Вести
20. 01. 2025.
Отворено писмо новинара РТС-а Милана Срдића главном и одговорном уреднику Информативног програма Ненаду Љ. Стефановићу
Обраћам Вам се јавно, јер већ одавно не одговарате на моје поруке, нити Вас као главног уредника занима, да током бурних дешавања у земљи, позовете своје људе који су на првој линији. У оном граду до кога, сигуран сам, од црне трагедије никада нисте дошли. Да осетите атмосферу, ако већ нисте Новосађане хтели да чујете у изјавама у Информативном програму чији сте главни уредник. Да чујете студенте, средњошколце, њихове родитеље, наставнике, професоре. Можда сте их и чули, али само у сировом материјалу који смо слали, или не дај Боже на некој другој телевизији.
Нећу Вам цитирати медијске законе, Kодекс РТС-а и онај етички, статут наше куће, или било који папир који сте потписали, питаћу Вас људски!
Да ли Ваш стомак реагује када у централној информативној емисији пустите лажи о студентима? Да ли је Ваша неспретна интерпретација вести без ограде, заиста неспретна, или вам се мој уредниче сада више свиђа тон таблоида, од медија у којима сте радили и који могу само да Вам светлају биографију? Да ли ваш стомак реагује када чујете буку испред ваше куће. 55.000 људи, јер сам сигуран да слику нисте уживо видели, јер нисте уредниче на терену као Ваши новинари. Са микрофоном РТС-а, да стоички приме нападе и увреде, оне које би ви први требало да чујете. Да ли сте назвали те своје новинаре и питали их како су? Да ли им савет? Стали иза њих у својим емисијама. Али, не уредниче тако што ћете им мењати текст, скраћивати изјаве или мењати слику, него уредниче тако што ћете поштовати њихов труд. Труд да законски раде свој посао. Онако како сте им уз уговор о раду дали да потпишу све оно што сте и Ви потписали. Да ли Вам стомак реагује када чујете да нам је сломљена камера, или мом сниматељу повређена рука, још ономад... А од тада још много непријатних ситуација. Срећа, само вербално. Нисте чули те увреде, али сам Вам послао неке од њих у мејлу. Под знацима навода, да не буде сувише оштро за Ваше очи, као што то није било оштро за наше уши, срце, интегритет, труд...
Наш информативни програм не личи више на балансирани јавни сервис, већ све више на жуту штампу, али, да, извините на тој жутој боји. Можда Вас подсећа на емисију Ћирилица, када је председник једне државе поново прозивао Вашег новинара, да је жут да жући не може бити и да је увек био жут. Знате да то није први пут да је јавно урадио. Само ви знате шта није било јавно и колико сте позива и од кога добили због тог одувек жутог новинара. Знате да то траје скоро од почетка наше сарадње, када сте ме још увек звали на телефон или позивали у редакцију. Јел осећате нешто у стомаку, када најмоћнији човек у држави, прозива Ваше новинаре и колегиницу коју је довео у везу са најавама некаквог убиства? Не морате о нама мислити као колегама, или не дај Боже пријатељима, већ само новинарима, који немају више само једну мету на челу. Имају их много. Зато ваљда на последњем протесту студената испред наше куће, нисте ни смели да ставите микрофоне РТС.
Нас су драги уредниче обојили сви. Од те Ћирилице, до опозиције, грађана, мојих суграђана, студената... Уредниче, поручићу свима, не појединачно, већ кроз поруку Вама:
ЈА САМ KАО НОВИНАР ДАЛТОНИСТА И ТАKО ЋЕ ОСТАТИ ЗАУВЕK.
Да ли Вас боли стомак што је Ваш новинар морао да објави на Фејсбуку онакав пост, који су сви пренели? Да ли сте схватили да сам то урадио зато што је РТС и моја кућа колико и Ваша? Зато што волим РТС, зато што РТС није само Информативни програм, већ много, много више. Јел Вас боли стомак што сте и људе из других редакција довели у ситуацију да се стиде због тога где раде? Или сада тражите начине да објасните како сам страшно непрофесионалан, касним на посао, не идем на терен, не радим приче, иако ми их је неко наводно тражио. Да ли вас боли то што је Ваш новинар доведен у ситуацију да мора да објашњава да није ћутао 15 година. Срећа, па постоји интернет, где сви могу да виде како је Ваш новинар 15 година поштовао закон и извештавао како то налажу и етички кодекси и одговорност према она три закона који сте заборавили.
Да ли Вас, мој уредниче, боли стомак када пуштате исечене изјаве и после себе доводите у ситуацију која се синоћ десила у Дневнику 2.?
Да ли са Вашим садашњим уредницима можете да причате о Чомском? Можете ли да им објашњавате како се бруси новинарски дијамант? Поменете ли им то што сте мени толико пута поменули?
Драги уредниче, не бих Вам одузимао више времена, јер знам да се бавите много озбиљним вестима. Оним што нису брушени дијамант, него оним које и даље цртају нама, Вашим новинарима, али и свим запосленима у РТС, мету на челу.
Пошто сте вашим потезима крајње маргинализовали рад дописничке редакције из Новог Сада, овим путем Вас обавештавам, да новосадско дописништво неће више слати готове прилоге и пружати Вам шансу да их или не објавите, или мењате како Вама одговара. Ух, извините, да их бојите неком другом бојом, за коју сада већ цела Србија зна чија је.
А Ви, драги уредниче, по савести. Ми ћемо и даље ићи на догађаје, слати материјале, изјаве. Ви драги уредниче сарађујте са онима за које је Чомски дисидент, а Ваши новинари најжући.
Веровао сам у Вас када сам те 2009. године дошао у РТС, са ТВ Б92. Kада је Александар Тијанић, ко год и шта мислио о њему, увек стао иза Вашег тако проблематичног новинара. Ви знате најбоље, као и не можда они који ме питају где сам био 15 година и што сам ћутао, да је овај одувек жути новинар и Тијанићу "скако по глави". За разлику од Вас, драги уредниче, он је стајао из мене, иако сам редовно позиван у канцеларију, где сам само ја чуо, а знате већ шта... И Ви сте то од њега сигурно чули милион пута.
И, за крај, драги мој уредниче, ако ће Вам мало смирити стомак, заиста сам уживао, сада на жалост некада давно, да разговарам и са Вама. И свима сам говорио да је дивно слушати Вас, и да сам увек из Ваше канцеларије одлазио осећајући се као да сам прочитао једну целу књигу. Толико сте лепо причали. А нисам срео много таквих у животу.
Ја, драги мој данашњи уредниче, апелујем на тог другог уредника да се врати. Да стане иза свог Информативног програма, своје куће, својих новинара и својих колега.
Ваш новинар далтониста,
Милан Срдић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.