Вести
26. 08. 2025.
Интервју Никола Лазић: Компромиса нема када је новинарство у питању
Недавно је информативни портал Бујановачке (https://bujanovacke.co.rs/) обележио прву деценију рада. Прави подвиг, нема сумње, у временима злим за медије, посебно независне, па још из корпуса грађанских (оснивач НВО), посебно локалне, а посебно за оне који излазе у мултиетничким срединама оптерећеним лошом државном политиком. За оснивање и рад једног од најутицајнијих медија на југу Србије заслужан је, пре свега, главни и одговорни уредник Никола Лазић, новинар са вишедеценијским стажом, овенчан бројним наградама које је стицао делом у Новинама Врањским – где је такође био главни уредник – делом у „престоничким“ медијима БИРН, Данас, DW радио, Време, Економист магазин и – Нови магазин.
Рекли сте једном; „Свуда је лоше, на југу још лошије“. Па, како прегрместе ових првих десет година Бујановачких?
Бујановачке ја сматрам и осећам, немојте се чудити, као једно од својих чеда. Десет година је огроман период ако имамо у виду каква је медијска ситуација. Те 2015. године Србија је била боља него данас, али некако ових десет година рачунам и меримо ми у Бујановачким по псећем календару – по тежини једну годину множимо са седам. Због свега што сам започео и онда урадили заједно осећам велики понос, од редакције у којој се радило на о’рук и од куће дошли смо до своје канцеларије, простора, технике. Није сјајно, али можемо без техничких проблема да функционишемо.
Кажете није исто радити у Бујановцу и Суботици или Новом саду. Јасно је да мислите на изазове мултиетничке средине која је оптерећена низом проблема и предрасуда.
Ми смо кренули са мотом да новинарство нема нацију, обраћамо се и Србима и Албанцима и Ромима и нама су верни читаоци сви они. Најпоноснији сам што смо срушили баријере и показали да је тачна, правовремена, истинита информација свима подједнако важна без обзира како се зову и којој вери или нацији припадају. О томе сведочи и рубрика „Јавите Бујановачким“ који смо пре две године отворили уз помоћ донатора. И људи нам јављају све проблеме на које наилазе, комуналне, па и политичке. Развили смо мрежу читалаца-репортера у свих четрдесетак насељених места који нам дневно јављају актуелности, па смо практично постали спона између грађана и власти, и кад ми објавимо причу у бар 90 одсто случајева локална самоуправа одмах реагује и отклони проблем.
Многи неће разумети, али веома сам срећан што живим и радим у Бујановцу, што има прилику да доживим све те различитости. Да бисмо то омогућили и другима дизајнирали смо апликацију која аутоматски преводи вести на албански језик, тако да и Албанци, као и Срби на свим матерњем језику могу да добију правовремену информацију.
Бујановац има веће медије који су финансијски подржани, па зар они нису та „спона“?
Не желим о колегама да причан лоше, мада ТВ Бујановац и не сматрам медијем, они немају свој информативни програм већ преносе Информер, а портал преноси националне „вести“ о председнику и његовој партији, локалном се не баве. Али, то не спречава Министарство да им даје огроман новац за нешто што не раде. Верујте, дуго живим и радим овде и не знам људе који прате ту, ајде рецимо телевизију.
Подржава ли их локална самоуправа?
Давала им је неки новац, мада је овогодишња прича са Конкурсом за суфинансирање медијских садржаја нешто другачија. Комисија скупљена с коца и конопца од скромних три милиона трећину су определили за ту телевизију и још две из Врања које и не извештавају, а у чијем је власништву и ТВ Бујановац! Конкурс је, колико знам, поништен јер је локална самоуправа закључила да такав предлог комисије не одговара потребама и интересима грађана Бујановца и не задовољава критеријуме конкурса. Али, они су иначе као пропагандна машина миљеници комисија на разним нивоима и режима, тамо где за нас нема места.
Како издржавате у тим условима? Захваљујући читаоцима?
Питате као опстајемо? Читаоци су кључни, али захваљујући томе што смо се од почетка трудили да поштујемо постулате новинарске професије и Кодекс стекли смо велики углед и поверење код међународних донатора. Није то неки велики новац – премда се прави фама да сви „страни плаћеници и домаћи издајници“ раде за велике паре – говоримо о новцу који не покрива ни основне трошкове као што су плате и хонорари, закуп простора, функционисање. Али, није то мало. Део неопходних средстава обезбеђујемо путем маркетинга, мада је због економске ситуације овде на југу Србије прилично тешко доћи до клијената који би направили дугорочније уговоре. До националних оглашивача готово да не стижемо, као и остали локални медији. Тако да не можемо да будемо опуштени, али месец по месец успевамо.
Шта је најтеже малим медијима у малим срединама?
Најтеже је направити неки баланс, не компромис, јер компромиса нема када је новинарство у питању, али у малим срединама живиш са својим јунацима, људе о којима пишеш срећеш сваког дана у кафићу, продавници, на улици, сви се знамо. Није то ништа ново, то је пех и судбина локалних медија. Причали смо о оглашавању, има људи који би хтели да нас подрже и да промовишу свој бизнис, али просто се плаше да тако не навуку неку инспекцију на главу. Пре неколико година имали смо ситуацију да се неколико оглашивача повуче после директног притиска СНС-а, али и то смо преживели.
Тешко је постићи тај баланс између потребе за професионалним извештавањем и живота у малој средини, при чему људи имају неки условни рефлекс и мисле да су сви новинари лажови, плаћеници неких центара моћи. А има и једна група око владајуће странке која нас упорно назива усташким медијем, премда никакве везе то са нама нема. Али, може нека будала да прочита и поверује. Ми игноришемо те нападе, а то их највише боли. А овде важи правило – ако ниси у Бујановачким као да не постојиш!
Наравно, верујем да није добро када те сви хвале, потребне су и утемељене критике да бисмо радили како ваља, па се тако и понашамо.
Ви сте били главни уредник Врањских, па и Бујановачке су требале да имају одредницу „новине“. Времена за штампу су лоша, али важе ли иста правила?
Портал тражи брзину, али у ситуацијама које захтевају тзв. другу страну или извор зовемо, ако се не јаве обавестимо пратиоце да чекамо одговор. Обавезно објављујемо реаговање и демантије.
Знате, овде се, окрени, обрни, све гледа кроз призму албанско-српских односа и без намере да будем претенциозан, кад смо оснивали Бујановачке имали смо у виду те односе и жељу да будемо мост међу људима, место окупљања. Али и да исправимо велику неправду коју овом крају наносе национални медији који о Бујановцу извештавају само о, извините на прецизности, „Шиптарима терористима“. Кад некога ухвате са дрогом он није човек ухваћен у шверцу него Албанац… Посебно је тешко објаснити онима који све гледају из близине Косова, па смо хтели некако да амортизујемо тај баласт којим смо оптерећени. Ми нудимо праву информацију са лица места.
Морам да вам поставим још једно питање – да је јул 2015. да ли бисте поново ушли у авантуру Бујановачке?
Апсолутно бих, ја се неколико деценија бавим овим послом, не знам ништа друго што ми обезбеђује живот. Не заборавите да сам ја отишао са места главног уредника Врањских, не знајући где ће ме Бујановачке одвести. И још сам ту.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.