Вести

22. 08. 2013.

Аутор: Владан Динић Извор: Сведок

Интервју: Веселин Симоновић, главни уредник "Блица" и "24 сата"

Тужио сам суду Вучићевића, Митровића, „Информер“ и „Пинк“

Знам коме би требало да платим да престану напади на мене, али ја тих пара немам.

 

Исти тај Вучићевић, који је тада био уредник „Преса“, отишао је код Ђорђа Бајеца у Клинички центар да предложи свој пројекат. Али Вучићевић прећуткује једну ствар, да су и он и „Прес“ исто то добили од Клиничког центра, само за други пројекат.

Ја питам: ако смо ми очистили Србију од пара, где је милион и 200.000 евра? Па узели су они који нас сада пљују – „Пинк“ и новине у којима је тада радио садашњи уредник „Информера“.

Лутрија рекламира своје производе на телевизији и у дневним новинама са највећим тиражима. Свако у Србији је видео огласе Лутрије на насловним странама свих новина. То је „Блиц“ наплатио милион и 700 хиљада динара. А они кажу да смо наплатили 10 милиона динара! Они имају ценовник огласног простора „Блица“, а и ми смо га им у демантију поново послали. Ипак, они и даље терају по своме.

Уговор попут нашег имале су све остале новине јер је Лутрија обавезна да у дневним новинама објављује резултате за своје наградне игре. То се годинама објављује у „Вечерњим новостима“. Наравно да би мени било драже да то објављују у новинама у којима ја радим. Али, био бих последња фукара када бих рекао да „Новости“ нас или друге медије пљачкају.

За све што нас „Информер“ оптужује да смо опљачкали државу имамо уговоре и то све у  последње три-четири године. Све заједно, ми смо за четири године узели 300.000 евра од државе преко огласа. И то не само „Блиц“ већ, цела компанија „Рингијер“. За протекле три године наш профит је 15 милиона евра. То није тајна, тога има и на сајту Агенције за привредне регистре. Дакле, нама тај новац не значи превише. Ми се више нећемо ни јављати на те огласе

По закону о информисању сам тужио „Пинк“, Жељка Митровића, „Информер“ и Вучићевића. Поднео сам приватне кривичне тужбе за увреду Основном суду у Београду, а против Митровића, „Пинка“, „Информера“ и Вучићевића. „Рингијер“ је привредном суду тужила одговорне из „Пинка“ и „Информера“.

Да су они рекли да сам ја лош новинар, да су новине које ја уређујем лоше, да изнесу свој критички однос према њима – то је све легитимно. Али да ме вређају тако што ми дају разне надимке, од мене праве магарца и коња, за мене причају да једем сено...То су класичне увреде. То је кривично дело и зато сам поднео тужбу Вишем суду по Закону о информисању. Медијска кућа у којој радим поднела је тужбу Привредном суду због нелојалне конкуренције.

Сигуран сам да су свему овоме допринели Жељко Митровић, њему блиски политичари, Беба Поповић и Цане Суботић. Коме је у власти то мрско, а коме није, то не знам.

Од када све ово траје нисам окренуо нити једног председника било ког новинарског удружења и тражио заштиту. Из УНС-а је заменик председника, Петар Јеремић, дао изјаву за „Блиц“. НУНС је одмах реаговао саопштењем и ту је све стало. У оваквим кампањама се људи и плаше да иступе и кажу нешто јер не желе да ризикују да буду на „Пинку“ сваког дана и да пролазе кроз оно кроз шта ја пролазим.

Мени никада није пало на памет да пребројавам колико је који државни орган објавио огласе у другим новинама. То се, на крају крајева, види и по тендерима који су јавни. Јесу ли ти људи лопови што су у њиховим новинама објављивани државни огласи?! Па нису. Али, ако се код нас огласи држава – то је наша крађа и то смо добили зато што смо блиски ДС-у.

Не може се Ђилас нападати преко „Блица“. Притом, он је добро прошао имајући у виду шта се пише за мене.

С: Јел имаш ти утисак да се у „Информеру“ не помињу негативно ни Ђилас, ни Вучић?

В.С: Не знам ко какве „дилове“ има. Проблем је у следећем: ако мене неко лично напада, клевеће и псује по новинама, то у Србији може да се заврши тако што неко ко има политичку моћ има да каже „доста“ или „немојте ми се на тај начин додворавати“. Други начин је да платим да то престане. Знам коме би требало да платим, али пара за то немам. Немам огласе, немам маркетиншке фирме, нисам тајкун...

Прва прича је била да сам добио стан од Мишковића и слично. Али истина је друга. Имам кредит. Купио сам старијој ћерки стан. У 50. години сам узео кредит на 15 година. Уз то, у швајцарцима је. Стан има 60 квадрата. Рата ми је 900 евра и то ми је ноћна мора. Та мора ће трајати још 10 година. Зато и радим 12 сати дневно. И неко ме сад прозива, а зна да имам кредит, а и то може да се провери. А како да се ја борим против тога?!

Кампања је била спремљена много пре те фамозне несреће. Мени је жао што се то десило породици Митровић и Жељковом сину. Ипак, све оне карикатуре о мени биле су спремљене раније. Можда је Жељка Митровића та ситуација око несреће подстакла да крене у кампању, не знам...

То траје већ месец и по и дуже на „Пинк Монтенегро“, пошто сам ја родом из Црне Горе. Тамо се сваких сат времена емитује прилог да сам ја мафијаш који ради против Црне Горе и слично. Тамо је главни човек сада Беба Поповић, када је о медијима реч. Из тога је јасно и писмо Управног одбора „Пинк Монтенегра“ у којем сам ја апострофиран као неко ко је крив за убиство Ђинђића и ко је помагао у томе. Мене за свашта могу оптужити, али да сам био за Легију и да сам афирмисао Шешеља, то је глупост. Они су то објавили тамо а пренео је „Пинк“ у Србији. То показује нечији рукопис и нечије деловање. Али није то ни Беба Поповић сам. Неко стоји иза. Неко је то платио.

Ми сваке године објављујемо листу најутицајнијих у медијима. Ту је јасно наведено да су Мишковић и Ђилас власници „Преса“ и знам да је Ђилас био врло љут после објављивања тога.

Новине, да будем искрен, не могу да буду боље од државе. Као ни фудбал. Али, ово што се сад догађа на српској невеселој медијској сцени, незабележено је, чини се у Србији, од Гутенберга до данас.

Медијски рат: „ПИНК“ и „Информер“ против „Блица“ прераста у борбу на живот и смрт...како год да се заврши, нико од поменутих неће остати на ногама, биће, ако не нокаутиран, онда бар у нокдауну...А сви ми, па и ми који радимо у новинама, ћутимо као заливени, у нади да ће „пући“ сви поменути, а да нама, који претекнемо, буде боље...Чини се да је данас „Информер“, пошто је РРА мало припретила Жељку Митровићу, дакако и „Пинклу“ да – умукне, постао ненадано „ружичаст“ и „пинк“ писане речи...У игри је све: од наводне пљачке, до сексуалних способмпсзи појединих уредника?!

Српски речено, селевачка јебачина...

Утисак је да је у дефанзиви Веселин Симоновић, дугогодишњи новинар и уредник бројних медија, сада, већ десетак година главни и одговорни уредник „Блица“. Блиц зене и два Блиц портала...Да би се чула и друга страна, свето новинарско правило, позвао сам Веселина да, у отвореном разговору, каже шта има, ако има...

Сведок: Весо, ти си у медијима од „доба Јуре“, шљакаш од Тита, па наовамо? Како оцејнујеш понашање медија од тада до данас?

Веселин Симоновић: Слушај, не дајем интервјуе, дао сам их у животу десетак, и сад бих радије одћутао, али овај горак хлеб једемо скоро четири деценије, па нека... Хоћу да кажем, а и имам шта да кажем...

С: Па, реци...:

В.С: Никад ниједна власт није допуштала да медији буду потпуно слободни и независни, само што је тај степен слободе био већи или мањи, у зависности од куражи самих медија. Данас је најмање куражи код новинара и уредника. Ако бисмо скенирали претходна времена, прво је све уређивала партија, у време распада комунизма било је неколико новина које су биле мало слободније од других, а у Милошевићево време се јасно знало ко су прорежимски, а ко - антирежимски медији.

С: Онда је стигла демократија?

В.С: После 2000. сви медији су мање-више могли да буду слободни, али је од њих самих зависило колико ће узети те слободе. Они који су увек били уз власт потрчали су да служе новој влади.

С: Када су се педесетих „Новости“ појавиле имале су епитет „пиштољског“ листа. Те новине би данас биле аматери за данашњи „Ало“, „Курир“, „Информер“...

В.С: Тадашње „пиштољске“ Новости су биле сувише умивене и озбиљне у односу на садашње новине. Истина, и времена су се променила, услови су другачији. Код нас је проблем што је велика повика на таблоиде – како су они ружни сами по себи. Али, таблоида има свуда у свету и свуда су најтиражнији и увек ће их бити. Проблем је што се код нас под таблоиде сврстава и оно што нису новине већ, нешто што више служи за обрачуне, рекетирање и подметања. Највећи европски таблоиди имају другачији приступ и иду на емоције читалаца и задиру у приватност, али не измишљају информације. Код нас је могуће да се све измисли, да се лаже, да се људи уцењују полуистинама. У нормалном свету за то су драстичне и ефикасне казне на суду, а у листу се смени цело уредништво.

С: Али и у Србији постоји суд?!

В.С: Постоји, мада се ја никада нећу залагати да се медији драстично кажњавају јер то увек може да се злоупотреби. Пошто код нас правосуђе није никада било слободно и независно, онда може да се искористи за обрачун са медијима и политичарима. Када се систем уреди онда медији могу бити слободни.

С: Да ли је код нас у Србији слободно новинарство?

В.С: Има слободног новинарства у покушају. Неки у томе мало више успеју, али у 80 одсто случајева то је контролисано. Када би ми имали слободно судство не би било партијских судија. Али свака странка када дође на власт мења судије да би прво заштитила себе. Проблем је и што судови код нас не разликују шта је критика јавне личности, а шта је клевета, лаж. У таквим условима све је могуће.

С. Недавно је у „Куриру“ објављено да их је тужио Жарко Обрадовић и да хоће да их затвори. Тако је писало на насловној страни. А шта ако се покаже да то што је „Курир“ писао око Обрадовића заправо није тачно?! Односно, долазимо у ситуацију да када год неко пресавије табак да тужи неки медији за оно што мисли да је неистина, одмах се каже да је то покушај затварања листа...

В.С: Обрадовић је тужио и новине које ја уређујем. Ми смо на насловну ставили да Жарко Обрадовић, због скандала који се десио у вези мале матуре, више не може да буде министар. У конкретном случају проблем је у самом Обрадовићу, а не у медијима. Али, да има случајева да медији претерују у речнику – има. Мислим да би речник за јавну употребу требало уподобити неким стандардима, а тога нема у нашим медијима.

С: У јавности преовлађује утисак да свака власт има медије које фаворизује. Тако постоји мишљење да је у прошлој власти „Блиц“ био фаворизован.

В.С: Што се тиче „Блица“, ми смо били најкритичнији медији према Цветковићевом кабинету. И то смо били међу реткима. Има низ случајева: били смо против продаје НИС-а Русима, против повећања ПДВ-а, против политике о Косову коју је водио Тадић, били смо против тога да Цветковић буде преимјер јер смо сматрали да није способан да обавља ту функцију...

С: Одакле вас онда бије глас да сте ви „жута“ новина?

В.С: Бићу потпуно отворен и искрен – дошли су избори и ми смо се питали да ли Томислав Николић или Борис Тадић треба да буде председник државе. Ми смо себи дали за право да кажемо да је Тадић бољи и да Николић не би требало да буде председник Србије и то смо рекли јасно, гласно и образложили смо зашто. Онда су нас сви напали да смо њихова новина. Ми се не стидимо тог става нашег листа, макар да смо и погрешили. То је био став и јасно смо га саопштили.

С: У Великој Британији, која је светски ауторитет у квалитету штампе, постоји принцип да медији могу слободно да се определе кога подржавају, али да то морају јасно да кажу. Јел мислиш да би било добро да се и код нас тако медији декларишу, па да читаоци барем знају ко је близак коме, а не да имамо привид независности медија у Србији.

В.С: Ја сам уредник „Блица“, „24 сата“, њихових портала и сајта „Жена“. Ту ја именујем и уреднике и бирам људе са којима ћу да радим. Имам срећу да радим у медијској кући која мени даје слободу да могу тако да се определим. Од мене траже само да сам цивилизован, да нисам прост и да не лажем. Наравно, није могуће уређивати две дневне новине и три портала, а да понекад не погрешиш. Није ме никада било срамота да се извиним за грешку и да дам простора ономе кога смо грешком оклеветали.

Дакле, ја слободно уређујем новине у складу са принципима којих се држим. Ти принципи су следећи: сматрам да би Србија требало да буде у ЕУ, да нам савез са Русијом неће донети користи и да нам кокетирање са Русима никада ништа добро није дало, да једном коначно морамо да решимо питање Косова. Пре пет година смо писали да је једино праведно решење подела Косова. Од тада до данас држимо тај став. Сматрам и да Србија мора да буде цивилизовна, правосуђе независно, да медији имају слободу али и одговорност. Тих принципа се придржавам и у медијима које уређујем и њих истичем. Свако ко то ради има нашу подршку, а ко то не ради има критику.

С: Јел то значи да ће „Блиц“ сада да подржава СНС?

В.С: До пре неколико година СНС се није ни за шта од овога залагала. Зато смо ми и били против доласка те странке на власт. Све ово што сам изнео сада говори и спроводи председник те странке. Ја сам 30 година свог новинарског стажа уложио у идеје у које верујем. Сада да будем против некога зато што је неко неподобан, то није нормално. Ако се неко залаже и ради за ово о чему причам, онда ћемо ми бити блиски тој страни.

С: Да ли је опредељење „Блица“ проузроковано власништвом капитала, пошто је реч о Немцима?

В.С: Ја сам те ставове имао и док сам радио у „Борби“ и другде.

С: А да је „Блиц“ у власништву Руса?

В.С: Тешко да бих ја онда био уредник таквих новина, а и не бих се трудио да радим у таквим новинама.

С: Али, ако погледамо озбиљне медије у свету – тамо постоје аутори који су се профилисали по идејама које заступају. Чини се да у нашим новинама више нема имена, односно нема аутора који су препознатљиви по стилу и ставу.

В.С: Ми у „Блицу“ то радимо избором наших уредника и избором сталних колумниста. Они се не мењају годинама – од Драгољуба Жарковића, преко Глигорова, Ћирилова, Горчина Стојановића, Душана Микље...То су људи које смо одабрали да буду наши колумнисти и они код нас имају потпуну слободу јер верујемо да деле наше ставове.

С: Кажеш да ко објави лаж или свесно начини обману, ту цело уредништво и редакција морају да поднесу оставку, или поднесу неку казну. „НИН“ је у власништву „Рингијера“ који је и власник „Блица“ и листа „Ало“. Уочи другог круга гласања на председничким изборима „НИН“ је на насловној страни објавио слику Томислава Николића уз велики потпис – губитник. Ту је потом наведена гомила разлога зашто је Николић изгубио све шансе да буде председник и слично. Три дана после изласка те насловне, Николић је постао председник. Да ли се ту радило о прљавој кампањи, нестручности тадашњег уредника „Блица“, или?! Тада нисте сменили уредника.

В.С: „НИН“ је у власништву куће у којој ја радим, али ја тај лист не уређујем. Небојша Спајић је сувише аутономна личност да би му ико уређивао новине. Они су тада објавили да ће Николић, по њиховим сазнајнима, изгубити изборе. Зашто су то урадили, најбоље је било питати Спајића. Он је хтео да буде прогнозер, да испадне паметан. Све је то испало мало неспретно, да не кажем глупо. Али он ту није никога оклеветао, али је свој уреднички ауторитет довео у питање. „НИН“ данас има новог уредника.

С: Да ли је „Блиц“ отворен и за супротно мишљење – да ли си ти као уредник српеман да пустиш коментар некога и ко је против ЕУ, иако си ти лично за Унију?!

В.С: Па ми направимо интервју с Коштуницом кад он то хоће и ту може да каже све против ЕУ. Али, да сада некоме дамо да пише колумну, а то се не слаже са уверењима уредника и новинара наше редакције, то није у складу са нашом концепцијом, а ни у складу са уверењима наших читалаца. Али је и анти-ЕУ став потпуно легитиман. Лично нисам ЕУ фанатик и ко зна каква ће Унија бити када Србија буде требало да постане члан. Али, ја се залажем за ЕУ јер мислим да ми јесмо део Европе и ту припадамо. Уз све то, сигуран сам да њедна Влада у Србији, да нема тог европског императива, никада не би доносила европске законе односно, законе који подижу и уређују квалитет живота нашег друштва.

С: Када већ говоримо о квалитету живота – како се у ту причу уклапа толика медијска пажња идиотским „ријалити“ програмима попут „Великог брата“, „Фарме“, којима су и релативно озбиљне новине, укључујући и „Блиц“, дали простора?! У многим медијима у Србији повлађујемо најнижим поривима код људи. Да ли новине треба да јуре само за тиражима или да буду, барем, уљудне?

В.С: Мислим да није проблем у новинама. Када је конкретно о листу „Ало“ реч, он се обраћа најширој читалачкој публици. У Србији никада нећемо успети да све новине личе на „Политику“. Људи имају избор шта желе да купе. Наравно да људи највише гледају „ријалити“ емисије и новине то прате.

С: Али у целом свету у таблоидима не може наслов да буде састављен од псовки, или да се отворено објављује порнографски садржај, као што је то код нас случај.

В.С: Лично мислим да порнографија мора да буде увијена у целофан, непровидан и да се тако продаје. Такође сам против псовки и ружних речи у новинама. На порталу „Блица“ имамо 7-8 администратора који проверавају коментаре како се не би појавиле псовке.

С: Свака новина има своје изворе. Али имам утисак да је у нашим редакцијама главни новинар „наш извор“. Да ли имаш утисак да се код нас претерује са тим „нашим извором“?

В.С: То се код нас, нажалост, злоупотребљава. Али је добро да новинари чувају изворе. Код нас, да би се добила нека ексклузивна информација, она мора доћи од некога ко је „изнутра“ и ту новинари треба да заштите извор...

С: Али није у томе ствар. Често видимо чисто рекеташке текстове у којима се прозивају људи, или им се шаље нека порука, а да је саговорник „неименован“ а текстове потписују некакве „екипе“ – Блица, Курира, Ало-а, Информера... Да ли је то тенденција да се укину имена у новинама, или? Да питамо читаоце да наведу име неког новинара из данашњих редакција, неког млађег, тешко да би се сетили...

В.С: Проблем је што је у новинарству све мање добрих новинара. Својевремено сам на једном факултету био гост на предавањима студентима новинарства. Замолио сам их да унапред, пре предавања, припреме тему за чланак. Од 100 људи на предавању нисте могли да препознате таленат код двоје-троје. То је проблем. Мене је то запрепастило. У разговору са њима сам хтео да сазнам шта они желе од новинарства. Скоро сви су желели да буду спикери на телевизији...То је проблем. Најцрње је што када се људи запосле у новинама, многи од њих престају да читају друге новине, па и оне у којима раде. И сад ово мало старих што је остало још се држи, али је све теже. Проблем је што и они који су мало нешто научили одмах прелазе у министарства као портпароли, ПР, јер је мање стресан посао и већа плата.

С: Јел мислиш да је изгубљена новинарска школа?

В.С: Када сам ја почињао да радим учитељ ми је био Анастас Нешић. Дао ми је да напишем вест од шест редова. Шест пута сам писао тих шест редова. На крају сам посумњао у себе и помислио да одустанем. На то ми је Анастас Нешић рекао: „Ти о занату немаш појма, али ти новинарски мислиш“. После тога сам и седми пут писао ту вест, али сам прошао кроз новинарску школу. Данас тога више нема. Све је брзо. Данас има много редакција. Раније је била много већа конкурецнија, а било је и престижно бити новинар. Исход свега тога је да је све мање великих новинарских имена.

С: „Блиц“ је у време претходне владе предњачио са текстовима у којима је главни саговорник био „наш извор“. Често се дешавало да у броју од недеље, када не ради ни Тужилаштво ни суд, ви имате информације одатле. Сада, чини се, тај центар који даје информације се преселио у „Курир“ и „Информер“. Пре извесног времена почело је у медијима и да се најављују хапшења. Сетимо се само шта се писало о разним људима, а данас – ништа од тога. Ко пласира те информације?

В.С: Почећу од себе. Ја сам сад у разним медијима мафијаш, лопов, крадљивац, пљачкаш...Иако против мене никада није покренута ни истрага, нити ме је ико икада саслушавао, никада нисам кривично кажњен, за свих 35 година колико радим овај посао. Иако ме прозивају, ја сам смирен, јер сам чист. Имам добру плату за коју радим 12 сати дневно и живим скромно.

Када је реч о изворима – све новине имају своје изворе. Некада је било теже доћи до информације и морало је више скривања да буде него што је то сада случај. Е сад, увек треба и другој страни дати прилику да изнесе свој став. То је код нас у „Блицу“ пракса. Ако наш новинар сазна да ће неко бити ухапшен, ја никада нисам дозволио да се на насловну страну стави наслов: „Данас хапсе тог и тог“...

С: Извини Весо, али код нас, па и у „Блицу“ се често дешава да се у сутрашњим новинама које се штампају поподне, а већ су увече у продаји, појави комплетан исказ који је неко дао пред судом или у полицији, а да је давање исказа завршено подобро пошто је та новина отишла у штампу?! Дакле, неко већ даје унапред некакве исказе, који, притом, представљају очите фалсификате?!

В.С: Има свега. Али није добро када се преко новина најављује хапшење и да се преко њих воде истраге. Али је ипак добро да медији укључе јавност у све то.

С: „Блиц“ је, ипак, у вереме прошле власти често у својим текстовима имао „извор“ са информацијама, а потом се то често показивало као нетачно...

В.С: Што се тиче „Блица“ мислим да смо у 90 одсто случајева били у праву. Е, сад, увек је могућа грешка... Али је зато битно да уредници имају добре новинаре, а да новинари умеју да процене да ли им је нешто подметнуто и да не потрче одмах за ексклузивом. Трка за тиражима и велика конкуренција допринела је све мањем проверавању информација. Тако је некима довољно само то што су добили од неке институције или од неког поузданог извора.

С: Да ли си ти против најављивања хапшења у медијима?

В.С: Наравно.

С: Да ли је сад „Информер“ постао „Пинк“?! Пошто је РРА забранио „Пинку“ да те помиње, сад је то прешло у „Информер“.

В.С: Изгледа да јесте. Преко цитирања „Информера“ на „Пинку“ Жељко Митровић наставља оно што је радио. Уредник „Информера“ има своју емисију на „Пинку“ а и рекламира своју новину сталну пљујући конкуренцију на најгори могући начин. То је нелојална конкуренција. Ја не могу на тај начин да полемишем ни са Жељком Митровићем, ни са „Информером“. Само могу да их тужим.

С: Јеси их тужио?

В.С: Јесам. Тужио сам их и за увреду и за клевету. По закону о информисању сам тужио „Пинк“, Жељка Митровића, „Информер“ и Вучићевића. Поднео сам приватне кривичне тужбе за увреду Основном суду у Београду, а против Митровића, „Пинка“, „Информера“ и Вучићевића. „Рингијер“ је привредном суду тужила одговорне из „Пинка“ и „Информера“.

Да су они рекли да сам ја лош новинар, да су новине које ја уређујем лоше, да изнесу свој критички однос према њима – то је све легитимно. Али да ме вређају тако што ми дају разне надимке, од мене праве магарца и коња, за мене причају да једем сено...То су класичне увреде. То је кривично дело и зато сам поднео тужбу Вишем суду по Закону о информисању. Медијска кућа у којој радим поднела је тужбу Привредном суду због нелојалне конкуренције.

С: Јел има истине у њиховим тврдњама?

В.С: Навешћу неколико случајева: Они пишу о „Блицовом“ уговору са Клиничким центром од два милиона динара. Тачно је да смо ми направили уговор са Клиничким центром. Али, ми смо њима понудили наш пројекат – атлас људског тела. Тај атлас смо поклонили и читаоцима „Блица“ али смо то одштампали за све школе и домове здравља у Србији. У то су били укључени и лекари Клиничког центра који су нама били стручни консултанти и писали су текстове. Онда су се јавиле неке друге новине и питале зашто оне нису добиле тај пројекат. Па то и није могло њима да иде јер смо ми купили лиценцу за тај атлас за територију Србије, Црне Горе и Босне, и ми смо осмислили цео пројекат. Цео посао је обављен у складу са Законом о јавним набавкама.

Исти тај Вучићевић, који је тада био уредник „Преса“, отишао је код Ђорђа Бајеца у Клинички центар да предложи свој пројекат. Али Вучићевић прећуткује једну ствар, да су и он и „Прес“ исто то добили од Клиничког центра, само за други пројекат.

Други случај – промоција заштите животне средине. Буџет за акцију „Очистимо Србију“ био је милион и 900 хиљада евра. Позвани су сви медији да учествују...

С: Нису баш позвали све медјије већ, пре ће бити, одређене...

В.С: Ево кога су позвали: Политику, Новости, Прес, Курир, Блиц, Ало, Пинк, Прву, Б92 и РТС. Не знам из магазина кога су звали. Сви су учествовали. Од тих пара, милион и 200.000 евра узеле су телевизије и то највише „Пинк“ и „РТС“. Ми (Блиц – примедба уредника) смо се јавили на конкурс  Ми смо од тог новца добили 40 милиона динара. Рализовали смо 20 милиона динара. То је, угрубо, 200.000 евра. Ја питам: ако смо ми очистили Србију од пара, где је милион и 200.000 евра? Па узели су они који нас сада пљују – „Пинк“ и новине у којима је тада радио садашњи уредник „Информера“.

С: А шта је са случајем Државне лутрије?

В.С: Лутрија рекламира своје производе на телевизији и у дневним новинама са највећим тиражима. Свако у Србији је видео огласе Лутрије на насловним странама свих новина. То је „Блиц“ наплатио милион и 700 хиљада динара. А они кажу да смо наплатили 10 милиона динара! Они имају ценовник огласног простора „Блица“, а и ми смо га им у демантију поново послали. Ипак, они и даље терају по своме. Уговор попут нашег имале су све остале новине јер је Лутрија обавезна да у дневним новинама објављује резултате за своје наградне игре. То се годинама објављује у „Вечерњим новостима“. Наравно да би мени било драже да то објављују у новинама у којима ја радим. Али, био бих последња фукара када бих рекао да „Новости“ нас или друге медије пљачкају.

С: „Информер“ тврди да је „Блиц“ преко огласа државних фирми опљачкао грађане?

В.С: За све што нас „Информер“ оптужује да смо опљачкали државу имамо уговоре и то све у  последње три-четири године. Све заједно, ми смо за четири године узели 300.000 евра од државе преко огласа. И то не само „Блиц“ већ, цела компанија „Рингијер“. За протекле три године наш профит је 15 милиона евра. То није тајна, тога има и на сајту Агенције за привредне регистре. Дакле, нама тај новац не значи превише. Ми се више нећемо ни јављати на те огласе. Али се нико не пита – да ли је икада објављен један оглас Агенције за приватизацију у „Блицу“? Није. То су много веће паре јер ти огласи имају по неколико страна.

С: А „Телеком Србија“?

В.С: Из свега изузимам „Телеком Србија“ јер то није компанија која има монопол већ, има конкуренцију. Када неко каже да је „Телеком Србија“ код нас потрошио милоне зато што нам је била блиска власт – то није тачно. Огромна средства, готово идентична, потрошили су и „Теленор“ и „ВИП“ јер се боре са конкуренцијом.

У основи целе приче, заправо, лежи смишљена кампања да се блати једна новина и то је све.

Мени никада није пало на памет да пребројавам колико је који државни орган објавио огласе у другим новинама. То се, на крају крајева, види и по тендерима који су јавни. Јесу ли ти људи лопови што су у њиховим новинама објављивани државни огласи?! Па нису. Али, ако се код нас огласи држава – то је наша крађа и то смо добили зато што смо блиски ДС-у.

С: Да ли је тачно да је ниво огласа државних институција и предузећа опао после политичких промена у Србији?

В.С: Тим послом се ја у „Блицу“ не бавим. Видим да су неке фирме које су се раније оглашавале сада престале, а неке су наставиле. Али, свако ко буде проценио да има интереса да се код нас оглашава, он ће се огласити. Ми смо на отвореном тржишту и послујемо транспарентно. Ми не можемо другачије јер смо страна компанија. Ми извештаје шаљемо на две адресе – у Цирих и у Берн. Уз то, сваке године једна ревизорска кућа проверава наше пословање. Нико од нас не би остао на том месту да ми не послујемо позитивно и по законима. Сваки динар који примимо или исплатимо – ми пријавимо. Никада, али никада „Рингијер“ држави није дуговао жуту банку, нити смо икада иком добављачу остали дужни.

С: У разговору си рекао да си за то да се Европа доведе у Србију и да овде све буде европски. А да ли су промене закона о информисању, испод жита и у тајности, демократске и европске?!

В.С: За време прошле владе написана је Медијска стратегија. То је био један од услова за даљу интеграцију ка ЕУ. Та Стратегија је требало да буде кровни документ који је даље требало да буде основа за медијско законодавство. У доношењу те стратегије учешће су узела удружења новинара, невладин сектор, министарства...Игром случаја ту су се усагласили међусобно сви из медија. Одједном сви медији су били на једној страни, а на другој страни тадашња власт. Ми смо успели да се изборимо за документ који је био прихватљив за обе стране. Деведесет одсто ствавова УНС-а, НУНС-а, Асоцијације медија ушло је у ту Медијску стратегију. Та стратегија је морала да иде на верификацију у Брисел. То је усвојено као документ. Претходна влада је од Евроспке комисије добила милион и по евра за имплементацију те Стратегије. Власт се променила а нови министар културе, Петковић, формирао је радну групу у којој су ови „вечити експерти“ за медије требало да пишу законе. Они нису били баш на страни медијиа...

С: Ко су ти „вечити експерти“?

В.С: Разни професори који имају теоријско знање, али не разумеју функционисање штампе. Видело се да они не познају суштину медија, пословање медија, будућност медија...На крају смо ипак дошли до неког Нацрта закона. Као новинар могу да кажем да нисам био задовољан са 20 одсто тог текста. Тај текст је отишао у министарство и онда се појавио неки измењени текст у којем има чланова закона који ће сутра бити оборени на Уставном суду.

С: А „закон за Рају“, односно измене и допуне Закона о информисању из 2009?!

В.С: Када је о том закону реч, неки људи из медијског подземља мене су оптужили да стојим иза тога. Ја сам јавно рекао да је то лош закон, да ће пасти на суду и да сам против тога. Лично сам потписао оно што је Асоција медија заузела као став и то смо поднели влади. Рекли смо да ће то довести медије у лош положај и да га уопште не треба мењати на тај начин. Ипак, они су променили закон.

С: Јел знаш ко је ишао да мења тај закон?!

В.С: Не да нисам мењао тај закон и учествовао у томе већ сам Брадићу рекао да то не ради.

С: А што су тебе оптуживали да си имао улогу у томе?

В.С: Оптуживали су ме за све и свашта. Увек некоме сметам, али не ја лично, већ „Блиц“.

С: Коме смета „Блиц“?

В.С: Смета многима зато што смо успешни. Мисле да ако нас нема, да ће они узети новац.

С. Да ли је напад „Информера“ на тебе заправо нека врста колатералне штете за Ђиласа?

В.С: Не може се Ђилас нападати преко „Блица“. Притом, он је добро прошао имајући у виду шта се пише за мене.

С: Јел имаш ти утисак да се у „Информеру“ не помињу негативно ни Ђилас, ни Вучић?

В.С: Не знам ко какве „дилове“ има. Проблем је у следећем: ако мене неко лично напада, клевеће и псује по новинама, то у Србији може да се заврши тако што неко ко има политичку моћ има да каже „доста“ или „немојте ми се на тај начин додворавати“. Други начин је да платим да то престане. Знам коме би требало да платим, али пара за то немам. Немам огласе, немам маркетиншке фирме, нисам тајкун...

С: Али кажу да си добио стан?!

В.С: Да, прва прича је била да сам добио стан од Мишковића и слично. Али истина је друга. Имам кредит. Купио сам старијој ћерки стан. У 50. години сам узео кредит на 15 година. Уз то, у швајцарцима је. Стан има 60 квадрата. Рата ми је 900 евра и то ми је ноћна мора. Та мора ће трајати још 10 година. Зато и радим 12 сати дневно. И неко ме сад прозива а зна да имам кредит а и то може да се провери. А како да се ја борим против тога?!

С: Утисак је да је овде реч о кампањи која је спремљена против тебе. А све је, наводно, почело када је „Блиц“ објавио слику аутомобила који је возио Митровићев син када је прегазио девојку на пешачком прелазу.

В.С: Та кампања је била спремљена много пре те фамозне несреће. Мени је жао што се то десило породици Митровић и Жељковом сину. Ипак, све оне карикатуре о мени биле су спремљене раније. Можда је Жељка Митровића та ситуација око несреће подстакла да крене у кампању, не знам.

С. Јел мислиш да је он сам одлучио о томе?

В.С: Не верујем. То траје већ месец и по и дуже на „Пинк Монтенегро“, пошто сам ја родом из Црне Горе. Тамо се сваких сат времена емитује прилог да сам ја мафијаш који ради против Црне Горе и слично. Тамо је главни човек сада Беба Поповић, када је о медијима реч. Из тога је јасно и писмо Управног одбора „Пинк Монтенегра“ у којем сам ја апострофиран као неко ко је крив за убиство Ђинђића и ко је помагао у томе. Мене за свашта могу оптужити, али да сам био за Легију и да сам афирмисао Шешеља, то је глупост. Они су то објавили тамо а пренео је „Пинк“ у Србији. То показује нечији рукопис и нечије деловање. Али није то ни Беба Поповић сам. Неко стоји иза. Неко је то платио.

С: Шта би био интерес тог неког у целој причи?

В.С: Неки имају интерес да „Блиц“ и наша компанија пропадну овде, па ће они имати више пара. А други имају лични мотив против мене. Ја тим људима који ме блате никада у животу ништа нажао нисам учинио. Сада је питање ко је тај ко их хушка.

С: Ко је тај?

В.С: У различитим поводима су различити људи мене нападали.

С: Чекај, хоћеш да кажеш да постоји неко „медијско злочиначко удружење“ против тебе као Веселина Симоновића?!

В.С: Сигуран сам да су свему овоме допринели Жељко Митровић, њему блиски политичари, Беба Поповић и Цане Суботић. Коме је у власти то мрско, а коме није, то не знам.

С: Јел мислиш да је медијски утицај Бебе Поповића и даље велики у Србији?

В.С: Не знам да ли је у Србији, али на Жељка Митровића јесте.

С: Како гледаш на реакцију новинарске јавности на нападе на тебе? Сада своју причу имаш прилику да изнесеш у „Сведоку“ који је оцрњен у тим, ја их сматрам – квазиграђанским круговима, коме припадају многи у медијима па и који су блиски и са самим листом „Блиц“, сада сви ћуте око овога кроз шта ти пролазиш?!

В.С: Од када све ово траје нисам окренуо нити једног председника било ког новинарског удружења и тражио заштиту. Из УНС-а је заменик председника, Петар Јеремић, дао изјаву за „Блиц“. НУНС је одмах реаговао саопштењем и ту је све стало. У оваквим кампањама се људи и плаше да иступе и кажу нешто јер не желе да ризикују да буду на „Пинку“ сваког дана и да пролазе кроз оно кроз шта ја пролазим.

С: Али какви су онда то новинари и људи ако имају страх да изнесу у јавност своје мишљење и ставове, а посао им је да шите дух отворености и слободу мисли и говора?!

В.С: Па... Ти људи имају своје породице и обавезе, а и своје страхове. То је ствар личног избора и одговорности.

С: Имам утисак да је професија занемела. Али – зашто, то је питање.

В.С: Знам да се многима у професији не свиђа ни „Блиц“, ни ја, и то поштујем. Може некоме да се не свиђају наши ставови, оно што пишемо, и поштујем када неко то јавно каже. Али, ово што се сада ради је за осуду свакога ко држи до нивоа у својој професији. Ја нисам очекивао да ће неко да ме брани лично, али да барем да траже да се све то испита и да се провере чињенице.

С: Оптужбе које су изнете на рачун тебе и „Блица“ су озбиљне. Да ли је ико из полиције, тужилаштва окренуо телефон да провери све то?

В.С: Не. Нико.

С: „Блиц“ је имао добре односе са прошлом влашћу. Какве односе имате са овом новом?

В.С: И ове људе који су сада на власти познајем дуго, као и оне који су претходно били на власти. Увек се трудим да имам коректан однос са неким, без обзира да ли се слажем или не. Један сам од оних који свакоме у лице каже отворено оно што мисли. Дакле, трудим се да и сад имам коректне односе.

С: „Блиц“ је један од медија који је прозван у извештају Савета за борбу против корупције. Сви медији, изузев „Сведока“, прећутали су тај извештај. Ту се говори о спрези политике и медија...

В.С: Мислим да је то један од лошијих извештаја Савета. Ако је проблем, како се наводи у извештају, то што је неки медиј добио од државе неке паре за огласе и да су тако странке шириле утицај, то је прилично наивно. А шта је са причама о власништву...

С: Својевремено су једино портал „Пиштаљка“ и „Сведок“ обелоданили да је Ђилас био власник „Преса“, када је та новина, која више не излази, још дрмала Србијом. Зашто је „Блиц“ то прећутао?

В.С: Ми сваке године објављујемо листу најутицајнијих у медијима. Ту је јасно наведено да су Мишковић и Ђилас власници „Преса“ и знам да је Ђилас био врло љут после објављивања тога.

С: Докле мислиш да ће ово око тебе да траје?!

В.С: Мислим да РРА неће предузимати више икакве кораке. Мислим да је и ово максимум. Следећа мера би била привремена забрана. Али ја сам последњи човек који би волео да било који медиј буде забрањен, па и „Пинк“. Али „Пинк“ не сме да ради оно што ради.

С: Па јел мислиш да ће „Пинк“ добити забрану?!

В.С: Неће. За све ово што ради има политичку подршку.

С: Кога?

В.С: Не могу то да персонализујем. Реч је о интересима који се преклапају.

С: Како видиш крај свега?!

В.С: РРА више нема снаге. Њихова последња реакција ми се чини као њихов максимум. Ипак, и они су под притиском – због реизбора... Савет за штампу има ингеренције само над оним медијима који га признају. „Блиц“ признаје Савет за штампу. „Информер“ није тамо и за њега може бити надлежан само суд.

Николић и Вучић

Пола сусрета је било на састанцима са главним уредницима и тада сам и ја био. Неколико пута смо седели у четири ока око неких важних ствари као што је Бриселски споразум и слично

С: Јел имаш коректне односе са главним љуима у овој власти?

В.С: Мислим да имам. Мада, морам да кажем да се никада у животу нисам поздравио, нити сео и попио кафу са Томиславом Николићем. Мислим да сам једном у животу срео Шешеља, и то случајно. Били смо два света и нисам ни имао жељу да га сретнем. Са Вучићем сам имао коректан однос и пре него што је дошао на власт. Ми смо имали захлађене односе у време кампање и одмах после избора. Али мислим да сада имамо коректан однос.

С: Јеси ли се скоро чуо или видео са Вучићем?

В.С: Од када је на власти видели смо се сигурно 5-6 пута. Од тога, пола сусрета је било на састанцима са главним уредницима и тада сам и ја био. Неколико пута смо седели у четири ока око неких важних ствари као што је Бриселски споразум и слично. Просто, интересовао се какав ја став имам око неких важних питања имајући у виду да уређујем једну од најтиражнијих новина у Србији. Друго, Вучић је рекао да ће испитати 24 спорне приватизације. Све афере око тих приватизација у јавности је отворио „Блиц“.

www.svedok.rs