Вести

31. 10. 2024.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Муке по Тонију Докупилу: Од уредника укор, од власнице орден

Кратки интервју о есеју о Израелу изазвао је скандал у јутарњем програму америчког CBS-а, упркос самој завршници за САД и свет судбоносних председничких избора. Да ли су сви медији, извештавајући о овом, у нормалним околностима занимљивом и важном случају, заједно промашили много, много важнију мету?

Само неколико дана пред председничке изборе у Сједињеним Државама, од којих умногоме зависи судбина великог дела планете, угледни медији са традицијом редакцијског опредељивања за неког од председничких кандидата нашли су се у ситуацији да им се власници мешају у тако важне одлуке.

Власник Лос Анђелес тајмса, Патрик Сун Шионг, просто је забранио редакцији да се јавно определи за потпредседницу САД Камалу Харис. Уследио је талас оставки, укључујући и троје чланова уређивачког колегијума. Власникова ћерка, активисткиња Ника Сун Шионг, као разлог за овакву одлуку навела је подршку Камале Харис војној операцији Израела.

Џеф Безос, с друге стране, на исти је начин прекинуо дугу традицију Вашингтон поста, чија се редакција, по АФП-у, четири деценије конзистентно опредељује за кандидате Демократске странке.

„Опредељење (редакције) за председничке кандидате заправо ствара перцепцију пристрасности”, рекао је Безос.

„Престанак опредељивања је, заправо, принципијелна одлука”, додао је.

Новинари су, наравно, моментално ископали скривану чињеницу да се генерални менаџер Безосове матичне компаније (Blue Origin) састао дан пред објаву одлуке са другим председничким кандидатом, Доналдом Трампом. Безос је устврдио да није знао да се његов CEO састао са председничким кандидатом нешто више од недељу дана пред, мало је рећи „важне” изборе.

Иако власници кредибилних медија у САД остварују известан утицај на уређивачке одлуке редакција, то је веома ретко и обично се догађа иза затворених врата. Своју кредибилност такви медији и заснивају на интерним документима о релативној независности од утицаја власника, чија моћ се обично (декларативно) своди на одабир главне уреднице или уредника, који онда бирају свој тим и одговарају за његов рад.

Многи медији у демократским земљама имају традицију препоручивања одређених кандидата на изборима својим корисницима, што се објашњава друштвеном одговорношћу новинарског позива, али се, парадоксално, говори и о неутралности медија који то чине.

Опредељење отворено пристрасних медија, сасвим логично, има малу тежину. То да је ТВ мрежа Фокс њуз за Трампа, а конкурентска MSNBC за Камалу Харис, сасвим је очигледно и такви се медији обраћају корисницима који су већином већ опредељени за те кандидате.

Опредељења медија као што је угледни, традиционално професионални Вашингтон пост, с друге стране, имају утицаја и на неопредељене бираче, који цене неутралност медија који прате.

Зато је 200.000 отказаних претплата на овај дневни лист, које су стигле као одговор на одустајање од опредељења за Камалу Харис, сведочанство о политичком диверзитету њихових читалаца, али и политичкој вољи да корисници казне власнике (а и редакцију) због мешања власника у уређивачку политику.

Лош тренутак за напуштање принципа

Тешко да је господин Безос изгубио много сна у вези са тим претплатама. Пост је само једна од најмањих фирми које поседује и без које свакако може. Даље погоршање односа са могућим новим председником САД (и тако се баш „не миришу”) који отворено говори да ће погазити владавину права чим дође на власт, може лоше да утиче на много веће његове послове и шта год Безос говорио у вези са овим мешањем у посао новинара – јасно је да му оваква одлука више одговара у погледу заштите његовог бизниса.

Марти Барон, легенда америчког новинарства, кога је сам Безос довео за главног уредника Поста и који се са те функције и пензионисао, назвао је ову одлуку „кукавичком” и додао оно од чега се свакоме ко је икада био уредник било чега диже коса на глави:

„Трамп ће ово схватити као позив да застрашује власника Џефа Безоса (и остале).”

Јер је то тачно. Не показати моћнику да сте независни, чак и ако је цена висока, скупља је и важнија вредност од прихода компаније. Не зато што су сви у овој игри идеалисти либералне демократије (иако многи јесу), већ зато што се бизнис модел Вашингтон поста и других медија који пледирају на кредибилност, заснива на професионалности, настојању ка неутралности у извештавању, али и на наглашеној друштвеној одговорности у изношењу информисаног мишљења. Оног тренутка када то препусте нечијем спољном утицају, вредност њиховог бренда драматично опада.

Иако не постоји добар тренутак да се политичким моћницима „попушта” из кредибилних редакција, овај је вероватно најгори у новијој историји Сједињених Држава. Амерички медији су пуни присећања на Кетрин Грејам, власницу Поста из времена када је још један каубој америчке политике, Ричард Никсон, покушавао да застраши и потчини медије, који су управо баштинили један од узлета идеје о независности и професионалности извештавања. Она је храбро и безусловно подржала своје репортере и уреднике у разоткривању афере Вотергејт која је довела до Никсонове оставке, упркос огромним притисцима које је трпела и о којима је написала и књигу. Сматрала је да од слободе и интегритета медија нема важнијег принципа.

Израел, Газа и новинар са тешким питањима

Тони Докупил, новинар којег је у улози једног од водитеља јутарњег програма ТВ мреже CBS (Columbia Broadcasting System) Њујорк тајмс недавно назвао „звездом у успону”, одлучио је да свој успон стави мало на коцку због својих професионалних, а можда и личних, уверења.

Наиме, гост његовог програма био је Та-Нехиси Коутс, који је након две деценије новинског извештавања почео да пише врло ангажоване књиге о афроамеричком питању у САД. Ако је Докупил „звезда у успону”, Коутс је одавно етаблиран и прихваћен као храбри нови глас америчке не-фикције. Његове књиге су изванредно читане и награђиване, а Опра Винфри га подржава на сваки могући начин.

Па опет, Коутс је, након што је упадљиво избегао да значајније иступи у јавности у вези са „сезоном” протеста због расно заснованог полицијског насиља над грађанима САД који нису белци, овог пута написао књигу есеја у којој је преко стотину страница посветио – свом виђењу односа Израела и Палестине, поредећи га са односом белих и црних становника САД.

Овај, по многима једнострани есеј, који комплетну кривицу за све што се догодило у историји Израела поставља на рамена јеврејске државе, Докупил је дочекао неочекивано тешким питањима за лагани јутарњи програм, док су се двоје осталих водитеља нервозно врпољили сведочећи напетој размени између њиховог колеге и госта.

Докупил је отворио разговор констатацијом да Коутсове странице може лако да види „у ранцу екстремисте” и наставио питањима Коутсу о његовом мишљењу у погледу права Израела на опстанак.

Реакција CBS-а је била брза. Докупила је на редовном недељном састанку читавог CBS-а, иако је било и других важних тема пред председничке изборе, сам врх мреже критиковао због појавне пристрасности водитеља, по извештајима Њујорк тајмса и других медија. Једна од челница CBS-а је том приликом рекла да новинари CBS-а „своје пристрасности и мишљења треба да оставе пред вратима” редакције.

Докупила је бранило више ветерана CBS -ове славне историје, али и актуелних новинарки и новинара. С друге стране, није недостајало ни оних који се слажу са менаџментом ТВ мреже. Све би се, највероватније, и завршило на томе, пошто би мрежа свакако већ предузела неку казнену меру, да је то хтела, да се у све није умешала и госпођа Шери Редстоун, која је рекла:

„Тони (Докупил) је одлично урадио тај интервју. Мислим да се понео добро и показао свету узор грађанског дискурса, да је показао да постоји одговорност, као и систем надзора и искрено сам била поносна на то како је урадио свој посао”, додавши да CBS менаџмент није добро поступио у том случају.

Е, сад, објаснимо у пар реченица тежину њене изјаве. Шери Редстоун је неизвршна председница компаније Парамаунт глобал и председница и извршна директорка компаније Нешенел амјузментс, кроз коју она и њена породица држе већину гласачког права над Парамаунт глобалом и њеним ћеркама-фирмама. А те фирме су Комеди централ, Шоутајм нетворкс, МТВ, Никлодеон, БЕТ, филмски студио Парамаунт пикчерс и – за ову причу најважније – CBS. Све у свему, власница CBS-а чија моћ далеко превазилази ту једну функцију у америчкој медијској индустрији.

Шта више, пре четири године, Шери Редстоун је на Тајмовој листи стотину најутицајнијих људи на свету била на пристојном 37. месту. Не баш као Џеф Безос, који се на листи појавио чак пет пута, али са кудикамо фокусиранијом моћи над медијском индустријом.

Тако се распламсала тема великих расправа и тензија у америчким редакцијама – извештавања о терористичком нападу Хамаса на израелске цивиле и несразмерном одговору Израела (такође у великој мери на цивиле), а у контексту традиционалне подршке званичне америчке политике Израелу и антагонистичког односа САД са арапским светом, посебно након терористичког напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон 2011. године.

Проклети детаљи

CBS је врло брзо све то испеглао у јавности. Напунили су етар генералним изјавама о слободи и интегритету новинара, „тешким питањима” и другим општим местима, али порука је јасна – нема отпуштања или кажњавања, сви смо ОК, „мир, мир, мир, нико није крив”. Али, CBS није сам на тржишту.

Други медији су брзо попунили контекст чињеницама које целу ствар компликују и бацају нова, разнородна светла на читав догађај. Рецимо, продаја Парамаунта траје већ дуго, требало би да се затвори идуће године и Шери Редстоун и њена породица ће бити изванредно богат(иј)а група, што одлуке какву је она донела чини много лакшима. У исто време, биографски подаци Тонија Докупила су са Википедије полетели у новинске ступце.

Заиста занимљиво, али не много важно за ову причу – док му је мајка била наставница у школи, Тонијев отац био је дилер марихуане читавог свог живота и Тони је о својој истрази у којој је открио чиме му се тата бавио написао књигу под насловом „Последњи пират: отац, син и златно доба марихуане”. Оно што има значај за ову тему, међутим, јесте то што је Тони разведен од колегинице због које је прешао у јудаизам и која, са њихово двоје деце, живи у Израелу.

Из аутобиографије Та-Нехисија Коутса сазнајемо да је његов отац, страствени издавач књига (углавном о афроамеричком питању у САД) пренео на сина јасну пристрасност према теми односа Палестинаца и Израела. За то време, чињеничне провере и анализе есеја Та-Нехисија Коутса о Израелу производе толико грешака и очигледних пристрасности, да је то помало тешко и читати. Да пренесемо само један детаљ – у свом објашњењу тог невероватно компликованог питања Коутс није поменуо ништа од следећих термина: Хамас, Фатах, Хезболах, Исламски џихад, или Иран.

Амерички грађани, али и анализе организација које се тиме баве, показују да репутација и садржај извештавања CBS News деле прво место по кредибилности са ABC-ем и BBC-ем (иза локалних медија, који, иако убрзано нестају, имају највеће поверење грађана). Овај случај то неће много изменити – спољнополитичка питања окупирају углавном особе које имају директан интерес у вези с њима, као и интелектуалне кругове – остали углавном деле ставове својих политичких истомишљеника.

Улога власника медија, међутим, врло је важна за демократско, односно слободно и професионално информисање грађана било које земље, што ми у Србији учимо на погрешан и болан начин, на пример. Но, док ми идемо уназад са лошег односа према овом питању, богатство кредибилних медија близу политичког центра у САД драгоцена је ствар за коју су се управо новинари борили деценијама. Власници су то раније поштовали и просто знали у шта се упуштају када су куповали те медије.

Данас, међутим, Џефа Безоса изгледа помало није брига за слободе и права грађана. Можемо да набројимо овде и Илона Маска, вероватно најбогатијег човека на свету и његову хировиту куповину и јасну политичку и (дез)информативну дисторзију Твитера (сада X), промене понашања Лос Анђелес тајмса и Вашингтон поста под директним, не утицајем, него уређивачким одлукама власника, затим и неодговорно бауљање Фејсбука и осталих друштвених мрежа компаније Мета кроз свет информативе и политике, а овим смо тек започели дуг списак. Низ догађаја који показују да се принципи иза информативне културе у Сједињеним Државама, које су још увек најјаче (какво-такво) упориште онога што је од демократије остало у свету, осипају пред везама између пословне и политичке моћи.

Пошаст површности

Након свега, ако се осврнемо на читав „скандал” на CBS -у, можемо са тугом и неверицом да увидимо да се више апсолутно нико у најважнијим медијима не бави једино важним, кључним, пивоталним питањем на које би јасан одговор лако решио све ово, да живимо у рационалнијем свету: да ли је Тони Докупил поступио непрофесионално?

Па, помињани Вашингтон пост је описао интервју речју субстантиве, што значи „важан, озбиљан, чињенично утемељен”, али га је више медијских аналитичара описало и као „пристрасан”.

Невероватно је да је цела ствар трајала само шест и по минута, што је баш мало за оволику буку. Можда је нама, који нисмо умешани ни у политичко-пословне аспекте медијске индустрије САД нити у израелско-палестински сукоб, мало лакше да будемо објективни. А можда само треба да још мало закопамо под површину и видећемо да је Тони Докупил, иако Јеврејин, дигао глас у заштиту Палестинаца више пута, и то гласно. Да је овај есеј слепо једностран, неинформисан и пристрасан, колико год да је страшно то што Израел истоварује на главе невине палестинске деце. А можемо само и да цитирамо Докупиловог колегу Јана Крофорда, који је на састанку новинара и уредника рекао:

„Када неко дође у наш програм са једностраним приказом врло комплексне ситуације, што и Коутс признаје да је урадио, ја то разумем тако да смо ми као новинари обавезни да доведемо тај поглед на свет у питање. Што се мене тиче, то је оно што је Тони урадио.”

Заборављена суштина

Тони Докупил је, по сведочанствима колега, тај састанак преплакао, као и продуценткиња јутарњег програма. Кели Мекбрајд, експерткиња за новинарску етику угледног Поинтер института за медије, каже да је Докупил дочекао Коутса такозваним „а-ха” питањима, необичним за јутарњи програм, и да је краћим и једноставнијим питањима могао да добије бољу дискусију, пријемчивију за публику тог сегмента програма CBS -а. Што је тачно, вероватно, али то такође није суштински одговор на питање које јој је постављено.

На крају, чини се тачним да је Тони Докупил био агресивнији него што је могао бити, али суштинску важност и чињеничну утемељеност његових питања нико није умео да доведе у питање. Ако је наш посао да таква питања постављамо, чини се да пристрасност која му се замера вероватно има корене у пристрасности управо оних који му је замерају. Јер, ако је не виде у есеју Та-Нехиси Коутса, али је снажно опажају у начину на који је Докупил своја питања поставио, ту нешто озбиљно није у реду.

Па опет, иако је невероватно да се суштином баве само специјализовани медији који извештавају о медијима, још је невероватније да, колико год било тешко то што се Тонију Докупилу догађа – нико не диже праву правцату узбуну због истински опасног тренда – мешања власника у уређивачке одлуке кредибилних медија, што су они увек радили, али ретко, дискретно и уз поштовање уредника и новинара. А не овако. Поново смо се нашли у ковитлацу буке у којем су важност теме и простор који заузима у медијима – обрнуто пропорционалне.

А то је тужно сведочанство о правцу у којем се крећу медији који претендују на независност, професионалност и кредибилност, тамо где се, по многима, и то баш ових дана, решава важна прекретница за судбину демократије у свету.