Вести
27. 08. 2013.
Зашто су лекари "омиљени циљ" на новинарском стубу срама
Атмосфера страха и медијског линча
Јасно је да су питања здравља, услова и начина на који се лечимо и живота уопште нешто што људе посебно интересује и чему увек посвећују пажњу.
Али најновији случај ГАК Народни фронт по ко зна који пут отвара исте дилеме и иста питања. А то је шта се пише, како се пише и шта се тиме постиже?
Здравство, медицина, је специфична, високо стручна област, па тако праћење и писање о њој захтева такође одређену стручност. Огроман број лекара предано и одговорно обавља свој посао и здравствени систем у Србији функционише пре свега захваљујући њиховом ентузијазму и савесности. То се зна и то није никаква тајна! Али и лекари су људи као и сви други и грешке су нажалост могуће. И јасно је да је јавност на то посебно осетљива јер су у питању здравље и животи људи. Међутим, чему и коме служе бомбастични наслови у којима се каже да лекари убијају по болницама, да узимају органе, краду бебе, да краду на рецептима и слично? Наслови и текстови у којима се унапред зна да је лекар крив! Где истрага у ствари није ни потребна и где се ствара клима сумње у сваки исход који се не би уклапао у "медијску пресуду".
Сигурно је да се морају анализирати и истражити све околности под којима је дошло до смрти бебе у ГАК Народни фронт. Али која је сврха објављивања пуног имена и презимена актера овог случаја ако то није стварање негативног односа јавности и према њима и према лекарима уопште? И то у време када су новине пуне извештаја да је М. Н. пуцао у З. К., да је О.Ш. избо ножем Д.С. и слично. Има ли тај лекар чија се слика и име објављују икаква права? Има ли право на поштену истрагу, право да нешто каже, објасни, односно право пре свега на стручни суд? А то се не ради преко новина!
Наравно да лекари не треба и не смеју да буду "бели медведи", недодирљиви, да се о њима не сме ништа рећи. Напротив, наш рад треба да буде под лупом и пажњом јавности. Али, о евентуалним грешкама се мора одговорно писати. Не на начин да се само подигне тираж! И само указивање у јавности да се нешто нежељено десило је довољно да покрене и редовни и ванредни стручни надзор, кривичну истрагу и, уколико је потребно, редовни суд, Етички одбор и Суд части ЛКС, који може одузети лиценцу за рад, привремено или трајно. И о томе се обавештавају и лекари преко својих гласила, а онда наравно треба обавестити и ширу јавност.
Све између је штетно и у служби стварања неповерења између лекара и пацијената. Да ли се ико пита колико људи сутра треба да уђе у операционе сале у Србији, у породилишта, да уради ризичне дијагностичке процедуре, да легне у болнице очекујући помоћ? Како се они и чланови њихових породица осећају читајући текстове о неодговорним, нестручним и бахатим лекарима? Текстове за које нико не одговара! Пуна одговорност лекара мора да постоји, али и одговорност оних који пишу о нашем послу. Наша одговорност је свакако већа, али оно што заједнички треба да радимо то је стварање односа поверења, а не атмосфере сумње и страха! А то може свима нама само да користи.
Аутор је председник Синдиката лекара и фармацеута Србије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.