Вести

06. 01. 2025.

Аутор: Ђорђе Јокић Извор: Инсајдер

Веран Матић: Такозвани медији, штампани или електронски таблоиди – постали главни саучесници екстремиста који сатанизују професионалне новинаре и медије лажима

Председник УО АНЕМ и члан Сталне радне групе за безбедност новинара Веран Матић у разговору за Инсајдер каже да се професионални новинари и медији морају заштитити. Он наглашава и да је извештавање неких медија, посебно таблоида о трагедијама које су Србију задесиле у протеклих годину и по - недопустиво, без поштовања новинарског кодекса и норме човечности.

У месецу новембру, према извештају АНЕМ-а, забележен је највећи број напада на новинаре. Како оцењујете читаву протеклу годину и да ли је укупно повећан број напада на новинаре?

„На протестима увек имамо повећано насиље према новинарима. Подсетићу, у јулу 2020. године је за време демонстрација претучен велики број новинара. Када су скупови насилни или под великим тензијама, онда је реално да се очекује да и новинари буду нападани. У марту смо имали у Новом Саду на протестима напад на све новинаре, без обзира из које су редакције. У новембру смо поново имали протесте у истом граду и ту је било највише физичких напада или грубих ометања рада новинара у присуству полиције која не реагује. Велики број случајева остаје нерешен и то охрабрује насилнике. Наравно, највише су нападани новинари и екипе које настоје да што верније пренесу збивања, телевизијске екипе јер им је теже да се заштите, врло су уочљиви… Новинарке, јер насилници су обично кукавице који се иживљавају на физички слабијима од себе… Недостатак адекватне реакције полиције и тужилаштава, казнена политика су више подстицајни него одвраћајући елементи за насилнике. Такође је важно да се новинари и редакције боље припремају за извештавање са могућих насилних догађаја. Уредници и власници медија морају учинити све што је могуће да се новинари заштите,“ каже у разговору за Инсајдер Веран Матић.

Он додаје да је у протеклој 2024. години је забележен већи проценат неадекватног реаговања полиције на захтеве из тужилаштава за прикупљењем података за случајеве насиља над новинарима који су пријављени.

„Свакако најдрастичнији случај је физички напад на новинара Вука Цвијића у центру Београда у сред дана од познатог нападача. До данас Полицијска управа за Београд није доставила надлежном тужилаштву резултате истраге. У марту је прећено Ани Лалић Хегедиш и у једном случају, починилац кривичног дела је ухапшен у априлу, али је одлуком суда пуштен да се брани из кућног притвора са наногицом која није имала ГПС, тако да његово бекство није регистровано на време. Он се сада налази у Француској и није доступан нашим органима.

У протеклој години сведочимо и мењању судске праксе против слободе новинара и медија и они су чешће осуђивани него раније, чак и за оно што нису написали и објавили. Ово је опасна тенденција која има за циљ укидање истраживачког новинарства и критичког мишљења и свођења новинарства на преношење изјава политичара. Недостатак адекватног рада Регулаторног тела за електронске медије, отворило је простор за бројна кршења закона, нарочито од стране телевизија са националном фреквенцијом, али и бројних других канала.

Такозвани „медији“, штампани или електронски таблоиди, постали су главни саучесници екстремиста који сатанизују професионалне новинаре и медије лажима. Потом се те лажи мултипликују на друштвеним мрежама и изазивају салве претњи, узнемирујућих порука, углавном особа сакривених иза анонимних налога и веома често психички нестабилних.

Због тога је важна много већа ефикасност полиције и тужилаштава, али и судија, у процесуирању ових кривичних дела и прекршаја“.

У својим наступима истичете да се повећао број онлине напада на новинаре, нарочито на новинарке. Због чега је то тако и шта видите као главни узрок?

„До прошле године, статистика је бележила да мањи број новинарки пријављује претње и насиље. Ове године је обрнуто, 57 одсто од укупног броја нападнутих које региструје Врховно јавно тужилаштво су новинарке, а када је реч о онлајн претњама, тај проценат је чак 70 одсто и, по правилу, те претње новинаркама су много бруталније, стварају много веће узнемирење и долазе од истих особа у великом броју. У нашој професији доминирају новинарке, дакле већи их је број. Новинарке су изложеније због свог пола и често показују већи степен храбрости, а највећи број претњи обилује сексуалним патологијама. Делује као да су мање заштићене. И у овим случајевима, некажњивост само подстиче насилнике“.

Са друге стране, министар информисања и телекомуникација, Дејан Ристић, више пута је током прошле године поновио да је смањен број напада и притисака на новинаре, односно, „ометања рада или угрожавања безбедности новинара”, у односу на прошлу годину. Ови подаци изнети су и на конференцији за медије која је одржана последњег петка у години. Међутим, подаци Независног удружења новинара Србије показују да се број физичких напада, ипак, повећао. Због чега Министарство смањује број напада на новинаре?

„Сваки министар настоји да у бољем светлу од реалности прикаже свој рад. Из неког разлога, и министар Ристић у овој области, у којој нема директне надлежности, жели да прикаже један део статистике као успех. Врховно јавно тужилаштво у статистици за Сталну радну групу за безбедност новинара приказује само случајеве који су пријављени као кривична дела. Уз то, велики број новинарки и новинара не пријављује нападе и претње, најчешће због неповерења у инстутиције, али и компликоване и дуготрајне процедуре која ствара нове нивое виктимизације кроз дуга суђења… Да би се добила права димензија угрожености новинара, треба узети у обзир читав низ података, укључујући и структуру угрожавања новинара, а евидентно је да је повећан број физичких напада, број оних случајева који представљају озбиљно угрожавање новинарки и новинара, а који нису обухваћени актуелним кривичним закоником, затим некажњивост, која је у протеклој години изузетно велика… итд. Угрожавање безбедности новинара су и бројне тужбе које против њих и медија подносе политичари или други моћници, које су често СЛАПП тужбе. И када имате редакцију којој се стално прети, која је сатанизована, и којој се суди најмање два пута недељно, онда имате веома озбиљно угрожавање не само безбедности већ и егзистенције новинара и медија“.

Да ли очекујете некакве поступке против конкретних лица и од стране тужилаштва због прислушкивања новинара?

„Прва кривична пријава у случају новинара Славише Миланова упућена је у марту месецу. Тужилаштво је тражило од МУП-а да прикупи обавештења о пријављеном случају. До децембра се ништа није догодило, па је тужилаштво послало ургеницију МУП-у. По реакцијама БИА и МУП-а, изгледа као да се ништа неће догодити. Међутим, анализа Амнести Интернешенала је узбуркала и међународну јавност, тако да очекујем да се, са већом озбиљношћу, покрену истраге и утврде чињенице. Мислим да би било важно да се уради и независно вештачење уз учешће међународних експерата и да после тога буде утврђена одговорност за кршење закона. Посебно је важно да институције воде рачуна о безбедности колеге Славише Миланова и активиста који су поменути у извештају Амнестија, у анализи која је открила да је манипулисано њиховим телефонима док су били у полицији“.

Важност подршке за безбедност медијских радника

Веома је важно што Европска унија придаје велику пажњу теми безбедности новинарки и новинара у Србији. АНЕМ ће, са Инсајдер ТВ и Центром за развој локалних медија из Пожаревца, у наредне две године уз подршку Делегације ЕУ у Србији, ОЕБСа, Норвешке и Балкананског фонда за демократију наставити са едукацијом новинарки и новинара, али и комплетних редакција за безбеднији рад, професора на факултетима на којима се учи новинарство, као и новинарки у локалним медијима. Наставићемо да пратимо шта се у медијској сфери дешава и кроз редован месечни мониторинг, али и дневна реаговања помоћи и подшке угроженим новинарима. СОС телефон Сигурна линија (0800 100115) и даље ће бити отворен 24 сата седам дана у недељи за пријаве угрожавања безбедности и савете угроженим новинарима.

Анализираћемо праксе полиције, тужилаштава и судова и давати препоруке везане за ефикаснију заштиту новинара. Инсајдер ТВ ће производити и емитовати редовне месечне емисије на тему безбедности новинара, док ће Центар за развој локалних медија израђивати извештаје о стању у ком се локални медији налазе, од безбедности до финансирања, људства и окружења у ком раде. Стална радна група за безбедност новинара наставиће своју две године дугу праксу повезивања локалних новинара, тужилаца и представника полиције на састанцима у локалним срединама, на којима ће разматрати случајеве угрожавања безбедности новинарки и новинара на локалу. 

Савет Регулаторног тела за електронске медије

АНЕМ је предао званични приговор на листу кандидата и предлагача за избор Савета Регулаторног тела за електронске медије. Седница је одржана пред крај прошле године, а само је предлог да се исправи Жарко Симовић у Жарко Ристић – прошао. Да ли сте изненађени да је само један ваш предлог усвојен на седници Одбора и који су даљи кораци АНЕМ-а у овом поступку избора Савета?

„Нисмо изненађени пошто већина унутар Одбора за културу и информисање, и поред приметног правног насиља које примењују током избора за чланове Савета РЕМ, очито није могла да нађе другачије решење за замену идентитета којој су, својим поступањем, кумовали Омбдусман и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, што овом скандалу даје специфичну тежину. У даљем процесу, АНЕМ ће наставити да инсистира на доследном и стриктном поштовању одредаба Закона о електронским медијима које се односе на предуслове које морају да испуне сви предлагачи, као и кандидати, који не смеју да буду у конфликту интереса. Указиваћемо на свако даље кршење закона и процедура, које ће, ако се наставе, већ сада поткопати леаглност и легитимитет будућег сазива Савета РЕМ“.

Изјаву Душана Марића, посланика СНС, на седници Скупштинског одбора за културу и информисање, на којој су се разматрали кандидати за састав Савета РЕМ, да је „логично да ћемо ми имати пресудан утицај на РЕМ и тако ће бити докле је света и века. Једног дана када ви на изборима освојите власт, опет ћете ви имати пресудан утицај на избор чланова Савета РЕМ-а и на његов рад”. До када ће медијско питање бити политичко, уместо питање професије и етике?

„Тако ће бити док не буде истинске политичке воље за доследну примену медијских закона, а у овом случају, Закона о електронским медијима који је усвојила иста скупштинска већина која га сада крши. Веома је важно да представници међународне заједнице имају проактивну улогу, попут оне коју су имали када се поменути закон усвајао. Није исто да ли је услов за отварање Трећег кластера избор (било каквог) Савета РЕМ или избор Савета РЕМ који ће донети квалитативне промене набоље на овдашњој медијској сцени. То је питање еволутивног развоја у систему спојених судова, у којем Савета РЕМ бира Управни одбор РТС/РТВ који бира генералног директора јавних медијског сервиса и Програмски Савет. Ово је јединствена прилика да се прекине негативна спирала и да са 2/3 већином (6 неспорних независних чланова будућег Савета РЕМ), клатно коначно преусмери у позитивном смеру“.

Медији и извештавање о злочинима

У релативно кратком временском периоду, Србију су задесиле три трагедије. Најпре масовни злочин у ОШ „Владислав Рибникар“, а само дан касније у селима Дубона и Мало Орашје (мај 2023. године), и пред крај прошле године пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Почетком децембра завршен је и судски поступак за злочин у селима Мало Орашје и Дубона. А, један од судских поступака у случају „Рибникар“ такође је недавно завршен, када су родитељи малолетног убице К.К. првостепено осуђени на затворске казне. Која порука је послата овим судским поступцима (затворено за јавност, ускраћене завршне речи породицама жртава) и пресудама друштву у Србији?

„Масовна убиства у ОШ „Владислав Рибникар“ и у Дубони и Малом Орашју резултат су читавог низа пропуста који су, нажалост, постали део наше свакодневице, пропуста на које нема ефикасног одговора институција и друштва. Запостављање малолетног убице, психички проблеми који нису решавани, већ умножавани, обучавање за убиства, и доступност оружја малолетнику, створили су ситуацију у којој је било извесно да ће доћи до употребе оружја. Могућа превентивна реаговања у школи нису постојала. Ништа у протеклих годину и по дана није урађено да се, организовано и транспарентно, скенирају све сличне могуће ситуације и да се предузму мере које би омогућиле превенцију.

У случају убистава у Дубони и Малом Орашју, нису утврђени пропусти институција које су толерисале насилника и поред низа пријава, и није ни у тој области извршена анализа на националном нивоу, нити су израђене строге мере и процедуре за санкционисање насилника. Врло брзо су оба случаја релативизована, како би се заташкали негативни ефекти ових злочина. Снажна политичка поларизација друштва и врло оштра политичка реторика убрзо су ове теме функционализовали, нереаговање институција, контроверзне одлуке, сукоби унутар школе, полемике око меморијализације… одвлачили су пажњу од кључних тема на којима је морао да се формира фокус за друштвене промене. Сви смо више живели у очекивању неких нових несрећа и трагедија него што смо радили на променама пракси које су довеле до злочина, јер би једино тако могло да се дође до неке катарзе, бар када је реч о овим случајевима. Уместо тога, потискивање, нереаговање, створили су велико незадовољство које је ескалирало после пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, која је усмртила 15 особа. И опет имамо нагомилавање гнева и беса, уместо брзе и ефикасне истраге и утврђивања узрока и одговорности, и санкционисања истих. Због тога, сада имамо протесте и биће их све док се до краја не разјасне околности ове трагедије и казне они који су одговорни. Управо и због тога што то није урађено после масовних убистава у мају прошле године“.

На порталу Јавнисервис.нет имали сте сасвим други приступ од већине медија у Србији када су у питању трагедије у ОШ „Владислав Рибникар“ и селима Мало Орашје и Дубона. Игнорисали сте убице и писали искључиво о жртвама. Која вам је била мисија, шта вам је био циљ?

„Захваљујући доминацији таблоидне матрице извештавања, која не поштује новинарски кодекс, нити норме човечности, тематизација везана за жртве у потпуности је потиснута сензационализмом везаним за убице. Они су свакодневно доминирали медијима кроз лажне вести, полуистине, информације које не би смеле да буду објављиване, а које су цуриле из институција у којима су били смештени, са затворених сесија суђења… На неки начин, то је била и глорификација убица и некритички приступ злу које су починили. Није реаговало ни надлежно министарство, ни друге надлежне институције и број прекршаја закона и кодекса био је енорман.  Била је то нова врста виктимизације жртава, повређивање породица, преживелих ученика, али и целог друштва које је било погођено, шокирано масовним злочинима. Желео сам да направим неку врсту противтеже таквом извештавању, тако што ћемо у први план ставити жртве и њихове породице и кроз те приче појашњавати ситуацију у којој се налази друштво. Указивати на грешке које се чине, на нереаговање институција. Било је важно стати у ципеле оних који су изгубили најмилије и преузети бар мало бола који су трпели, саучествовати и помоћи колико год је могуће. Текстови су били доста читани, преношени у другим медијма и то је била нека оаза нормалности.

Др Славица Плавшић изузетно посвећено је писала текстове о убијенима у Дубони и Малом Орашју, рањенима и породицама. Ови текстови стварали су и атмосферу солидарности и организовали смо неколико акција прикупљања помоћи за рањене којима је и данас неопходна материјална подршка која је изостала у правом обиму од стране државних институција. Демонстрирали смо како је потребно извештавати у оваквим ситуацијама“.

Како оцењујете рад медија у праћењу ових трагедија које су се десиле у кратком временском периоду?

„Медијска сцена је већ доста дуго руинирана, професионално опустошена тако што је највећи део медија подлегао економским интересима који су форсирали сензационализам и одступање од професионалог кодекса, уз кршење закона. Таблоидизација је обузела највећи део медијске сцене. Јавни сервиси нису одиграли ту професионалну улогу заштите јавног интереса, нису били корективни фактор и мали број независних професионих медија, истраживачких тимова, продукција, губио је снагу. Новинари су потплаћени, са пуно притисака, угроженим здрављем и нејасном перспективом. Губи се професионална супстанца. Они који се боре изложени су све већим притисцима, оптужбама, тужбама без адекватне друштвене подршке. Због тога је важно обједињавање снага и међусобна солидарност, што је неопходно за преживљавање оних који праве професионалне продоре кроз истраживачко новинарство, оних са аргументованим критичким приступом, оних који раде у јавном интересу.  Оптужбе које из власти долазе на рачун студената, реторика деведесетих о студентима шпијунима, страним плаћеницима, увек јача покрет, а као бумеранг се враћа онима који пласирају такве дезинформације“.

Пре недељу дана подигнута је оптужница у случају пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду. Шта ви мислите, је ли оптужница подигнута под притиском студената или су институције почеле да раде свој посао?

„Као и у случају мајских масовних убистава, и у овом случају, одмах је кренула релативизација, спиновање, негирање, и то је интензивирало бес који је већ постојао. Због тога мислим да су протести убрзали подизање оптужнице, али и објављивање документације о реконструкцији железничке станице. Верујем да ће се наставити са објављивањем ове документације и да ће истраживачки новинари долазити до важних открића, како би се у потпуности разјаснила ова несрећа, како би се, наравно, казнили одговорни, али и како би се превенирале друге могуће несреће изазване немаром или корупцијом. Веома је важно да се изврше провере свих сличних изграђених објеката како би се уочили могући пропусти и како би на време била отклоњена опасност“.

Како ви гледате на студенске протесте – блокаде?

„Мислим да је бунт студената аутохтон, да је настао органски, и управо због тога је многима неразумљив начин функционисања. За сада је очувана унутрашња демократичност и самосталност. Студенти су успели да се сачувају од утицаја политичких актера. Инсистирање на одговорности институција, залагање за правну државу, доследну поделу власти, поштовање закона и Устава, али и инсистирање на солидарности и емпатији унели су у политички живот конструктивност. У политички и друштвени ангажман враћена је људскост, међусобно поштовање, етика, наравно уз младалачку креативност и искреност. Свакако ће ова генерација бити важна у путу Србије у неко боље друштво. Тешко је процењивати како ће се завршити оваква врста протеста. И шта ће се догађати у будућности, тј. да ли ће ова енергија прерасти у неку политичку снагу која ће се институционализовати. У сваком случају, подмлађивање политичке сцене је веома важно и надам се да ће се нове генерације охрабрити за самосталне политичке наступе, са новим идејама, свежином и прогресивном енергијом, са осећајем за правду и достојанствен живот, солидарност и емпатију. Студенте треба подржати и омогућити им да сами граде своје политике и начине борбе. До сада су показали да завређују свако поштовање и давање прилике да у своје руке узму будућност земље“, закључио је у разговору за Инсајдер Веран Матић