Вести
05. 12. 2023.
Ан Мари Алвес-Ћурчић, новинарка и активисткиња о "медијском лешинарењу"
Уместо професионалног и етичког извештавања, поједини медији приликом извештавања виде прилику да профитирају, те њихов приступ резултира недостатком људскости и емпатичности, а приоритет дају сензационализму.
Према начину и интензитету кршења Кодекса новинара Србије, закона, конвенција и Устава, могло би се закључити да их не интересује ни утицај на ментално здравље оних о којима пишу.
Након мајских догађаја, постоји бојазан да црвене линије можда више не постоје, а поред новинара, за то су одговорни главни и одговорни уредници, сматра новинарка Алвес-Ћурчић, која је покренула иницијативу За тебе #ВАЖНОЈЕ ради унапређења и заштите менталног здравља. Она је једна од оснивачица кампање „Стави се у моје ципеле“ која је покренута прошле године са циљем скретања пажње грађана и стручне јавности на последице сензационалистичког и таблоидног извештавања о догађајима који укључују људску патњу и бол. У интервјуу за Досије о медијима каже да нови медијски закони могу имати позитиван утицај на извештавање о осетљивим темама уколико се буду примењивали. Поручује да едукација и храброст новинара да одбије неетичко извештавање враћају професионалносту јавни простор.
ДОСИЈЕ: Како експлоатисање трагедија са којима смо се као друштво суочили током ове године, утичу на перцепцију јавности?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Бојим се да су медији пали на испиту етике, професионалног извештавања и на крају крајева – елементарне људскости. Начин на који се извештавало о те две најужасније трагедије које су се догодиле у Србији је најблаже био катастрофалан, поражавајући и узнемирујући по ту исту јавност чије би интересе, по дефиницији, требало да штитимо.
ДОСИЈЕ: Зашто је појединим новинарима тешко да „се ставе у нечије ципеле“ када извештавају о осетљивим темама? Како упропашћавају животе о којима пишу?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Сваки новинар који извештава о тако деликатним темама би требало, за почетак, да буде довољно едукован, сензибилисан, што је данас упитно. Но, бојим се да далеко већу одговорност сносе главни и одговорни, односно уредници рубрика хронике који негују ту врсту „новинарства“, свесно кршећи Кодекс новинара Србије, законе, конвенције, па и Устав који свима гарантује право на достојанство, али и приватност. Ми на дневној бази имамо десетине примера еклатантног кршења свих могућих правила и закона, а да за то нико не одговара.
ДОСИЈЕ: Шта (таблоидни) новинари препознају као црвену линију када је у питању извештавање о трагедијама и сличним осетљивим темама?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Бојим се да те црвене линије више нема, то су нам у крајњој линији показали и мајски догађаји. Ми ни данас нисмо у стању да шватимо размере последица које, по актере трагичних догађаја и/или њихове ближње, оставља такав начин таблоидног, сензационалистичког, а рекла бих заправо – лешинарског извештавања.
ДОСИЈЕ: Како бисте оценили понашање медија након апела родитеља настрадале деце у Рибникару, а ком се придружила и иницијатива За тебе #важно је?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Мислим да никаквих битних промена није било. Све док надлежне институције не буду почеле да реагују, бојим се да промена неће бити.
ДОСИЈЕ: На појединим телевизијама су случај масакра у Рибникару коментарисали „надрилекари“, астролози, приватни детективи, особе које тумаче тарот и слично, како то утиче на јавност и ментално здравље породица жртава?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Те медије не занима како то утиче на јавност, занима их профит. У трци за опстанком на тржишту, ми смо потпуно занемарили једну од основних улога медија, а то је едукација јавности чије интересе треба да штитимо. Но, живимо у земљи у којој смо нормализовали неетичко, непрофесионално извештавање о трагичним догађајима.
ДОСИЈЕ: Поменули сте опстанак на тржишту, да ли медији који нису својом професионалношћу и етичким извештавањем зарадили поверење јавности, могу да опстану на истом и зашто?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Таблоидизација медија је глобални тренд и ту Србија није изузетак. Но, мислим да смо и даље у стању да препознамо и ценимо квалитет. Да ли је то довољно за опстанак професионалних и одговорних медија – нисам сигурна. На руку нам не иде ни то што, за разлику од развијених демократија, немамо независне институције те се питање одговорности готово и не поставља.
ДОСИЈЕ: Како коментаришете политизацију случајева насиља у породици, фемициде, масовна убиства?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Мислим да је кључно не губити из вида да овде говоримо о жртвама, односно преживелим жртвама насиља и њиховим породицама – пре свега је на нама, као грађанима, и појединачно и као друштво у целини, да инсистирамо на унапређењу постојећих система заштите и превенције свих облика насиља.
ДОСИЈЕ: На који начин ће нови медијски закони утицати на то како медији извештавају о осетљивим темама?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Уколико их будемо спроводили, биће добро. Међутим, код нас је пракса да имамо солидне стратегије и законе које не примењујемо. И досадашњи закони нису били лоши, али кључни проблем је то што законе које имамо не примењујемо.
ДОСИЈЕ: Шта је са медијима који према новом Закону о јавном информисању и медијима не признају надлежност Савета за штампу, да ли ће се „лешинарење“ сада интензивирати јер то неће утицати на суфинансирање од стране државе?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Мислим да је већ сада довољно интензивно, не знам шта би могло да буде интензивније. Једино што може, условно речено, да се интензивира јесте да на порталима, на пример, уживо гледамо убиства и самоубистава, с обзиром на то да није реткост да таблоиди, који доминирају нашом медијском сценом, преузму снимак трагичног догађаја са неког опскурног налога на друштвеним мрежама, па то онда преузму и сви остали. Част изузецима којих је, нажалост, све мање.
ДОСИЈЕ: Видите ли помаке од када се бавите новинарством, а посебно утицајем медија на ментално здравље публике?
АЛВЕС-ЋУРЧИЋ: Помака има, али су недовољни. Не можете да оперете своју савест тако што ћете испод сензационалистичког наслова, на дну текста са обиљем морбидних детаља, написати, на пример, који су бројеви СОС линија. Штету сте начинили већ самим насловом.Подсетила бих колеге новинаре да имате право да кажете свом уреднику „не желим да извештавам на такав начин, јер се тиме крши закон, Устав и Кодекс“. Имате и могућност да потражите заштиту новинарских удружења, треба мало више храбрости, али ако желимо да радимо у интересу јавности, за почетак – будимо професионални, сетимо се због чега смо почели да се бавимо овим послом. Сумњам да је ваш циљ био да правите сачекуше испред кућа настрадалих, на гробљу, па да извештавате из минута у минут. То није новинарство.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.