Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Заборављени великан Драгутин Калор Милодановић
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

21. 03. 2023.

Аутор: Бранко Жујовић Извор: Печат

Буњевачки родољуб и српски патриота

Заборављени великан Драгутин Калор Милодановић

Након што су га ренегати у Суботици 1876. године прогласили за непријатеља, „московиту“ и „пророка умишљене Југославије“, Милодановић је отишао у тадашњу Србију, где је, у оба српско–турска рата, био рањен, а са својим батаљоном дошао је до Косова Поља. У Суботици је 1875. прикупљао помоћ страдалим Херцеговцима, док су ренегати величали своју „турску браћу“.

Деветог марта навршило се 140 година од смрти Драгутина Калора Милодановића (Суботица, 1847 – Београд, 1883), истакнутог суботичког новинара, буњевачког родољуба и српског патриоте. Алба М. Кунтић, аутор књиге „Почеци борбе за препород бачких Буњеваца“ (Београд, 1969), наводи да је Милодановић, уз Бозу Шарчевића и бискупа Ивана Антуновића, трећи из плејаде пионира буњевачког препорода, најмлађи али и најборбенији међу овом, како је Кунтић написао, великом тројком.

Милодановић је деловао у Суботици и касније у Београду, након Аустро-мађарске нагодбе 1867. године. У Суботици је, најпре, издавао „Мисечну кронику“ током 1872, а од 1873. недељник „Суботички гласник“, који је излазио до краја јула 1876, односно до Милодановићевог бекства у Београд.

Прва новинарска искуства стекао у Kалочи

Словенски живаљ, нарочито буњевачки, у троуглу Суботица – Сомбор – Баја нашао се под великим притиском мађаризације. Сачињен, како Кунтић примећује, од танког али већ помађареног слоја богатих и једног широког слоја обичних, махом сиромашних сељака, буњевачки живаљ као да је био предодређен да, временом, буде асимилован, што се, захваљујући присаједињењу Бачке Краљевини Србији 1918. године и формирању некадашње заједничке државе Јужних Словена, ипак није догодило. Колико је мађаризација била снажна, можда најбоље илуструје сведочење Антуна Катанчића, наставника фискултуре и предратног члана соколске организације у Суботици. Катанчић је аутору ових редова, пре двадесетак година, говорио да је у његовој породици, још током двадесетих и тридесетих година XX века, отприлике свака трећа реч у свакодневном говору била мађарска.

Број школа у којима је настава, колико-толико, одржавана на буњевачком народном говору спао је са 120, колико их је било шездесетих година XIX века, на свега шест током 1890-их. Закони донети након Аустро-мађарске нагодбе, који су гарантовали права мањинама, остали су само мртво слово на папиру.

Власти нису имале намеру да одредбе закона значајније спроводе у дело. У нади да би нешто ипак могао да уради, на основу тада тек усвојених закона који су, како Кунтић наводи, гарантовали права на суду, у управи и школама, Иван Антуновић је 1869. године у Суботици окупио виђене Буњевце. Антуновићевом позиву да му се придруже у пословима буњевачког народног препорода одазвао се само Боза Шарчевић. Остали су били против. Тако су, 1870, у Калочи, а не у Суботици, почеле да излазе „Буњевачке и шокачке новине“.

Антуновићу у издавању листа помаже тада млади Суботичанин, свршени гимназијалац Калор Милодановић, који од Антуновића, каснијег титуларног бискупа, за свој рад у редакцији добија храну и могућност бесплатног становања. Милодановић код Антуновића, у мађарском граду Калочи, остаје скоро две године, радећи у редакцији поменутих новина.

„Вративши се у Суботицу, он у јулу 1872. покреће Мисечну кронику, орган једне политичке групације у Суботици. Дошавши у сукоб са људима који су финансирали издавање листа, Милодановић обуставља његово издавање и средином 1873. почиње издавати Субатички гласник“, наводи Кунтић. Овај назив листа је по изворном буњевачком говору, а звао се и „Суботички гласник“.

Ренегати не могу никога да просвете

„Субатички гласник“ био је недељник који је излазио, како Кунтић наглашава, захваљујући издашној новчаној помоћи Суботичанина Бошка Вујића, који је с Милодановићем постао присан пријатељ. Лист је постао гласило свих оних који су носили у срцу идеал југословенског уједињења и заједнице.

Милодановић је у њему почео отворено да напада власти и да тражи за буњевачку народну мањину права која су била загарантована законима. Захтевао је, углавном, да се буњевачка деца подучавају на буњевачком не само у основним школама већ и у гимназији, и да се српскохрватски језик призна у градској администрацији, с обзиром на то да је Суботица (тада) „највећа славенска варош у Мађарској“, цитира Кунтић у својој књизи чланак Јосе „Први буњевачки новинар“, објављен у Гласнику југословенског професорског друштва 1938. године.

Милодановић је био врло оштар у осуди буњевачких ренегата, наводи Кунтић, прилажући цитат из једног Милодановићевог чланка који је пренела тадашња штампа на мађарском језику: „Па где и можемо ми тражити помоћ за просвећење нашег народа, него код Хрвата и Срба?“, питао је Милодановић помађарену буњевачку господу. „Ваљда код Мађара? Не можемо је тражити код вас ни код Мађара. Прво, зато што је између нас и вас, помађарена буњевачка господо, велика разлика у начелима. Друго, зато што ви нисте ни у стању некога просветити.

Ви нисте у стању другога просветити, јер ко хоће другога да учи и просвећује, он мора имати националан карактер, а тога ви немате. Ви сте ушкопљеници нације. Од мађарске пак браће не можемо желети да просвећује наш народ: делом зато што велика већина мађарског народа стоји на врло ниском ступњу просвете, па не може да просвећује друге народе. Нама, дакле ништа друго не преостаје него да се обратимо Хрватима и Србима и да тражимо њихово братство, јер једино од њихове сарадње и помоћи зависи наш и нашег братства спас“, писао је Драгутин Калор Милодановић.

Подршка херцеговачким устаницима 

Србија се још за владе кнеза Михаила одазвала позиву суботичких буњевачких првака да помогне Буњевцима. После његове смрти избио је Херцеговачки устанак 1875. године, а онда Српско-турски рат 1876, о којима је Милодановић писао с наклоношћу за Србе и Србију. „Одговарајући на нападе својих политичких противника да се налази у служби Срба и Србије, односно да се његов гласник налази под српским упливом и да хоће да посрби Буњевце, Милодановић“, како Кунтић преноси, „спремно одговара: ’И Србима и Буњевцима у жилама једна крв тече, имају исте осећаје, говоре исти језик и само што их вера растаје’.“ Кунтић је пренео и део текста Јосе Шокчића: „У време Херцеговачког устанка 1875.

Милодановић пише одушевљене чланке у корист устаника, а кад је устанак угушен, он јавно прикупља прилоге међу Буњевцима у Суботици – за херцеговачку сиротињу.“ Васа Стајић у Летопису Матице српске наводи да се Милодановић испред Буњеваца испрсио да у своје груди прими све стреле, намењене југословенству Буњеваца.

„…Он је примио на себе назив московите и панслависте, пророка умишљене Југославије“, бележи Стајић, уз напомену да 4. јуна 1876. године Милодановића искључују из суботичке Националне касине, „у којој су били толики Буњевци и Срби“. Такорећи у исто време, помађарени (читај: претежно богати) суботички Буњевци, „дочекују своје саплеменике“, турске софте у Пешти и Сегедину. Петог августа 1877. године ренегати у Суботици држе јавни збор, по предлогу свог посланика Ернеста Мукића. Ренегати протестују против „руских зверстава над братским турским народом“ и против „руског покушаја да поремети европску равнотежу“ што би било „фатално по европску цивилизацију“.

Милодановић бежи у Београд 

Према наводима Албе Кунтића из расправе „Буњевци и Шокци“ Ивана Ивањића (издате 1899), након своје националне акције и гашења „Суботичког гласника“ Милодановић се 1876. године појављује на Дрини, у чети Ђоке Влајковића. У Другом српско-турском рату Милодановић је са својим батаљоном продро дубоко ка Косову Пољу.

Био је рањаван у оба рата. Одласком у добровољце, Милодановић је изгубио сваку прилику да се врати у свој суботички завичај. Према Иванићу, Драгутин Калор Милодановић био је (резервни) поручник. Наводи и да је Милодановић рекао да му „бијаше жао што није дочекао ту срећу да дође до тужног Косова Поља, а тако је близу био“. „У другом рату беше као поручник у авангарди српске војске, која је после освојења Ниша продирала даље и која је допрла скоро до Косова Поља…

Одушевљено је причао како се поред свих тешкоћа зимског ратовања радовао што беше додељен првим батаљонима, који су допрли били напред испред главне војске. Што је та предвојска у којој беше и Милодановић одјурила тако нагло напред мало је фалило да не допадне велике опасности, јер су наиме њих само неколико стотина војника са неколико официра тако дубоко ушли у Турску да су скоро изгубили сваку везу са главном војском, те им је претила опасност да ће сви бити заробљени од Турака чија је велика војска била у њиховој близини. Но на скоро дође глас да је мир између Турске, Русије и Србије закључен, а његова чета (батаљон) добије заповест да стане и не иде даље“, записао је Суботичанин др Душан Петровић.

Аутор ових редова је пре двадесетак година, са Нином Брајовићем, тадашњим председником Удружења новинара Србије, а Милодановић је био члан тадашњег Српског новинарског друштва и активно писао у Београду, трагао за његовим посмртним остацима, положеним првобитно у раку на некадашњем старом гробљу код Маркове цркве.

Посмртне остатке Драгутина Калора Милодановића, који је у Београду прешао у православље, упркос противљењу суботичких Срба, и који је Буњевце и Србе држао за један народ, у Београду није имао ко да пренесе на Ново гробље. Његов одлазак у Београд и српско-турске ратове био је, како Алба Кунтић примећује, дуг који је Србији вратио за оно што је она преко кнеза Михаила и Гарашанина учинила за бачке Буњевце. Неколико година после Милодановићевог одласка у Србију, наводи Кунтић, стасала је код бачких Буњеваца млада гарда политичких бораца за национална права на северној граници јужнословенског, односно српског етничког простора. Овај великан нашег новинарства, буњевачког родољубља и доказани српски патриота нема спомен-обележје ни у Суботици ни у Београду, осим назива једне скрајнуте суботичке улице.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси