Вести

06. 09. 2013.

Аутор: Гордана Поповић Извор: Политика

Потребан је „Инсајдер“ из области културе

То што је телевизија постала основно средство за информисање већине грађана не значи да треба да буде само то.

 

Утицај који она има на аудиторијум могао би да се употреби у племените сврхе када би у програмима ТВ станица било више програма из културе, уметности, духовности. Али у општем незнању од тога се бежи, бар овде, као од непродуктивног и недовољно атрактивног програма за масовну публику. Наше телевизије су се одавно заглавиле у ћорсокаку подилажења најнижим страстима, у који упадају све више и више и из којег на крајувише неће ни моћи да изађу.

Сви наши саговорници о овој теми слажу се у једном: програма из области културе и уметности има веома мало на домаћим ТВ каналима, а и оним малобројним емисијама се има много тога приговорити. И, наравно, сви имају идеје о томе како би тај програм требало да изгледа.

Маја Вукадиновић, културолог и аналитичар медија, ауторка управо објављене књиге „Звезде супермаркет културе", сматра да би требало пре свега утемељити истраживачко новинарство у области културе, неку врсту „Инсајдера" у овој области. Према њеним речима, то тренутно највише недостаје на нашим телевизијама кад је реч о културном програму.

Бројне су емисије колажног типа које су информативне, посвећене одређеном сегменту културе, заступљена је и уметничка критика, интервјуи са угледним личностима, али мало ко има храбрости да континуирано отвара „горућа" питања - каже она. - Сматрам да би емисије из културе требало много више да се заснивају на темељном истраживању проблема у култури него на информисању гледалаца о културним догађајима и њиховим актерима. У тим емисијама би требало да постоји јасно изражен критички став аутора у односу на акгуелну тему. Толико је проблема у култури Србије који захтевају критички приступ, од (не)постојеће културне политике, преко разних закона о култури до положаја конкретних институција.

Према њеном мишљењу, позитивно је то што се у емисијама из културе, за разлику од оних које се баве политиком или економијом, ипак не појављују увек исти саговорници. Али лош пример су све емисије типа један на један" у којима аутор или ауторка не дају довољно простора еминентном саговорнику из области културе.

Често се догађа да водитељ више износи сопствене ставове, са којима гост треба да се сложи или не, него што је заиста заинтересован да чује мишљење саговорника. Такође, поједини аутори емисија из културе имају сувише опуштен и лежеран приступ у комуникацији с гостом у студију, што публици може да делује симпатично иако је обично реч о импровизацији и недовољној припремљености за конкретну тему додаје Маја Вукадиновић.

ТВ канали попут белог шећера

Укус је појам који се изграђује, а ми у нашој земљи непрестано живимо у шоку: физичком, психичком, политичком - каже Ивана ХаџиПоповић, писац и преводилац.

- Телевизија на том таласу плови и као да доприноси да се више шири некултура него култура, што и није тако гешко у земљи „бирфестова" и трубача и у којој књиге готово више нико не чита.

Према њеним речима, ово осетљиво подручје захтева промишљене стратегије да би се одговорило изразито важној улози културе. За сваку добру креацију, да би се она остварила, потребне су идеје и таленат, технологија и новац, а код нас, каже Ивана ХаџиПоповић, идеја и талената има, технологије нешто мање, док је новац вечити проблем.

Не би смело да се заборави да је телевизија стратешко оружје - додаје она. - Новац јесте важан, али ми смо већ постали мајстори живота помоћу „штапа и канапа". И као што с мање новца, а више укуса и жеље, човек може да буде веома лепо одевен, питање које се за мене постављајесте да ли смо као друштво заинтересовани да се отргнемо од зла у које тонемо? Ако имамо свест о томе куда идемо, могла би можда и да се достигне равнотежа између шунда и духовности без које још нико није опстао!

Еволуцијауметничких медија данас је суштински изменила домен уметности независно од вредности уметничког дела, масовна уметност је апокалипсу претворила у природно стање човечанства, а телевизијска комерцијализација је учинила да површност и шунд преовлађују, каже Ивана Хаџи Поповић.

Многи наши ТВ канали су попут белог шећера, који није добар за здравље а увек изискује још - илуструје она. - Занимљивих ауторских програма из уметности који држе пажњу гледалаца има веома мало, а књижевност као синтеза свих уметности потпуно је изгубила место, осим на радију који у овом тренутку нуди много квалитетније часове из културе. Да би се попунила медијска празнина нису довољни Други програм РТСа и РТС дигитал који обилују већ више пута виђеним културним садржајима или извесне емисије на Студију Б. И те репризе могле би бити занимљиве када би било више „премијера" у прихватљивим вечерњим терминима.

Даница ДиковићЋургуз, књижевница, такође сматра да је главни проблем у томе што је културу заменила забава вишег, нижег, па и неподношљиво ниског нивоа, као и све оно што прати ту појаву, пре свега рекламе, од којих се хватамо за главу.

Човек стиче утисак да је све реклама, да су људи који учествују у разним емисијама такође реклама и да зато треба да плате своје појављивање. Не кажем да они то раде. Али, стиче се такав утисак. Као да се прате људи а не догађаји - додаје она.

Лепо звучи када се у програму нађу емисије као што су „Водич кроз модерну архитектуру Београда", „Европа и Срби", „ТВ писма из Норвешке", „Савремени светски писци", каже Даница Диковић али пита где су српски писци.

Бесконачне „имитације стварности"

Објашњавају ми да је тешко представити доброг српског писца, јер се више не зна шта је добра књижевност. Има толико књига свих оних који имају везе са телевизијом да је просто немогуће бити објективан. И ко је сада професионални критичар, онај чија ће реч имати тежину? Готово сви писци се баве критиком, само што неки имају приступ телевизији „по природи ствари", а други не - каже она, додајући да не обележавамо на достојан начин јубилеје наших великана.

Знам, немамо новца. Али откуд нам новац за фарме, велику браћу, тренутке истине??? - пита Даница Диковић.

И Павле Зелић, писац и стрип сценариста, сматра да телевизије немају довољно, а неке чак уопште, истинске културне садржаје.

И ту се налазимо на раскрсници: култура није комерцијална, не привлачи пажњу као спорт или политичка и естрадна препуцавања, да не помињем бесконачне „имитације стварности" које из месеца у месец заузимају све више простора, а опет, култура је ту, препуна садржаја, догађаја који нису инсценирани, исфорсирани, већ егзистирају упркос ограничењима, минималној или никаквој подршци државе, не моле за пажњу медија, а креативношћу и оригиналношћу надмашују било какав сценарио који се купује по лиценци страних забавних програма објашњава Зелић. - Наравно, лакше је ићи путем мимо културе, а ретки примери емисија као што су „Беокулт", „Метрополис" на РТС 2 или „Поглед из свемирског брода" (Радио Београд 202), „Културни кругови" и „У првих пет" (Радио Београд 2) прави су начин како треба приступити невероватно богатој понуди и дати пажњу оном највреднијем.

Павле Зелић истиче и важност атрактивности таквих програма за „неке нове клинце", који би захваљујући добрим, и са мало више новца продуцираним емисијама о филму и популарној култури можда могли да се заинтересују и за још вредније садржаје.

Према његовом мишљењу, стрип је такође одличан увод и удица за децу и тинејџере. Када би му се дала прилика да се искаже у ТВ програму, почев од школе стрипа на ТВ, преко извештаја са макар неких од десетине сгрип фестивала, па до интерактивности у виду конкурса, медијских покро; витељстава и награда, имали бисмо нешто заиста ново у понуди медија, нешто што би сигурно временом изнедрило вишеструко вредне плодове, сматра Павле Зелић.

Маја Вукадиновић такође сматра да би младима могле да буду занимљиве емисије које се баве феноменима из домена популарне културе, повезаношћу културе и друштвених мрежа, културом на интернету, дигиталном уметношћу... Нове генерације имају краткотрајну пажњу, желе све и одмах и да би им се култура приближила, неопходно је да прилози буду кратки и визуелно упечатљиви, а такође је веома важно да у визуелном смислу емисије из културе иду у корак са временом и да следе естетику нових медија, додаје она.

Срђан Тешин, писац, каже да је њему одавно постало јасно, с обзиром на то да су редакције за културу биле прве жртве медија у транзицији, да је у суровим условима тржишног пословања илузорно очекивати да ће телевизије своје скупе секунде поклонити реализацији програма у којима се представљају пре свега најбољи овдашњи писци, песници или филозофи, а чији тиражи књига не премашују неколико стотина примерака.

- Данашњи медији стоје насупрот уметности, јер масмедиј захтева што простије, огољеније и суровије приче и слике - каже Тешин. - Сваки телевизијски формат током којег се гледалац пита „Шта је писац хтео да каже?" је мртворођен. Чак и када се комерцијалне телевизије преваре па угосте неког књижевника, простор облчно добију бестселер списатељице или писци популарне литературе, која је у односу на књижевност као надрилекарство наспрам медицине. Мада, многи људи више воле да се лече испијајући чудотворне еликсире против ћелавости, леукемије, сиде и курјих очију!

Према Тешиновом мишљењу на РТСу постоји неколико веома квалитетних емисија за културу у којима књижевност има запажено место („Беокулт", „Метрополис" и „Вавилон"), а новинари који прате књижевност (Војислав Карановић, Марија Ненезић и Јасмина Врбавац) изузетни су познаваоци актуелних дешавања на домаћој и страној књижевној сцени. Истиче такође добро осмишљену емисију „Фолдер културе" на РТВ која прати све оно што се дешава на културној сцени Војводине и жали за емисијом „У сазвежђу књига" Љиљане ЈокићКаспар која је и у оно време била алтернатива свим окошталим емисијама из књижевности. Као позитивне примере још наводи „Ниво 23" Веље Павловића, јер су његови гости махом маргинализовани књижевници које ретко можемо видети у другим емисијама, као и „Двоугао екслибрис" у којој је могуће чути радикално опречна мишљења о наЈважниЈим питањима из књижевности.

Тешин такође истиче да је радијски програм посвећен књижевности богат и разноврстан. На државним сервисима има добрих појединачних прилога који се, по њему, пре могу сматрати ексцесом него уобичајеном праксом, док на комерцијалним телевизијама и кад књижевности има, боље да је нема.

Сваки ћата као распусни син

Не могу да замислим свет у коме би Киш, Пекић, Попа или Тишма били гости у емисијама типа „Жикина шареница", „Поподне са Леом Киш" или „Таблоид", али се понекад заиста догоди да у таквим форматима неки гости буду потписани као „књижевник" или чешће „књижевница" - каже Тешин. - Није овде реч о лажном снобизму или елитизму. Реч је о томе, да се изразим спортским терминима, да се не може шах играти према правилима игре бацања камена с рамена. Писац који тако намерава да повећа број својих читалаца и продају књиге пре свега банализује свако, а најпре своје, књижевно предузеће, јер број продатих примерака није естетска категорија. Мир Јам је увек продавала више књига него Андрић, али није добила Нобелову награду за књижевност. За разлику од овдашњих бестселер писаца, њој „Нобел" свакако није био циљ.

Срђан Тешин сматра да домаћим телевизијама, данас у 21. веку, недостаје емисија попут „Другог формата" ХРТа која се бави „различитим аспектима алтернативне културе, у којој се промовише савремено стваралаштво и у којој се, што је веома важно, критички говори о стању у култури".

А ми, рецимо, имамо парадоксалну ситуацију у којој фамозна комисија за доделу средстава у култури Министарства културе уништи све што је било на трагу проевропског, модерног уметничког сензибилитета, делећи новац искључиво онима који су се доказали на пољу очувања псеудотрадиционалних и националних вредности, што је изазвало револт и протест уметника у Србији, а о томе, гле чуда, није било ниједне телевизијске емисије у којој би се аналитички обрадила та тема. Као да се све догађа у Хондурасу у коме неки тамошњи Тиодори, Живоради и Браце одлучују о стратегијама и правцима кретања националне културе!? Зато смо и отишли у тај пословични Хондурас, јер кад нема опасности од јавне критике и критичке дистанце, која би била видљива на државном сервису, јасно је да ће сваки ћата из Министарства културе да се иживљава над уметницима и да троши државни новац као распусни син - закључује Срђан Тешин.