Вести
26. 04. 2023.
Рудари у циркусу
У циркусу се без даха аплаудира двоструком салту артисте, а онда се ишчекује троструки. Јер, кад би артиста поновио двоструки салто, публика би била разочарана, хеј шта смараш, па то смо већ видели. Забави нас боље!
По истом принципу ствари функционишу у друштву јефтиног спектакла какво је српско (и не само српско). Као да постоји тајни новинарски пакт да сваки наслов мора откривати нешто ШОКАНТНО или барем УЖАСНО, нешто што ЛЕДИ КРВ У ЖИЛАМА, где најава пролећне кише из временске прогнозе постаје АРМАГЕДОН на који ваља упозорити читаоце.
Писао сам овде већ о томе како исту тактику следи режимска пропаганда кад свакодневно најављује и раскринкава „шиптарске“ планове, „усташку“ мржњу, белосветске завере и никад изведене атентате на првог међу нама.
То је јавна сцена као непрестана борба за пажњу тзв. мњења то јест барем оног његовог дела које се није повукло у заветрину од вести и политике, у сумњивом покушају да сачува нешто менталног здравља и доброг расположења.
У таквој атмосфери, дакле, Независно удружење новинара Србије и ове године је номиновало девет урадака из области истраживачког новинарства за годишњу награду која носи име нашег покојног колеге Дејана Анастасијевића. Уведена је и награда публике, па заинтересовани читаоци могу на сајту НУНС-а да се подсете свих прича и гласају.
Овај колумниста вам неће препоручивати за кога да гласате јер је у сукобу интереса – у ужем избору је и прича из недељника „Време“ о шверцу егзотичних птица из Гвинеје преко Србије до ЕУ, коју сам писао са иностраним колегама.
Али, већ је тај ужи избор паклен. У номинованим причама се открива и доказује рецимо о везама структура власти са кријумчарским бандама које по Србији држе избеглице у шаци, млате паре и убијају се међусобно; о везама режима и злогласног Веље Невоље; о томе како је у Београду нелегално озакоњено пола милиона квадрата станова; како је неисправно возило убило војника на вежби, иако су надлежни рекли да је смрт природна.
Шта је заједничко тим и другим текстовима и документарцима које вреди читати и гледати, а којих, за дивно чудо, у Србији и даље има?
Прво, да се темеље на рударском раду који није нимало спектакуларан – распитивање, базе података, извори, провере, игнорисани упити, порођајне муке, е да би се под светлости рефлектора ставило нешто из тмине, а што јавност ваља да зна. Па иако је тако, судбина тих тема је да заврше у друштву спектакла, па им је живот углавном тродневан.
Друго, истраживачко новинарство је релативно скуп посао јер тражи да се више људи месецима бави само једном темом. За то мало који медиј у Србији даје паре. Јефтиније је и пробитачније објављивати брзо и кусо, рекла и казала, копи и пејст.
И треће, ове приче у Србији скоро никад немају епилога. Јесте ли чули за неку истрагу или пресуду о поменутим темама? Да је неко поднео оставку, да се због нечега надигао протест? Мртво море. Ништа.
Зато судбина тема и јесте да углавном умиру брзо. Публика има утисак већ виђеног, а сећа се да ни прошли пут није ништа било од тога. Веља Невоља кажеш? Па чули смо од председника о машини за млевење људског меса, то је био спектакл. Ово је сад, онако, млако. Мош мислити, нелегално се зида по Београду, па то сви знају.
Истина, није лако подићи таласе у атмосфери подељене медијске сцене где власт једина има моћ да таласа. Дођавола, пре неки дан је председник јавно рекао да је он наредио рушење уџерица, а да се идиотлук „комплетних идиота“ из Савамале огледа једино у томе што га нису звали да лично седне у булдожер.
Претходно председник „није дао“ министре за које постоји сумња да се богате крађом или имају везе са пољопривредним добром за узгој марихуане, није дао оне који су белодано преписали докторате нити локалне кабадахије које малтретирају жене. И ником ништа.
Иако волим повремено да се одам истраживачком новинарству, а волим и да прочитам шта поштене колеге сазнају и објављују, увек ме удари нека меланхолија. Чему то све служи? Коме требају рудари у циркусу?
Теши ме једино што знам да ипак има доста људи који то читају и знају да је важно. И нада да радимо за неуништиву архиву која ће дочекати нека боља времена, па ће и приче добити епилог.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.