Вести
26. 08. 2025.
Спортски новинари – нужно зло
Пре неки дан позвао сам Љиљану Буквић, једну од уредница у Данасу, и питао је да ли има неког новинара који би могао да направи интервју са једном изузетно интересантном лекарком која ће на предстојећем Европском првенству у кошарци испред ФИБА бити супервизор свих лекара.
Рекла ми је да су годишњи одмори, да ће можда моћи у понедељак, а када је додала да би било најбоље да га ја урадим, схватио сам да се она налази у сличној ситуацији у којој сам био и ја пре четврт века.
Првих дана Данаса уредник спортске (и Београдске) рубрике био је Иван Мрђен, врстан познавалац спорта и одличан новинар па је захваљујући његовом ауторитету спортска имала добар третман (најмање две стране). Његовим одласком у деск, а убрзо и из Данаса, спорстка добија све мање простора.
Дејан Сретеновић, Мрђенов наследник, није имао ни приближно такав утицај на уређивачку политику, док Петар Цвијић који га је наследио никада пре тога није био спортски новинар. Као Цвијићев заменик у пар наврата молио сам Грујицу Спасовића, главног и одговорног уредника, да нам да више простора и добијао исти, помало шаљив а заправо искрен, одговор: „Спортску страну имам само зато што је имају и остале новине“. Сличан третман имале су и колеге у осталим новинама.
До промена је дошло почетком овог века – тадашњи директор Данаса Душан Митровић је Грују (и мене) убедио да треба да будем уредник спортске рубрике и дао ми „одрешене руке“ у избору сарадника. Изабрао сам Љиљу Буквић, Ољу Николић, Милоша Штерића, Павла Златића, Мирјану Шеган и Ивана Богуновића, на препоруке пријатеља (родбине) стигли су Слободан Пенезић, Катарина Синђелић, Влада Живановић, Јелена Давидовић, … заборавићу неког сигурно, јер је стварно велики број младих људи у то време (петнаестак година мог „уредниковања“) маштало да постане спортски новинар у Данасу.
Сваком од њих сам већ на првом састанку рекао да бежи из новинарства, спортског поготову. Неки, попут Феђе Димовића и Огњена Јанковића (Београдски синдикат) су ме, срећом, послушали. Елем, окупила се екипа талентованих новинара и одличних људи и – заслужили смо поверење. Током Игара, светских и европских првенстава добијали смо четири стране. Са Партизаном сам постигао договор да за сваку европску утакмицу и дерби правимо додатак на четири стране.
То што смо радили са црно-белима, допало се и „комшијама“ па смо исто радили и за Црвену звезду. За вечите дербије Црвена звезда и Партизан су куповали шест хиљада примерака Данаса (ако се не варам данас Данасу није много већи укупни тираж).
Све што је лепо кратко траје. Звезда није хтела да буде у истим новинама у којима је и Партизан, у Хумску 1 дошао је Вазура (и отишао а дуг Данасу није платио), мене су „отерали“ у пензију, нема више Грује и Дулета и – данас смо на почетку. Спортски новинари су нужно зло.
Ја јесам „само глупи спортски новинар“, али знам да када је у питању унутрашња политика „луд збуњеног“, у међународну политику се не размеју ни наши амбасадори, економију не капира ни Синиша Мали, о уметности тек да не причам.
Једино што не да волимо већ и знамо (бољи смо селектори од Пешића, Пиксија, Терзића..) је спорт. Тога се сете и људи који данас воде уређивачку политику у медијима само када су Олимпијске игре, светска и европска првенства.
Али, тада (сада) спортских новинара више нема.
Ставови аутора у рубрици Дијалог не одражавају нужно уређивачку политику Данаса.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.