Вести

01. 01. 2025.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: Безбедни новинари

Српско новинарство на КиМ под нападом са свих страна

Под тензијама, притиском, у тренуцима када се пуца, када их окружи специјална полиција, новинарке и новинари српских редакција на северу Косова раде све што могу да јавност обавесте - благовремено и тачно. Они су буквално, на првој линији фронта.

Под тензијама, притиском, у тренуцима када се пуца, када их окружи специјална полиција, новинарке и новинари српских редакција на северу Косова раде све што могу да јавност обавесте – благовремено и тачно. Они су буквално, на првој линији фронта.

Висока амплитуда тензија није једини фактор који утиче на њихову безбедност.

У растеривању политичке и интересне магле, да би заиста, за грађане изборили право да знају, свој живот и живот својих сарадника стављају и под Демоклов мач, који виси између наковања Београда и чекића Приштине.

Једнако важно је поменути, да су у првим редовима, најхрабрије, жене – новинарке.

„Претње новинарима долазе са свих страна. Некад је то на националној основи, некад на основу пола, некад по основу тога што се медији портретишу као да су на нечијој страни и када то нису, а некада када су грађани незадовољни, а не могу и не смеју да се супротставе политичким представницима“, каже Ана Марија Ивковић, уредница портала Алтернативна.

„Да резимирам, јачањем утицаја актуелне власти Самоопредељења, новинари српских редакција се осећају додатно небезбедно и угрожено“, истиче Татјана Лазаревић, уредница портала КОССЕВ, у последњих десет година најтаргетираније редакције на српском језику на Косову и подвлачи:

„Ништа мање угрожавање безбедности новинара није стигматизација новинара уреднички независних редакција, формирање мејнстрима за јавно мњење пре свега о њима као „друштвено непожељним“, са којима нико „не сме да стане“ или да сарађује. То је већ добро препознат и виђен манир широм региона или света, као и актуелног СНС, полако и режима актуелног премијера Куртија.“

„Када је реч о физичкој безбедности, чини ми се, да новинари на северу КиМ нису ни свесни у каквим околностима заправо раде. Обављајући своје задатке, одлазе на терен, потпуно неприпремљени у смислу безбедности и заштите, а чини ми се ни свесни ризика. А ризика је много, посебно у последње време. Ситуација је јако напета. У току је постепено и готово потпуно укидање институционалне везе са Србијом“, закључује Мирјана Милутиновић, директорка Радија Контакт Плус.

И ове године, редакција КОССЕВ-а је била мета вишеструких напада. У априлу и јулу ове године, добили су претње и огавне увреде путем Фејсбука. Тада је напад дошао од човека српског имена и презимена.

Почетком августа портал је био мета опасне кампање блаћења лажним вестима и нападом на интегритет и веродостојност. На друштвеним мрежама, појавило се неколико фотомонтажа, у којима наводно, овај портал објављује вест, укључујући и вест о убиству.

Лажна вест састоји се од фотографије и тендециозно подметнутог, а измишљеног текста, са налепљеним логоом портала КОССЕВ.

Опасни садржај је „плануо“ Фејсбуком, захваљући и некритичној и емоционално ангажованој публици на платформи. Претпоставља се да је овај напад дошао са стране косовских Албанаца.

Почетком октобра, аутомобил Невенке Медић, директорке информативног портала и медијске агенције КОССЕВ, је оштећен. На аутомобилу су била видљива оштећења на три места, последица покушаја паљења. Пре скоро десет година, директорки је запаљен и потпуно изгорео ауто. Починиоци до данас нису пронађени.

Новинари ове редакције и живе и раде у небезбедним условима, где би се, заправо, могао једино мерити степен мање или веће угрожености.

„Инциденти на терену, каква је на пример била Бањска, су најнебезбеднији за рад. Премда је шири рејон био полицијски запечаћен да се није могло ни прићи, те је парадоксално, можда био и „најбезбеднији“ терен. Било је више инцидентата да су новинари извештавали док се пуцало. При томе, до скоро нисмо имали панцир прслуке, ни шлемове, већина новинара није прошла обуку извештавања из кризног подручја. Ризични за извештавање били су и сви догађаји у којима би се додиривале две супротстављене стране. Некада су то били директни међуетнички сукоби, у новијој историји то су сукобљавања група Срба са севера или појединаца, са специјалним полицијским косовским снагама“, каже Татјана Лазаревић, уредница КОССЕВ-а.

На том списку је и „потенцијално високо ризично извештавање и о активностима косовских власти, заправо Самоопредељења, и учесталим посетама косовских званичника северу“.

„У својеврсној офанзиви преузимања севера, уочљив је и тренд форсираног довођења Албанаца са југа, које део јавности препознаје као „милитанте Самоопредељења“. Тампон зона између ових група које пре свега штити полиција и самог становништва на северу се практично изгубила. У будућности се може предвидети и овакав инцидент“, подвлачи она.

Ана Марија Ивковић, уредница портала Алтернативна, такође је нон стоп на терену. И чланови њене редакције, и она, били су мете таргетирања и напада.

Фоторепортерку Алтернативне је 26. маја 2023. вербално напала и даље непозната особа, након повлачења протестаната испред општинске зграде у Звечану. Агресивно и уз викање на српском захтевала је да каже – „ко је и за кога ради“.

Почетком године стигла је претећа порука због раскринкавања дезинформација у београдским медијима, а у вези са севером Косова.

„То је слика целокупног друштва у Србији, јер се медији који критикују владајућу странку и српског председника критикују и на мети су напада. Нама помаже што нас грађани лично познају, па у великој мери то значи за саме новинаре на терену“, прича Ана Марија Ивковић.

У неколико наврата, додаје, догодило јој се да су је грађани албанске националности спречавали или покушавали да спрече у раду.

„Један је покушао да ми забрани фотографисање објекта у Бошњачкој махали који је преузела косовска полиција. Говорио је да сам цивил и немам право, иако је и он цивил. Повукао се кад је шватио да сам новинарка и када сам захтевала да ми објасни ко је и на основу чега захтева тако нешто. На главном мосту ми је дечко добацивао увреде на основу националне припадности. Одлучила сам да се повучем, па је то наставио да ради локалном политичару српске нациналности који је дошао да сними распоређивање карабињера. Колегиницу су псовали радници на шеталишту, на албанском језику. Прекинули су када су шватили да смо новинарке. Ове случајеве нисмо пријавиле, јер не мислимо да ће то решити проблем“, појашњава Ана Марија Ивковић.

Најнебезбеднији моменат у досадашњој каријери било јој је извештавање 26. и 29. маја прошле године, о протестима испред општина на северу.

„Владало је велико незадовољство грађана према политичким представницима, али су тај бес, уместо на њих, усмерили на новинаре. Једна од оптужби била је да су путем снимака у медијима пронађени осумњичени за учешће у насиљу према КФОР-у и полицији. Грађани, нису свесни тога да полиција снима догађаје“, објашњава Ана Марија Ивковић.

То није једини пут када се осећала да није безбедна. Слично је било и током прошлогодишњег хапшења у центру Митровице, након чега је уследило негодовање грађана према Српској листи:

„Заиста, нисам осећала да смем да снимим оно што се догађа. Са једне стране, разумљив је страх грађана, али морају да разумеју да полиција увек и све време снима свако окупљање и да су снимци полиције ти који су заправо кључни“.

Недоступност информација

А како изгледа доступност информација од јавног значаја, сликовито описује и недавни догађај.

Током последње кризе настале због експолозије на каналу Ибар – Лепенац, Аљбин Курти је отишао у Зубин Поток и обратио се окупљеним медијима. Све што је желео, рекао је на албанском језику.

Иако је овај догађај нарочито потресао Србе који ту живе, Курти се није ни осврнуо на молбе новинара који извештавају на српском језику. Да и њима, на језику који такође зна, пред камерама каже шта се догодило.

Игнорисао их је. Окренуо се и отишао.

Ни на тренутак није деловало да га занима што га нису разумели.

Када је реч о комуникацији и приступу информацијама од јавног значаја, Ана Марија појашњава да српских институција на Косову готово да више и да нема, осим „мало политичких представника Срба из Српске листе који селективно комуницирају са медијима, углавном са државним или режимским“:

„Један пример је када нам није дозвољено да присуствујемо конференцији за медије, да би нам се председник Српске листе др Златан Елек извинио, али истовремено оптужио да објављујемо само одређене информације. Иако он сам не даје изјаве за све медије као директор Клиничко-болничког центра и председник Српске листе, већ појединачно позива медије који су режимски“.

Када је реч о косовским инситуцијама, додаје, „на централном нивоу су посебно затворене и недоступне“:

„Пре свега у случајевима када су питања која се тичу њиховог незаконитог или упитног рада. Поента је да свака структура и у једном и другом систему није спремна на сарадњу са медијима уколико морају да објасне зашто су нешто урадили или нису или у случају када то указује на њихов нерад или незаконите радње“, закључује Ана Марија Ивковић.

Ниједна страна не жели независне медије, већ само тражи средства пропаганде.

Игнорисање и новинара и грађана

Ову годину за новинаре на северу је обележила и чињеница да највиши званичници Приштине о својим доласцима на север нису обавештавали новинаре редакција на српском језику. То је последично довело до непријатних, чак тензичних ситуација.

Јер када новинари не обавесте јавност, грађани о тим посетама сазнају када их полиција заустави и забрани им да се крећу док званичници „не прођу“.

На све то, министар полиције Џељаљ Свечља, почетком августа, одбио је да да изјаву за медије на српском језику. Слично се понео и крајем августа и тим министарке правде Аљубљене Хаџију.

Татјана Лазаревић, уредница КОССЕВ-а, Мирјана Милутиновић, директорка  Радија Контакт плус и Маја Фићовић, директорка Радија Митровица Север упутиле су им писмо.

„Новинари српских редакција доведени су у фазу „папарацо“ извештавања. Буквално се истрчава на улицу како би се усликали и снимили званичници из Приштине, који новинаре остављају без одговора и за леђима, јер углавном ужурбано одлазе, у пратњи свог обезбеђења. Уколико и добију одговоре они су, кажем, дискредитујући. На писма које смо упутиле, још нисмо добиле одговор“, прича Мирјана Милутиновић, директорка Радија Контакт Плус, чије су новинарке биле мете претњи и вербалних напада.

У условима када су и безбедност и лош статус новинара дугорочни проблеми, тешко је одржати стандарде етике.

„Шта год новинари радили, већина тема добија политички контекст, што смањује простор за избор саговорника и знатно утиче на квалитет информације и испуњавање професионалне новинарске етике и форме. Када су нечији интереси да се медијски истакну или прикрију одређене чињенице, новинари су у ризику од пласирања дезинформација, и то је још један од проблема са којима се суочавамо“, напомиње Мирјана Милутиновић.

Нека мрвица комуникације је ипак могућа, али само ако постоји воља.

Као добар пример наводи заменика командира Косовске полиције за регион Север, Ветона Ељшанија, који је „готово увек доступан за новинаре српских редакција, и у оквиру својих надлежности, комуницира о важнијим дешавањима на српском језику“.

И брига и страх

„Оправдани су и брига и страх“, истиче Маја Фићовић, директорка Радија Митровица Север, додајући да и грађани и новинари живе са немиром како ће наредни дан да протекне.

„Као новинари, прошле године смо радили у условима у којима нам је двоструко угрожена безбедност, када су употребљене и шок бомбе, бибер спреј и сва остала средства за разбијање демонстрација која су користили специјална косовска полиција и КФОР. У поређењу са тим, ситуација је боља. Али, не знам да ли бих се осећала безбедно да радим неке теме о људима који су умешани у све то, било у косовским, било у српским институцијама. И сама себи стављам неку границу“, објашњава Маја Фићовић и указује:

„У тим условим или се борите или бежите. Ја сам одлучила да се борим. Освајање слободе је увек било скупо, па и у овој нашој новинарској професији морамо корак по корак да је освајамо и да будемо на нивоу задатка.“

21 случај угрожавања безбедности

Удружење новинара Србије на Косову евидентирало је 21 случај угрожавања безбедности новинара.

„Док у првој половини године бележимо случајеве онемогућавања рада, ускраћивања превода и дискриминације, посебно брине да у другој имамо физичке нападе на новинарку Политике Биљану Радомировић и новинара Јединства Зорана Влашковића и у Косовској Митровици. Недвосмислено се сумња ко је починилац, али није одговарао. Новинари Јединства су избачени из просторија које су користили више од 20 година, а почетком октобра на редакцијски мејл новинске агенције Тањуг стигле су претње смрћу“, каже Ивана Вановац, председница УНС-а на Косову.

Подвлачи да су новинари из српске заједнице безбедносно угрожени колико и грађани, с разликом што су видљивији и препознатљивији.

„У таквим условима, на дневном нивоу се баве тешким, провокативним, комплексним, једном речју, шкакљивим темама које разобличују сву недемократичност и грубост косовског система. Истовремено свесни да је због непредвидљивости потеза Приштине, најпожељније зарад личне безбедности да будете неприметни, невидљиви и непрепознатљиви. Изложеност новинара који су врло критички настројени према репресијама на северу, чини их рањивим и незаштићеним. Оксиморон је да их та транспарентност новинарског посла донекле штити од структура које све више и отвореније показују нетрпељивост и према албанским редакцијама које се усуђују да критикују систем“, прича Ивана Вановац.

Косовски званичници, подсећа, у својим „шетњама“ по северу, новинаре „или игноришу или омаловажавају“.

„Према нама су бахати, немарни и непрофесионални. Не желе да нас удостоје одговора ни на тему административног и уопште системског насиља коме су изложили „своје“ грађане, јер знају на колико места би сваки покушај објашњавања и оправдања – „пропуштао воду“. Бахатошћу и грубошћу крију највећу слабост – свест о кршењу елементарних људских права српске мањине. И у таквим околностима новинари редакција у српским срединама раде свој посао без грешке.“

Вановац истиче да се УНС, сваки пут када забележи напад, линеарно обраћа ОЕБС-у, Еулексу, Кфор-у, амбасадама у Приштини. Они пак реагују, оцењује, „колико и за остале случајеве кршења људских и грађанских права – никако или недовољно“.

АГК – 42 напада

Асоцијација новинара Косова (АГК) током ове године забележила је укупно 42 случаја напада или опструкције рада новинара и медијских радника. Већина напада стигла је у облику онлајн узнемиравања против новинара од стране различитих група, укључујући чланове косовске владе и посланике из редова владајуће странке.

У АГК подвлаче да је најозбиљнији случај било извештавање Слободне Босне, које је емитовано на косовском јавном сервису РТК, а у коме се оптужују два новинарска портала, а без иједног доказа или кредибилног извора, да их „плаћа и да раде за Србију, Вучића и Радоичића“.

То непрофесионално извештавање, које су преносили и чланови Владе Косова, озбиљно је у опасност довело безбедност новинара из Национала и Перископа.

Косово је заузело 75. место према годишњем Индеску слободе медија Репортера без граница (РСФ). То је пад за чак 19 места у односу на прошлогодишњи извештај, објављено је почетком године.

Да су медији који извештавају на српском језику под нападом, није новина. Није ново ни питање – где је међународна заједница и њена брига за слободу медија и безбедност новинара?

За бриселским и вашингтинским столом, последње две и по деценије разговарало се о разним важним темама, осим о овој која спада у домен основних људских права.