Вести

15. 08. 2013.

Аутор: Душан Радуловић Извор: Време

Кратка историја славе и пропасти

Припремајући овај текст, листајући обимну документацију о првој и дуго времена јединој новинској агенцији у Југославији после Другог светског рата, нисам могао а да не застанем с времена на време и размислим о томе какав треба да буде ментални профил људи који су тако лако за свега годину, пет или десет, свеједно, успели да у сваком смислу – професионалном, финансијском, етичком ако хоћете, до руба понора доведу агенцију која је у својим најсветлијим данима била једна од најкредибилнијих и најпрофесионалнијих у својој бранши.

Елементе  за одговор нашао сам, потом, читајући изјаве оснивача, људи који су током  деценија стварали углед Агенције, али и текстове и исказе оних који су здушно  учествовали у урушавању Танјуга, који ће петог децембра ове године прославити  70 година од оснивања. Роб старе школе, штребер такорећи, кренуо сам од  почетка...

А на почетке и мотиве оснивања Телеграфске агенције нове Југославије (ТАНЈУГ), кратко и јасно је подсетио идејни творац Танјуга – Моша Пијаде и то у интервјуу  листу "Комунист" 30. октобра 1963, у време када су се спремали да прославе  четрдесетогодишњицу почетка рада. Између осталог је рекао да је непосредно  пред Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу сматрао да "треба да се у првим данима за  време заседања и после њега окренемо иностранству како би (...) све наше мсавезнике што брже обавестили о одлукама (...) за које смо знали да морају да  ударе темеље новој Југославији". Хм, "иностранству"? А народи и народности?

Читам поново: "Морамо да посветимо велику пажњу и штампи, то јест да штампа  што брже и што потпуније (...) обавести наше народе о одлукама Другог заседања  АВНОЈА", говорио је тада Пијаде. Аха, значи и о томе се водило рачуна. Али,  опет, лепо пише да је "Међу првим задацима, ипак...". Значи управо реченица у  којој је то једно обично "ипак" – одредила је судбину новонастале Агенције.  Према свету, дакле, према свету.

Детаљи првих година рада, бар по исказима учесника или сведока тог времена,  илустрација су напора да се "пронађу кадрови", али и зналачки вођене "уређивачке политике" у којој су брзина саопштавања и прецизност најважнијих  информација били приоритет. Танјуг се, на том пољу, упустио у трку с највећима  у бранши, а већ тада су партизанима долазили новинари из угледних светских  агенција. У складу са оним што су зацртали у "оснивачком акту", новинари
Танјуга су пре свих јавили "Југославији и свету" – "Јутрос у осам часова на највишој згради Београда, палати "Албанија", развила се наша велика застава,  знак да је главни град Југославије ослобођен"! Учињено је то из Танјугове
улице у Аранђеловцу. Живо ме интересује зове ли се и сада тако или јој је име  промењено.

Златно доба

Године које су уследиле водиле су ка златном времену Агенције. Оно што је за  време рата био "Билтен спољнополитичких вести", тренсформише се у миру у

Генерални сервис Танјуга чије је руководство веома водило рачуна у "оснивачком  акту", ригорозно "проверавајући кадрове" и на идеолошком и на професионалном  плану. Временом, први услов је постајао мање важан, а други – предоминантан.
 
Захваљујући тадашњој спољној политици земље, дописничка мрежа била је више  него респектабилна, 48 широм света, а новинари Танјуга, а тада је у агенцији  укупно радило око хиљаду људи, имали су прилике да буду на лицу места и први  пошаљу вест о неким од тада најбитнијих политичких догађаја у свету (види  оквир).

Користећи изванредне могућности које аутору пружа коришћење – по мени,  најбоље – новинске документације у Србији, оне коју поседује Радио Београд, а  захваљујем и дамама које су ми својом систематичношћу свесрдно помогле да  напишем овај текст, Танјуг је у тим и годинама које су уследиле био, да се  послужим насловима новинских текстова објављиваних поводом многих јубилеја – "Агенција у светском врху", "Незаобилазни чинилац информативне понуде",
"Агенција којој се верује", "Институција, историјска појава и појам", "Стожер  информативне понуде"...

Када су пригодни наслови почели да се мењају, када је  превладао онај – "Часно обављање патриотске дужности", постало је јасно да се  у Агенцији нешто озбиљно дешава. То "нешто" имало је узроке у променама  медијске слике, али и у променама које су се збивале у самој новинарској  професији у Југославији, а посебно у Србији.

Уставне промене које су трајале почетком осамдесетих "захватиле су све поре  нашег самоуправног друштва", па тако и Тањуг. И то на најгори могући начин.

Један за другим појављују се натписи који о Агенцији говоре као о "државној" и "централистичкој" творевини и као умешано тесто које се оставља у влажној крпи  да нарасте, тако и количина текстова, посебно у Словенији и БиХ, бива све већа,  а садржај постаје све оштрији. Основна прича су "захтеви за трансформацијом Танјуга", а циљ – републичке, самосталне агенције чији је заметак већ био у самој згради Танјуга, у којој су у једном тренутку редакције биле и физички  смештене "по републичком кључу". Можда је најбоља илустрација, она која  сажима целину у прецизну дијагнозу тадашњих проблема Агенције, део текста  објављеног почетком 1980. у листу "Ослобођење" из Сарајева – "...

Основни циљ  који су пред себе поставили радни људи босанскохерцеговачке агенције, а према којем у наредних пет година треба створити техничке и кадровске услове да се  све информације које Танјуг емитира из БиХ формирају у сједишту републичке  агенције у цјеловит и коначан блок информација. Овим ће се уз остало, омогућити  да се води јединствена уређивачка политика у Републици, што до сада,  објективно, није било могуће". Епилог – "емисије (вести, оп. Д.Р.) свих  основних организација удруженог рада Тањуга по републикама укључују се у

Генерални сервис "као целовит и коначан блок информација". Тада, једино Србија  и Црна Гора још нису имале своје "државне агенције". Танјуг је био идеална  фирма за преузимање те улоге у време Савезне Републике Југославије, коју су,  после отцепљења осталих, чиниле те две републике.

Распад система

Коначан "распад система" догодио се, а кад би него – почетком рата у Словенији.  Много је текстова већ написано о преузимању Танјуга од стране режима Слободана  Милошевића, почев од одласка из централе Агенције у Београду најпре Словенаца,  па онда Хрвата и Македонаца, неки су "покушали да се квалификују у добре  Хрвате, Словенце, неки су одабрали одлазак у пензију, а неки су се просто  повукли...

Почео је обрачун са неистомишљеницима, а атмосфера нетолеранције,  мржње и параноје брижљиво је негована. Неподобни су маргинализовани и  практично натерани да оду". Словеначки лист "Дело" је 1988. објавио текст под  насловом "Кућа која се руши", у коме је у првој реченици дата прецизна  дијагноза онога у шта се Танјуг претварао: "Свакако је помало чудно да државна  агенција емитује све мање вести, а све више својих коментара. Управо то ради  наш Танјуг...".

Баш у то време на основне принципе "оснивачког акта" некада  јаке и пре свега кредибилне агенције почиње да пада прашина, они који се  смењују на руководећим местима сумњам да су знали где се налазе, а за неке  тврдим да нису знали ни да постоје. Државна власт је она која одлучује о  подобности, не само шефова, она дреши кесу за подмазивање тада већ јасно  профилисане "пропагандне машине" коју су покушали да замаскирају иза имена –
Танјуг.

Агенција, уз РТС, добија "ексклузивно право" на интервјуе са Слободаном  Милошевићем. Поредећи методологију и садржај појединих вести из "златног  периода" и онога што је емитовано током и после рата у бившој Југославији,  могло би се рећи да се "члановима креативног тима" учинило (хтедох касти да су  помислили, али, као што се зна – да би се мислило мора се најпре знати како  употребити орган који нам је природа у ту сврху подарила), дакле, биће да је  најлакше радити онако како су то радили и оснивачи Агенције – Моша Пијаде,  Владислав Рибникар, Влатко Велебит...

Што се методологије тиче, били су у  праву, садржајно, хе, занемарили су једну "ситницу" – оснивачи су користили  истину да би пропагирали своју државу (и систем, разуме се). Ови потоњи су  радили управо супротно. Наглашено пропагандним, а понекад информацијама које су  "штимоване" избацивањем делова чиме корисник није добијао целину и чиме се  потпуно мењао њихов смисао, заташкавањем или необјављивањем информација  које се нису уклапале у оно што је режим сматрао пожељним, крунио се углед  Танјуга у свету. Они који одлучују нису марили, сматрали су – "јачи смо од  судбине"!

Тежиште су ставили на коментаре намењене домаћој јавности, на вести  које је требало да "подигну морал" и "учврсте поверење народа у руководство".

Да би ствар по "државну агенцију" била још гора, медијска слика Србије већ се  увелико мењала, неповратно. Неки од новинара којих су се олако одрекли у  Танјугу (читај, најурили их), а реч је углавном о најспособнијим и
професионално најкредибилнијим, али и други предузимљиви људи из бранше,  почели су да оснивају приватне агенције.

Ногу је повукао Небојша Вуковић  основавши "БНА ТИКЕР" средином 1992, а две године касније Зоран Секулић и  Небојша Магдески оснивају ФоНЕТ, агенцију која је базирала своју продукцију на  тонским извештајима (што јој само име говори) и за себе већ у старту везала  озбиљна новинарска имена попут Слободана Павловића (Њујорк), Мирка Кларина  (Брисел), Миленка Бабића (Бон), Бранка Стошића (Москва)...

Ја мислим да је  некако у исто време почела да ради и агенција БЕТА, мада на њиховом званичном  сајту као година "почетка с радом" стоји 1994, али то на страну, поменуте две  приватне агенције су после година борбе за голи (финансијски) опстанак, борбе  за принципе професије и поред отворене репресије којој су биле подвргаване с  времена на време – постале водеће у Србији. Тада први пут јавност у Србији  добија прави информативни плурализам Made in Serbia, бива у могућности да  упореди, да препозна манипулацију, пропаганду и голу лаж. Неколико независних  радио и ТВ станица које су емитовале у то време, Б92 и чланице АНЕМ-а пре свих,  преузимају примат у односу на емисије страних станица које су емитовале свој  програм и на српском језику. Њих све, у пакету, власт проглашава "страним  плаћеницима и домаћим издајницима". Уз неке од водећих листова, радио и ТВ  станица.

Транформација у Прес биро

Уз то стигла је и нова технолошка револуција, интернет пре свега, приступачност  најбољих светских емисија вести на мрежама кабловских ТВ оператера, обиље  радио и ТВ станица са сопственом продукцијом вести (ма каквог квалитета биле, о  томе неки други пут), тек – ето миљеа у коме се Тањуг нашао и коме је добрано  кумовао. Иако је већ било прошло неколико година лагане девастације,  материјалне и менталне подједнако, део људи у Агенцији из убеђења или  конформизма, свеједно, није могао или није желео да схвати да чини "последњу  услугу одлазећем режиму".

Од октобарских промена 2000. променило се неколико екипа на челу Танјуга. Сви  они су покушавали да код власти пронађу решење за катастрофалну ситуацију у  коју је Агенција доведена. Новинари су годинама имали мале плате, остале  дажбине, па и накнада за превоз и топли оброк нередовно су исплаћиване, већина  послова обављала се на застарелој опреми, а нагомилали су се и неплаћени  рачуни за одржавање зграде, за струју, за одржавање теренске технике, возног  парка...

У транзиционом раскораку у коме се нашао, Танјуг је једно време  покушао да игра двоструку игру. По старом систему је имао отворену буџетску  линију, али је у исто време наплаћивао вести као и приватне агенције које  "буџетску ињекцију" нису имале. Узалудна су била вишегодишња убеђивања  професионалаца да је тако нешто неодрживо, да је, пре свега, неетички и да се  на тај начин "једни протежирају, а остали сврставају у агенције другог реда".

Подршку су добијали и од стране политичких партија па је, иако је влада  финансирање замаскирала позајмицом, СНС прошле године издао саопштење у ком  оцењује да је "позајмица од 17,5 милиона динара државној новинској агенцији
Танјуг политички мотивисана с циљем да утиче на уређивачку политику у корист  ДС, као и на ток политичке кампање".

Сада је пак у току трансформација Танјуга. Пре десетак дана помоћник министра  културе и информисања Драган Коларевић рекао је да ће "Танјуг ићи у процес  власничке трансформације у владин биро за комуникације и то по немачком моделу"  и да ће "обављати послове од непосредног значаја за владу, прикупљаће  информације и емитовати информације које су у интересу владе по свету на  различитим језицима".

Ова изјава звучи као да се Танјуг враћа "изворним  принципима", бар кад је реч о циљној групи којој ће се обраћати, односно – више о нама за друге, него о нама за нас. Скептици, а познаваоци прилика у  Агенцији, сматрају да је за то најпре потребно "пацификовати" или на неки други  начин смањити утицај "хардлајнера" којих још има у Танјугу. Они који не би да  нагађају кажу да треба сачекати и на основу тога ко ће конкурисати, а потом и  ко ће бити изабран за новог директора јасно ће се знати да ли ће Танјуг бити  трансформисан по "немачком" или неком другом моделу. Или ће све остати по  старом. У том случају, владајући СНС може очекивати да ће му ДС послати  саопштење сличне садржине њиховом од ономад.

Пре свих других

Новинари Танјуга су осам пута први послали вест са неких од најважнијих  догађаја у свету: 1960. дописник Мирко Аксентијевић је из Конга јавио да је  свргнут премијер Патрис Лумумба, Јован Мирић је 1961. из Хаване први јавио да  је инвазија САД у Заливу свиња пропала и да су снаге Фидела Кастра однеле  победу.

Бранко Богуновић је 1967. из Кине јавио да је смењен председник  Републике Лио Шао Чи и због тога је потом морао да напусти ту земљу. Божидар Кажић је 1972. јавио из Реикјавика да је Боби Фишер постао светски првак у  шаху, а годину дана касније Мома Пудар јавља да је генерал Пиноче свргнуо председника Чилеа Салвадора Аљендеа. Дописник Дејан Лукић 1986. јавља из Триполија да су САД бомбардовале Либију, а 1989. Петар Томић јавља из  Букурешта да је свргнут председник Румуније Николае Чаушеску. Не смем да се  закунем (мада бих се кладио), али мислим да на овом списку, а објавио га је  један респектабилни дневни лист из Београда, недостаје име Михајла Шарановића,  тада дописника из Пекинга, који је први објавио вест да су Вијетконговци ослободили Сајгон.

Прва редакција

У време кад је Агенција почела да ради, а први извештај емитован је 5. децембра  1943, директор Танјуга био је Владислав Рибникар. Извештачи су били Милан  Гаврић и Махмут Коњхоџић, фото-репортери Вили Шимунов-Барба и Данило Кабић, а  радио-телеграфисти Вељко Драгићевић, Јозо Буторац, Анђелко Ганчевић и Анте  Руњић, стенографи Александар Тепавчевиц и Никита Баков, а преводиоци Лепа  Пијаде, Олга Хумо и Јара Рибникар.

Тенк као средство за рад

Уз професионалан суноврат у који су били доведени радом "подобних" директора и  уредника, остале су и финансијске малверзације, просто речено лоповлук великих  размера, а да и поред јасних доказа још нема пресуда. Само против једног од  тадашњих директора, Зорана Јевђовића, покренута су 133 судска спора! Кажу има  их и више, помиње се да је са рачуна Танјуга подигао новац за оправку лифта у  згради у којој станује, као и да поседује неколико станова, а да се не зна на  који начин (чијим новцем) их је платио. Има још "репова" који се вуку за  руководством Танјуга и финансијама, а међу исечцима из штампе нашао сам и један  смешан, бизаран текст (непотписан, додуше) да је новцем са рачуна Агенције –  купљен и један тенк!