Вести
25. 02. 2026.
Проблеми медија због ненамерног кршења ауторских права: Чија је ово фотографија?
За разлику од ситуација када новинари свесно краду туђе фотографије, постоје и бројни примери да медији плаћају накнаде за повреде ауторских права фотографа иако нису намерно кршили закон, већ зато што нису детаљно проверили ко има власништво над фотографијом коју су објавили. Али, некада те провере нису нимало једноставне. Догађа се, на пример, да нека организација проследи новинарима фотографију за коју тврди да је њена, а онда се испостави да то није тачно и по важећем Закону о ауторском и сродним правима цех плати новинска кућа, пише магазин Бизнис и финансије.
Последњих година учестале су тужбе које против новинских кућа покрећу фотографи због неовлашћеног коришћења њихових фотографија, а накнаде које медији плаћају оштећенима заједно са судским трошковима могу достићи и до неколико хиљада евра по фотографији, пише магазин Бизнис и финансије.
На први поглед све је јасно, ауторска права морају да се поштују и онај ко прекрши закон дужан је да сноси последице. Међутим, у новинарској пракси јављају се бројни примери да медији плаћају накнаде за повреде ауторских права фотографа иако нису намерно кршили закон, већ зато што нису детаљно проверили ко има власништво над фотографијом коју су објавили.
Биљана Степановић, главна уредница часописа „Нова економија“, наводи пример да су добили тужбу када су објавили насловну страну књиге о бившем српском премијеру Зорану Ђинђићу у тексту који је промовисао ово издање, јер се показало да је само издавач имао право да користи ту фотографију, о чему новинари нису били обавештени.
Степановић истиче за Б&Ф да је изричито против кршења било чијих ауторских права и признаје да су тужени с разлогом када су у извештају о једној конференцији објавили фотографију Душана Бајатовића, а ту фотографију смео је да користи само организатор конференције, који ју је унапред наручио и платио.
„Али изненадила ме је висина трошкова који су после жалбе вишем суду снижени на 460.000 динара“, наводи Степановић.
Додаје да се пита зашто се у таквим случајевима на примењује тарифа Удружења ликовних уметника Србије.
„Овако, када знају да ће на суду добити више, не желе да пристану на нагодбу”, тврди Степановић.
Према њеним речима, разлог што све мање фотографа пристаје на вансудско поравнање може бити и чињеница да је судска пракса у оваквим споровима уједначена па их већином добијају, за разлику од медија којима је борба против крађе њихових текстова компликованија. Због тога је „Нова економија“ из своје архиве обрисала све фотографије, осим оних које су направили њени запослени.
И сценографија може бити проблем
Медијска кућа Н1 емитовала је документарац спољне производње у чијој сценографији се појављивао постер покојног премијера Зорана Ђинђића.
„У тужби је рачунато свако појављивање постера на екрану, као и у најавама на сајту, па је избројано 165 неовлашћених коришћења на основу чега је тражено више од 6,9 милиона динара. Суд у првостепеној пресуди није прихватио ту бројку, али у току је нови поступак по жалби”, каже за Б&Ф Јелена Петровић, извршна уредница портала Н1.
Петровић наводи пример да су добили опомену пред тужбу зато што су објавили текст и фотографију који су промовисали концерт Констракте, а које им је послала једна ПР агенција. Срећом, ПР агенција је признала грешку и ушла у проговоре са фотографом.
Н1 је добио тужбу и када је објавио уредно плаћену слику са платформе Схуттерстоцк јер није потписао аутора, иако то није било изричито наведено као обавеза.
Исто им се десило и са Википедијом.
„Зато се трудимо да што више користимо своје илустрације, а ако морамо да објавимо неку фотографију која нам је послата, увек питамо пошиљаоца да нам да дозволу за коришћење“, истиче Петровић.
Данијела Нишавић, власница портала „Плодна земља“, каже за Б&Ф да током три деценије рада у новинарству никада није оптужена да је неовлашћено користила туђи садржај, „све донедавно, када ми је стигла опомена пред тужбу зато што сам на свом порталу објавила фотографију моје рођене сестре уз текст који је написала за мој сајт“.
Спорну фотографију уступила јој је сестра. Фотографија је настала пре пет година када је болница у којој ради унајмила фотографа да за њен сајт слика радни колектив.
Нишавић се са аутором слике вансудски поравнала за износ од 24.000 динара.
„Дакле, фотограф је додатно зарадио од фотографије за коју му је већ плаћено. То наравно није незаконито, али није ни људски, ни морално”, сматра Нишавић.
Портал „Плодна земља“ сада углавном објављује своје и по потреби фотографије са бесплатних стоцк сајтова, а када их добије од ПР агенција захтева додатне информације о фотографијама.
„Све то успорава рад на порталу, али немам избора”, закључује Нишавић.
Грешке праве чак и маркетиншке агенције
И многи други медији су били у ситуацији да објаве фотографију коју им је послала нека институција, државни орган, компанија или ПР агенција, а да фотограф тужи њих а не организацију која је ту фотографију проследила у јавност, иако она није била у њеном власништву.
На питање зашто је то тако, адвокат Урош Недељковић који се бави заштитом интелектуалне својине каже за Б&Ф да је по Закону о ауторском и сродним правима за „неовлашћено саопштавање“ спорне фотографије одговоран онај ко ју је објавио, а не онај ко је фотографију послао, макар то било и правно лице.
Дешава се да грешке праве чак и ПР и маркетиншке агенције.
„Иако би оне по природи свог посла морале добро да познају област ауторских права, дешава се да медијима често шаљу фотографије чију употребу регулишу уговорима ‘скинутим’ са интернета или уговорима које су им правила нестручна лица, па онда медијима прослеђују фотографије које они не би смели да користе“, указује Недељковић.
Према његовим речима, једино што новинска кућа у таквој ситуацији може да уради је да затражи регресирање од агенције.
„Ја до сада нисам имао такав случај, али таква пракса постоји“, каже он.
Овај београдски адвокат саветује новинарима да сваки пут када добију фотографије од ПР агенција или неког другог правног лица, затраже од њих да им доставе изјаву аутора фотографије или његову сагласност да се његово дело може користити у одређену сврху.
Исто правило важи и када је фотографију новинарима послало физичко лице.
Опрез је потребан и приликом коришћења стоцк сајтова или Википедије.
„Имао сам клијента који је тужен иако је фотографију са Википедије објавио под наведеним условима. Показало се да је ту слику окачио корисник који није имао власништво над њом“, наводи Недељковић и упозорава да се фотографије не смеју ни „сећи“, нити обрађивати без дозволе јер то представља повреду интегритета ауторског дела.
Према његовом искуству, вансудска поравнања и тужбе за неовлашћено коришћење фотографија су подједнако заступљени, а њихов број у последње време стагнира или чак опада. Томе су допринеле едукације које спроводе новинарска удружења, али и то што су се многи медији „опекли“ на суду.
Расправе без резултата
Мада су до сада више пута вођене расправе у јавности о томе да ли би требало мењати постојећу регулативу како би се дошло до решења које ће омогућити да се смањи број спорова између фотографа и медија и које би задовољило обе стране, оне нису дале конкретне резултате.
Подсетимо да је тим поводом пре неколико година реаговала и Драгица Попеску, тадашњи судија Апелационог суда у Београду. Она је на скупу који је организовала Асоцијација медија у сарадњи са Заводом за интелектуалну својину, оценила да велики број спорова највише угрожава мале медије слабе финансијске моћи, каквих је највише у Србији, и да је утолико важније да се поменута област додатно уреди.
Попеску је предложила да се оснује организација за колективну заштиту права фотографа, као што је СОКОЈ у музичкој делатности, која би наплаћивала тантијеме и исплаћивала ауторе.
Међутим, све је остало само на предлогу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.