од чега би 15 било од маркетинга.

Вучић, и тачка

Имајући у виду степен наплате претплате, чини се да овакав наступ никако није био претеран. Наиме, док је 2007. кроз претплату наплаћено више од 57 милиона евра, прошле године тај износ умањен је за читавих двадесет милиона. У првих шест месеци ове године просечна наплативост додатно је пала на 28 одсто, да би у августу доспела и до 16 одсто. За овакву ситуацију заслужно је више фактора (од којих економска криза није најмање занемарљив), али и један конкретан човек својом конкретном изјавом.

У мају 2013, практично ничим изазван, Александар Вучић изјавио је да ће “телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, бити укинута”.

Увек вољни да послушају оно што им одговара, грађани су тада масовно престали да плаћају оно за шта им је први потпредседник најавио да ће свеједно бити укинуто: на тај начин, Вучић је РТС директно коштао милионе евра за шта би – да је ово нормална држава као што није – морао и да одговара.

“Питање буџетског фи нансирања је решено када је први потпредседник, у паузи између потписивања Бриселског споразума, хапшења Мишковића и решавања судбине 600 година старог храста код села Савинац код Горњег Милановца, стигао да саопшти раји да више неће плаћати претплату. Је  ина демагогија, рекао би неко, али ставови радне групе, експерата, Европске комисије, изгубили су тог трена сваку важност пред најновијом српском кармом: рек’о Вучић. Тачка”, каже за “Време” Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије.

С друге стране, Ђорђе Влајић, главни и одговорни уредник Радио Београда и члан радне групе за израду Нацрта закона о јавним медијским сервисима, каже да је буџетско финансирање рРТС-а и Радиотелевизије Војводине прихваћено “као реалност, јер је потпуно подбацио модел претплате”:

“Но, чланови радне групе, изузев представника министарства, упутили су тадашњем министру културе Петковићу писмо у коме је наглашено опредељење да се сачува модел финансирања јавних сервиса претплатом. Зато је и буџетско финансирање омеђено на две године, с тим да се влада обавеже да до краја јуна 2015. предложи ефикасан начин прикупљања претплате. То писмо сачекало је и новог министра Ивана Тасовца.

После јавне расправе, која се снажно заложила за опстанак претплате, опредељење у радној групи јесте да она остане основни модел финансирања јавних сервиса, а да се из буџета премости време док се не створи ефикасан механизам наплате”, каже Влајић, истичућу да се за време рада на Нацрту закона, “осим неких млаких покушаја једног сада бившег чиновника у министарству да сугерише понешто повезано с буџетским финансирањем, а што није прихватано, не би могло говорити о неким политичким притисцима да се у закон нешто угура”.

Проста репродукција

Пошто ће предлог о двогодишњем буџетском финансирању бити сигурно усвојен, питање је шта тиме РТС губи, а шта добија.

Напомињући да буџетско финансирање јавних сервиса јесте један од постојећих модела, Ђорђе Влајић каже да његова предност јесте то што би новац стизао сигурно (ако државна каса не буде празна), у месечним ратама.

С друге стране, међутим, он ту види и опасност по независност и самосталност:

“Иако пословање јавног сервиса има јасне механизме контроле и прецизно одређену одговорност управе, није баш вероватно да ће закон о буџету предвидети изузимање јавног сервиса из механизма буџетске контроле. Влада која ће, ако прође решење предвиђено Нацртом закона о јавним медијским сервисима, две године финансирати РТС и РТВ из буџета, свакако ће имати “дугме” да их финансијски притисне, а Јавни сервис није јавно предузеће које би требало да подлеже класичној буџетској контроли”.

Он као ману овог система још истиче и то што износ који ће бити намењен за буџетско финансирање не мора да буде у сразмери с програмским обавезама јавних сервиса.

“За РТС и РТВ проблем је то што су у времену пада прихода од претплате створени дугови које треба враћати, постојећи вишак запослених и слично, а што се не може решити предвиђеним новцем из буџета. То што је предлогом буџета предвиђено за РТС и РТВ, омогућиће једва тзв. просту репродукцију. А пошто се и маркетиншко тржиште´скупља´, и тај део прихода јавног сервиса неће домашити планирани износ.”

У читавој причи, донекле је утешно то што је буџетско финансирање орочено на две године. Ту се, међутим, поставља питање о даљој будућности, јер надлежни ни до сада нису успели да смисле ефикасан начин прикупљања претплате или таксе за јавне сервисе – тешко је стога очекивати да ће у следеће две године доћи до соломонског решења и грађане и грађанке Србије научити да су обавезни да плаћају кућу која је би требало да ради у интересу свих нас.

Осим могућности за притиске на јавни сервис, Вукашин Обрадовић као један од највећих проблема буџетског финансирања истиче управо будућност:

“Врло је вероватно, а на то су упозоравали и експерти Европске комисије, када једном укинеш претплату, веома тешко ћеш поново вратити независан систем финансирања јавних сервиса.

Јер, ко ће тада, и са којим аргументима, објаснити грађанима зашто је држава направила магарце од оних који су уредно извршавали своју обавезу и наградила неплатише? И ко ће им гарантовати да то неће учинити поново?”

Чини се заправо да једини спас лежи у маркетингу и комерцијалним програмима, а то, опет, није у складу с наменом и функцијом јавног сервиса. То, такође, није ни реално оствариво у ситуацији у којој се иначе налази медијски прилив од маркетинга. Према наводима УО РТС-а из прошле године, маркетинг и комерцијални приходи у буџету ове куће учествују с просечно 35 процената, а прилив је у 2012. био око 23 милиона евра. Ако имамо у виду раније наведене податке о наплати претплате, уз претпоставку да је приход од маркетинга додатно опао, испоставља се да од годишње неопходних 90100 милиона евра РТС располаже са упола мање.

Један човек, много људи

За разлику од начина финансирања, који је усаглашен и пре усвајања Закона о јавним сервисима, избор генералног директора РТС-а за сада је мистерија. На седници Управног одбора одржаној 13. новембра одлучено је да се са избором сачека до усвајања Закона, односно до усклађивања потребне документације с евентуално новим одредбама, а да се тек после тога распише конкурс.

У међувремену, чаршија лицитира могућим именима – с акцентом на једно, завидног угледа и каријере у електронским медијима. Оно што притом ипак брине јесте да се као главни адут тог Једног Имена помиње његова новоуспостављена блискост с Александром Вучићем. Нико није наиван да помисли како избор Тијанићевог наследника неће бити бар донекле политички обојен, али било би заиста катастрофално уколико би се у фотељи генералног директора нашао неко ко је с Александром Вучићем у односима приснијим него што то његова функција налаже.

Истовремено с том лицитацијом, “Курир” је изгледа отворио сезону лова на Тијанићеве наводне грешке у пословању. Ових дана се тако појавила прича да су његови миљеници овог месеца остали ускраћени за додатке на плату који су – како се наводи – били астрономски у односу на плате других запослених.

“То је чиста глупост. Последња плата нам је свима била мања, а износи који се помињу значили би да су неки новинари имали примања и по пола милиона динара. Ништа од тога није тачно”, каже за “Време” новинар РТС-а (који – чисто да напоменемо – није на списку наводних миљеника).

У сваком случају, један од задатака будућег руководства свакако ће бити смањење броја запослених, којих према подацима Агенције за привредне регистре има 3247. Уз нешто више од 500 хонорарних сарадника, то далеко превазилази стварне потребе, али и финансијске могућности. Према речима експерата, за јавни сервис државе попут Србије оптималан број запослених био би између 2200 и 2500 – дакле, скоро хиљаду запослених мање. Поређења ради, хрватски ХТВ који има 3300 запослених такође се спрема за велико чишћење, иако има годишњи приход од двесто милиона евра.

Оно што ће бити највећи изазов у скоријој будућности јесте заправо и суштина онога што би јавни сервис требало да буде: независна и самостална медијска кућа која ради у интересу информисања и образовања читаве нације. Ипак, може ли финансијски измучена и персонално пребукирана институција уопште да се одупре евентуалним политичким и маркетиншким притисцима? Може ли каса која те плаћа истовремено да буде каса према којој ћеш бити критичан и објективан?

Реално гледано, тешко. Иако су чуда увек могућа, нарочито у мајчици Србији.