Вести

25. 12. 2025.

Извор: Media.ba

Зашто нам је потребан правилник против сексуалног узнемиравања у редакцијама

Насиље не сме бити део професије. Када су новинарке ућуткане страхом, јавни интерес трпи.

Сексуално узнемиравање у редакцијама региона годинама остаје скривено иза професионалне тишине, несигурних уговора и хијерархија моћи. Иако закони формално забрањују дискриминацију и насиље, пракса показује да заштита новинарки и медијских радница најчешће изостаје. Може ли регионални правилник о спречавању сексуалног узнемиравања постати тачка прекида са културом ћутања?

Новинарке су хроничарке сексуалног и другог насиља над женама, али у огромном броју и његове невидљиве жртве, показало је регионално истраживање проведено током августа и септембра ове године у Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији и Србији у оквиру пројекта „Жене у медијима: Зауставимо родно засновано узнемиравања на радном месту у медијској индустрији у Словенији, Хрватској, Србији и Босни и Херцеговини“.

Прелиминарни и коначни налази ових истраживања, засновани на стотинама анкета, дубинским интервјуима и упоредним анализама, указују на системски карактер сексуалног и родно заснованог насиља у медијском сектору. Свака друга новинарка доживела је неки облик сексуалног узнемиравања, већина то никада није пријавила, институције и редакције ретко реагују, а последице – професионалне, психолошке и друштвене – сносе појединке.

Системски проблем који је идентификован кроз истраживање, а који се огледа и кроз масовност дискриминације медијских радница, али и кроз изостанак њихове адекватне заштите, налаже брзу и ефикасну реакцију – дефинисање јасног правилника којим би се редакције обавезале на нулту толеранцију дискриминације жена у медијима.

Приручник за редакције, који ће бити формулисан кроз овај пројекат, састојаће се из више сегмената – од дефинисања појма злостављања и његових узрока, преко упоредноправне праксе у области спречавања злостављања на радном месту, до међународних стандарда у овој области.

Јасна упутства за препознавање насиља на радном месту

Правилник ће садржати јасна упутства за препознавање насиља на радном месту, смернице о томе коју врсту насиља треба пријавити којим надлежним телима, као и предлог правилника о спречавању злостављања, пре свега сексуалног, у редакцијама.

До сада су сви учесници пројекта делегирали своје експерте у међународну експертску групу која ће радити на овом приручнику, а до краја децембра очекује се коначна одлука о његовој структури. Координатор регионалне експертске групе је Вељко Милић, адвокат из Новог Сада.

Више од две трећине испитаница у истраживању одговорило је да никоме нису пријавиле сексуално узнемиравање због страха од губитка посла или одмазде. Адвокат Милић каже да то не чуди, јер и у редакцијама у којима формално постоји такав документ, култура није таква да се на њему инсистира – он стоји у фасцикли, а нико се не понаша у складу с њим.

„Покушаћемо да дефинишемо шта је сексуално злостављање унутар редакције и који су његови појавни облици, како бисмо олакшали онима који су жртве да то и именују. Идеја је да правилник буде такав да може да се примењује у све четири земље – Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Словенији. Видећемо да ли ћемо успети у томе или ћемо правити прилагођавања за сваку од земаља, како би се ускладио са правним системом сваке од њих“, рекао је Милић.

Приручник против сексуалног узнемиравања новинарки и медијских радница намењен је јавним сервисима и приватним медијима у Словенији, Хрватској, Србији и Босни и Херцеговини.

Да би се осигурао партиципативни развој овог акта, задатак радне групе је да заједнички изради јасне смернице и процедуре за спречавање, пријављивање и санкционисање сексуалног узнемиравања на радним местима у медијима. То укључује:

механизме пријављивања сексуалног узнемиравања који су доступни и осигуравају безбедност и поверљивост подносилаца жалби;

стратегије реаговања које дефинишу кораке након подношења пријаве, обезбеђујући благовремено и праведно решавање жалби;

превентивне мере као што су обуке, кампање за подизање свести и јасне политике о прихватљивом понашању;

оквире одговорности за санкционисање починилаца и заштиту жртава од одмазде.

Бројеви који руше митове

Један од најалармантнијих налаза истраживања јесте податак да је свака друга испитаница доживела један или више облика сексуалног узнемиравања. Овај проценат је конзистентан у све четири земље, што указује на регионални, а не инцидентни карактер проблема

Најчешћи облици узнемиравања укључују нежељене коментаре о изгледу, телу и сексуалности; сексистичке и стереотипне опаске о професионалним способностима жена; непримерене додире, пољупце и „шале“ на колективним догађајима; слање сексуално експлицитних порука и фотографија; психичко малтретирање и одмазду након одбијања; озбиљне претње; покушаје силовања и силовање.

Више од половине случајева долази од колега из редакције, док трећина потиче од надређених – што разоткрива хијерархијску димензију насиља и његову повезаност са односима моћи.

Истраживање у Србији указује на додатне слојеве ризика: претње смрћу, физичке нападе, оркестриране кампање дискредитације и институционалну незаинтересованост. Посебно су угрожене новинарке из независних и критичких медија. Напади су ескалирали након политичких и друштвених криза, укључујући догађаје у Новом Саду 2024. године.

Редакција као место ризика – нормализација насиља и ћутање као стратегија преживљавања

Супротно увреженом мишљењу да су новинарке најугроженије на терену или на друштвеним мрежама, истраживање показује да су редакције често примарно место узнемиравања. Сексуализација изгледа и потцењивање компетенција стварају радно окружење у којем је насиље нормализовано.

Једна испитаница сведочи: „Оваквих случајева као што сам ја има на стотине на нашој медијској сцени. Распитајте се по јавним РТВ сервисима. Не бисте веровали шта све наше колегице трпе.“

Многе новинарке не препознају одређена понашања као сексуално узнемиравање – иако их лично доживљавају као непријатна или понижавајућа. Ова нормализација насиља последица је дугогодишње културе сексизма, али и недостатка едукације и јасних интерних политика.

Разлози због којих огромна већина медијских радница никоме није пријавила узнемиравање вишеструки су: страх од губитка посла у несигурном и слабо плаћеном сектору; страх од одмазде и професионалне стигматизације; неповерење у редакције, синдикате и институције; уверење да „ништа неће бити предузето“.

„Нисам знала како поступити, а да не испаднем ја проблем“, навела је једна новинарка у анкети.

Правни оквир у региону: закони постоје, заштита изостаје

На папиру, земље региона имају релативно солидан нормативни оквир када је реч о забрани дискриминације и сексуалног узнемиравања. Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Словенија формално су ускладиле део свог законодавства са међународним стандардима – од Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена (ЦЕДАЊ), преко Истанбулске конвенције до релевантних директива Европске уније. Међутим, искуства новинарки и медијских радница показују да између норми и стварности зјапи дубок јаз.

Србија

У Србији су забрана дискриминације и сексуалног узнемиравања дефинисане Законом о забрани дискриминације, Законом о родној равноправности и Законом о раду. Сексуално узнемиравање препознато је као посебан облик дискриминације, а послодавци су обавезни да обезбеде радно окружење без насиља и узнемиравања.

Ипак, у пракси се ове норме ретко примењују у медијском сектору. Редакције често немају интерне акте, а када их имају – они се не користе. Институције споро реагују, пријаве се релативизују, а терет доказивања готово увек пада на жртву. Посебан проблем представља тумачење претњи и узнемиравања у дигиталном простору, које тужилаштва често одбацују као „недовољно конкретне“.

Хрватска

Хрватски законодавни оквир препознаје сексуално узнемиравање кроз Закон о раду и Закон о равноправности сполова, уз обавезу послодаваца да уведу превентивне мере и процедуре заштите. Формално, запослени имају право на заштиту и обраћање надлежним телима.

Ипак, истраживања показују да су механизми у медијима слабо видљиви, а пријављивање носи висок професионални ризик. Посебно су рањиве новинарке ангажоване хонорарно или на одређено време, које у пракси немају коме да се обрате без страха од губитка ангажмана.

Босна и Херцеговина

Босна и Херцеговина има сложен правни систем, са законима на државном, ентитетском и кантоналном нивоу. Забрана дискриминације и сексуалног узнемиравања формално постоји, али фрагментисаност система додатно отежава примену. У медијима је одговорност често расута између различитих нивоа управљања, а јасне процедуре готово да не постоје. Новинарке често нису сигурне коме да се обрате, нити која институција је надлежна, што додатно обесхрабрује пријављивање.

Словенија

Словенија има најуређенији нормативни оквир у региону, са јаснијим процедурама и већом институционалном видљивошћу механизама заштите. Сексуално узнемиравање препознато је и у радном законодавству и у ширем оквиру заштите од дискриминације. Ипак, истраживања показују да и у словеначким редакцијама постоји „култура ћутања“ о сексуалном узнемиравању, нарочито када су починиоци на позицијама моћи.

Бирократске опструкције и угрожавање јавног интереса

Заједничко свим земљама региона јесте да се закони ослањају на претпоставку да ће послодавци поступати савесно, а институције реаговати ефикасно. У реалности, медијски сектор карактеришу несигурни радни односи, хијерархије моћи и снажан притисак на појединке да „не таласају“.

Истраживања показују да већина медија нема ефикасне превентивне мере против сексуалног узнемиравања. Чак и тамо где формални документи постоје, запослене често нису упознате с њима, нити постоји култура њихове примене.

У Србији је посебно забрињавајући податак да је 84 одсто испитаница искусило родно засновану дискриминацију, док је само пет одсто пријавило случај инспекцији рада. У том малом броју пријављених случајева, у три четвртине није дошло ни до каквог исхода. Дисциплински поступци покренути су у свега неколико случајева, а правосудни епилог је изузетак.

Новинарке се суочавају са минимизацијом насиља, пребацивањем кривице и бирократским опструкцијама.

„Немојте се узрујавати. Већина тих људи не мисли озбиљно“, речено је једној новинарки у тужилаштву.

Дискриминација и насиље над новинаркама нису само питање радних права или родне равноправности – они директно угрожавају демократију и право грађана на информисање. Када су новинарке ућуткане страхом, јавни интерес трпи.

Зашто правилник има смисла

Овај документ по структури и садржају треба да буде преносив правилник о спречавању сексуалног узнемиравања и родно заснованог насиља у медијским организацијама, прилагодљив примени у Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији и Србији.

Правилник је осмишљен као практичан инструмент за редакције – јавне и приватне – са јасним процедурама пријаве, истраге, заштите, санкционисања и механизмима подршке за жртве. Треба да буде преносив, уз минимална прилагођавања за усклађивање са законодавством сваке земље.

Регионално преносив правилник омогућио би заједнички стандард квалитета одговора у државама региона, размену добрих пракси, обука и подршки између синдиката и новинарских удружења, као и унапређење пракси у јавним сервисима, који су често међусобно упоредиви.

Принципи на којима треба да се заснива укључују:

право на достојанство и сигурност (нулта толеранција према сексуалном узнемиравању),

поверљивост и анонимност (приоритет безбедности жртве и ограничена подела информација),

брзину и транспарентност (јасни рокови и поступци за истрагу и доношење одлука),

санкционисање евентуалне одмазде.

Јавни медијски сервиси као тест система

Правилник о спречавању сексуалног узнемиравања морао би најпре да заживи у јавним медијским сервисима. Финансирани јавним новцем и обавезани законом да служе јавном интересу, они би морали да поставе стандарде за читав медијски сектор.

У пракси, међутим, јавни сервиси често репродукују исте обрасце ћутања и релативизације као и комерцијални медији, а понекад их и продубљују, ослањајући се на спорост система и унутрашње хијерархије. Иако већ имају одређене правилнике, кодексе и процедуре, често недостаје њихова примена. Пријаве се решавају неформално, кроз „разговоре“, без писаног трага, без заштите жртава и без последица по починиоце.

Регионални правилник могао би да послужи као лакмус-папир: ако не функционише у јавним сервисима, тешко да ће заживети другде. Ипак, ако се примени доследно, може постати модел који ће се прелити и на приватне, и на локалне медије.

Јавни сервиси, као институције са највећом видљивошћу, имају и посебну одговорност према јавности. Њихово понашање шаље поруку о томе шта је друштвено прихватљиво. Ћутање о насиљу у сопственим редакцијама поткопава поверење публике једнако као и цензура или политички притисци.

Зато правилник у јавним сервисима није само интерна мера заштите запослених – он је тест да ли друштво заиста верује у принципе које јавно заговара.

Безбедне редакције су предуслов информисаног друштва

У региону у којем су новинарке навикле да саме себи буду и синдикат и правна служба и психолошка подршка, идеја правилника о спречавању сексуалног узнемиравања у редакцијама јесте да се јасно истакне шта је недопустиво, ко је одговоран и шта следи када се граница пређе.

Годинама су новинарке учене да ћуте, да трпе, да разумеју „контекст“, „темперамент“ и „шалу“; да раздвоје професионално од личног чак и онда када се њихово тело, достојанство и безбедност претварају у предмет колективног игнорисања; да наставе да извештавају о насиљу над другима, док се оно које саме проживљавају нормализује као саставни део посла.

Регионални правилник пребацује терет са појединки на институције; са новинарки које се питају да ли ће остати без посла – на редакције које морају да објасне зашто нису реаговале; са питања „зашто ниси пријавила“ – на питање „зашто нисте заштитили“.

Његова снага није само у процедурама, већ и у поруци: да новинарство не може бити јавни коректив ако у сопственим редакцијама толерише насиље и да слобода медија не постоји без безбедности оних који раде у тим медијима.

Зато је важно да овај правилник не остане интерни документ неколико прогресивних редакција, већ да постане регионални стандард; да се његово усвајање повезује са јавним конкурсима, донаторским средствима и поверењем публике; да га синдикати, новинарска удружења и академска заједница препознају као минимум, а не као максимум.

И коначно – да јавност разуме своју улогу. Јер публика која верује медијима, али затвара очи пред насиљем над новинаркама, саучествује у истом систему ћутања. Безбедне редакције нису унутрашња ствар медија – оне су предуслов информисаног друштва.

Правилник неће зауставити све облике насиља, али може учинити нешто једнако важно: може јасно рећи да насиље више није невидљиво, да није приватна ствар и да није цена професије. А у друштвима која су предуго навикла да ћуте – то је почетак промене.