Вести

13. 12. 2012.

Аутор: Зоран Ћирјаковић Извор: Нови стандард

Хибрис или анатомија медијског самоповређивања

Новог председника ДС чека филмски крај налик ономе у коме је недавно наступио Борис Тадић, последњи српски цар

 

Хибрис је гадна бољка. Њени симптоми су одвојеност од реалности, недостатак понизности и екстремна ароганција. Препознали су је још стари Грци и представили је, попут многих других важних животних лекција, кроз мит. Богиња Хибрис „заводи људе да чине дјела која им најпослије дођу главе“, пише Дарко Милошић, који блогује као „Госпон професор“. Сиротињу од хибриса обично чува чињеница да себи не може да приушти луксуз да предуго ради у корист своје штете. Зато овај вирус, како подсећа мудри загребачки професор, обично напада „диктаторе, демагоге, лидере, вође, Очеве нације, војсковође…“

Хибрис је покосио много моћника. Због њега су бројни, по много чему различити људи доживели тужан крај – Милошић наводи Моамера Гадафија, Ратка Младића и Ива Санадера. Једна од често хваљених књига о „политичким махинацијама Беле куће“ за време ратоборне и арогантне владавине Џорџа Буша (млађег) зове се „Хибрис: инсајдерска прича о спину, скандалима и уваљивању рата у Ираку“. Листи оних који су због сопственог хибриса „мало или нимало“ научили из историје, психологије и античке митологије треба додати Слободана Милошевића и Бориса Тадића.

Ако би једном речју требали да опишемо последње године владавине Тадићевог кабинета, чини ми се да од хибриса нема боље. Могли смо да га препознамо на телевизијама чије су информативне емисије често личиле на инстант житије хиперкинетичког председника. Још један мандат је тада деловао извесно, а владање је за Тадића постала рутина, и то, изгледа, једна прилично досадна рутина. Мало весели сељак, ту и тамо Брисел или Сарајево, по који насмејани радник, понека беба, пар хистеричних кокошака, срећна српска крава... и тако из дана у дан. Председник је, можда само зато да би убио досаду, почео да се шали, а хибрис је учинио да не види да онима који се извештачено смејуље ту одавно ништа није смешно.

Много је примера такве одвојености од реалности. Једна од антологијских сцена је када насмејани Тадић, пред ојађеним и забринутим људима на обали набујале Пчиње, медитира о менталном здрављу живине: „Је л' им било зима током поплаве, кокошкама?... Стрес је за њих, то су жива бића, па наравно... Јесу се смириле сада?... Не дајете им седативе неке?... Кокошији седатив, то је.“ Други незаборавни кадар је бивши председник снимио у последњим секундама неочекивано успешне и дуготрајне политичке каријере: „Видимо се у неком новом филму“.

Тадићев филм је био краћи него што је замишљао, али много дужи него што су лепушкастом сину утицајног оца својевремено предвиђали овдашњи аналитичари. Овај средњошколски професор психологије је имао огромну корист од тога што су га потцењивали – све док сам није почео да показује лоше камуфлирани, цинични презир и према својим ривалима и према грађанима који треба да га бирају. Ако се држимо несрећно одабраних филмских метафора – од којих сувоњави бивши вођа одбија да одустане – у демократији је власт копродукција у којој режира онај ко обезбеди подршку већине статиста.

ПРИСУТНИ МИКИ У Тадићевом вискобуџетном филму важну улогу су имали медији. Наравно, у тој балканској мелодрами хибрис није измонтирао само предвидиво неславан крај. Он је пресудно утицао на рад неколицине маркетиншких професионалаца и мале групе лојалних и амбициозних аматера који су ефикасно успоставили контролу над медијима – онима наводно независним и онима који су били транспарентно зависни – какав се ретко виђа у демократијама.

На пример, тадашња власт је уредника једног таблода прво затворила, а затим прикачила на неке од апарата који га у најбољој државној болници у Србији, наводно, одржавају у животу. Хибрис је омогућио тим моћницима да помисле да кључ ћелије и дугме на апарату – као и таблиод који иде у пакету – никада неће контролисати неки други кабинет. Хибрис је такође резултирао тиме да госпођа Јасмина „Џеси“ Стојанов, шефица Тадићеве прес-службе, постане страх и трепет београдских редакција. Свемоћна панчевачка „Џеси“ није примењивала само приступ јако строге и нестрпљиве медијске учитељице већ се понашала као искусна телевизијска критичарка и самоуверена арбитарка естетских вредности која је, изгледа, поверовала да је у њеном кабинетском мозгу сједињена памет Славоја Жижека, Маршала Маклуана и Богдана Тирнанића.

Степен контроле који се „демократама“ данас обија о главу илуструје и пример Тадићеве „десне руке“, што је и раније често био синоним за шефа кабинета. Наиме, да ли неко стварно верује да је било лакше фотографисати наге груди будуће британске краљице него сликати Миодрага „Микија“ Ракића? Моћни Гоогле се годинама мучио да нам прикаже пар мајушних фотографија другог најмоћнијег човека у Србији. Господин Ракић је у међувремену престао да буде шеф кабинета – постао је и званично високи партијски функционер, и убрзо је проговорио за један „проевропски“ таблоид. „Свој посао нисам користио за дневно присуство у медијима“, тврди новоизабрани потпредседник Демократске странке.

Надам се да ћемо ускоро сазнати шта стварно значе речи „присуство у медијима“. На пример, да ли то подразумева одсуство Тадићевог кабинета из процеса производње различитих медијских садржаја или се само ради о одсуству из коначног производа који су грађани Србије могли да купе на киосцима или погледају на телевизијама? У сваком случају, тешко је разумети уређивачке политике које су игнорисале постојање човека који је заправо командовао свим моћним службама.

Незахвално је судити о мотивима уредника, разлозима зашто су се определили за самоцензуру и одлучили да игноришу неке од темељних принципа новинарства. Можда се заиста нису плашили господина Ракића? Можда су само веровали да за Србију нема бољих од „Бокија“, „Микија“ и „Сркија“, па су их зато толико штедели и чували? Можда су стварно страховали од српског национализма и Шешељевих војвода?

Или су се, може бити, неки од уредника раније једноставно залетели и узели превисок кредит за стан у центру Београда (а не иде им се назад код маме у Блок 61, Зрењанин или Шабац)? Можда су, после неколико сласних година на издашним маректиншко-промотивним сисама неког од јавних предузећа стекли истанчан укус, скупе навике и поглед на свет оличен ставом „заслужио сам“ или „а ко не би, ако може“? Можда су, уљуљкани антинационалистичким минулим радом из деведесетих или опчињени додиром кабинетске моћи, и сами подлегли хибрису? Шта год да је у питању, мора да је много јак осећај када на екрану мобилног телефона угледате „Микијев“ број.

За разлику од господина Ракића, неки људи су били честа тема, углавном изузетно негативних текстова и прилога у медијима. Многи власници и уредници су своју „европску оријентацију“, која је била главно оправдање за пропагандистичку „пречицу“ на дугом (и крајње неизвесном) путу у ЕУ, изгледа разумели као бланко дозволу за заобилажење бројних, не само новинарских, етичких норми. (Нажалост, није све у „европским“ законима, има нешто и у моралу.) Главни специјалитет су била медијска „карактерна убиства“. Она су, ако је судити по резултатима избора, била мање успешна и корисна него што су веровали њихови извршиоци којима се журило у бриселску Унију или најближи Босс-ов бутик, ко ће га знати.

ЛАВИНА АФЕРА Дуго времена је главна политичка мета кабинетско-медијске самовоље био Војислав Коштуница и бројни познати људи из окружења лидера ДСС. Вођа такозване „комби странке“ се већ дизао из (политички) мртвих, па је, слутим, требало медијски „оверити“ политички „леш“ бившег председника. Истини за вољу, треба напоменути да један број медијских посленика верује да је Коштуница или неко од његових најближих сарадника био умешан у убиство Зорана Ђинђића и да зато, када се ради о ДСС, ништа није свето и да нема места за било какве обзире.

Слабости, грешке и лоповлуци Коштуничиних сарадника су у неким нашим информативним редакцијама дочекивани на начин који је, без превише претеривања, личио на славље којим је остатак Србије дочекивао Ђоковићеве победе. Штавише, сумњам да би омражени и у једном броју медија практично „нацификовани“ Емир Кустурица у неким београдским недељницима и телевизијама заслужио похвалан текст или прилог чак и када би доделу Оскара из Кодак театра преместио на Мећавник. На крају су „Коштуњави“ и „његови“ некако преживели медијски линч. Данас је, чини ми се, главно питање да ли ће ускоро чланство једне друге странке моћи да стане у поспрдни комби.

Да један кабинет није контролисао и уређивао скоро све медије у Србији, на Тадићевог партијског наследника не би се сручила лавина корупционашких афера и сведочанстава о бахатости која се таложила дуги низ година. Да су медији претходних година били слободнији, лоше вести би цуркале и „демократе“ би имале много више времена да се доведу у ред и полако отарасе мангупа у својим редовима. Овако ће Ђилас платити цену Тадићевог хибриса, коме је, истини за вољу, и сам предуго доприносио. Наиме, Београд није добио само „мост на Ади“ већ и неке од највише контролисаних медија. Таленат и огромно професионално искуство са антирежимске стране ратова деведесетих неки од уредника и директора су искористили за прикривање пристрасности и послушности „демократским“ моћницима.

Чак и најбољи спин се, раније или касније, судари са оном реалношћу које нема на телевизијским екранима. За бившу власт су почели мамурни и невесели дани, какви обично следе после забаве. Док гледам градоначелника Београда како црвени објашњавајући незадовољној нацији разлику између 100.000 и 54.000 евра, питам се треба ли сажаљевати моћнике који се самоповређују? Тешко је избећи злурадост, али је, с друге стране, Србији потребна опозиција. Зато одговор на ово питање није једноставан.

На изборима ће Ђиласовој странци пресудити људи које од ових, за имућног градоначелника изгледа мало важних, 46.000 евра дели двадесетак година мукотрпног рада. Али не треба заборавити да гласања вероватно неће бити у блиској будућности, као и то да су овдашњи бирачи политичарима раније праштали и неколико десетина пута скупље гафове. Оно што Ђиласа треба много више да брине јесте да ће Дачич, Вучић и Николић вероватно наставити да јадан другог враћају у реалност и тако се међусобно лече од хибриса, који је Бориса Тадића претворио у патетичног палог анђела.

Вртоглавица је најопаснија када човек полети много у висину. Загребачки „госпон професор“ подсећа да је Иван Гундулић хибрис (и одговарајући тужан крај) давно опевао у „Осману“: „тко би гори, ето је доли / а тко доли гори устаје… сад на царство роб се узвиси / а тко цар би, роб је сада“. Али ко данас има времена за дубровачког песника архаичног стила и запетљане античке митове? За Драгана Ђиласа би било добро да некако нађе времена у својој претрпаној корпоративно-партијско-градоначелничкој агенди. У супротном, самоповређивање ће се наставити и новог председника Демократске странке чека филмски крај налик ономе у коме је недавно наступио Борис Тадић, последњи српски цар. Богиња Хибрис је незасита.

Напредни клуб