Вести

28. 12. 2022.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: Безбедни новинари

Злочини над новинарима без казне, слобода говора на мети

Новинарка Јелена Л. Петковић урадила је истраживање о убијеним и несталим новинарима на Косову 1998. до 2005. Део тог материјала објављен је у оквиру истраживања УНС-а.

Прошло је 22 године од када је новинар Марјан Мелонаши жртва коју описујемо термином – нестао. 

Имао је 24 године. Био је висок 179 центиметара, таласасте браон косе, зелених очију, студирао је енглески језик на Универзитету у Приштини, планирао је да се ожени. Био је јединац, имао је пуно пријатеља. 

У два сата по подне, 9. септембра 2000. године, завршио је получасовну емисију у српском деску Радио Косова. Изашао је из студија у центру Приштине и ушао у наранџасти такси. Видели су га људи који су радили преко пута. 

То је последње што породица зна о Марјану Мелонашију. 

Марјан је претходно био запослен у швајцарској организацији „Медија екшн интернешенал“ (Media Action International). Мало до његовог доласка, у тој организацији радио је још један новинар чије ће име две године бити на листи несталих, а затим ће се сазнати да је убијен. 

Новинар и преводилац Александар Симовић Сима, киднапован је заједно са пријатељем Албанцем 21. августа 1999. године у Приштини. Отели су их „људи у црним униформама са црвеним ознакама на рукавима и одвели их у непознатом правцу”, забележиће УНМИК.

Уочи рата, Александар је студирао на Електротехничком факултету, а потом радио у Центру за мир и толеранцију. Поред музике и шаха, обожавао је да чита, био је талентован писац. Постхумно су објављене две његове књиге. 

Посмртни остаци Александра Симовића Симе пронађени су 8. јуна 2001. године у шуми код Глоговца.

Имена два млада новинара су део трагичне листе злочина који никада нису истражени. Док су обављали новинарски посао, између 1998. и 2005. године – 20 Албанаца и Срба, новинара и медијских радника, као и трочлана екипа немачког магазина Штерн су убијени, киднаповани или нестали на Косову. 

Само један од тих злочина, убиство професора и преводиоца Шабана Хотија, који је заробљен као део руске новинарске екипе, процесуиран је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). 

Новинар Исмаиљ Бербатовци нестао је 23. јула 1998. године, када је отишао на новинарски задатак.

Ђура Славуј и Ранко Перенић, новинарска екипа Радио Приштине, нестали су када су отишли на новинарски задатак 21. августа 1998. код Велике Хоче.

Новинар Небојша Радошевић и фотограф Владимир Добричић, киднаповани на радном задатку 18. октобра 1998. године код Приштине. Пуштени су 41 дан касније. 

Новинар Африм Малићи, убијен је 2. децембра 1998. године у Приштини. 

Новинар и шеф Косовског информативног центра (КИЦ) Енвер Маљоку убијен је 11. јануара 1999. године у Приштини.

Дописник дневног листа „Политика“ и новинар „Јединства“ из Приштине, Љубомир Кнежевић, нестао је 6. маја 1999. у Вучитрну. 

Двојица новинара немачког „Штерна“ Габријел Гринер, Фолкер Кремер и преводилац Сенољ Аљити убијени су 13. јуна 1999. године код Призрена.

Новинар Медија екшн интернешенал Александар Симовић Сима киднапован је 21. августа 1999 у Приштини, а потом убијен. 

Уредник у РТВ Приштина, Крист Гегај, убијен је 12. септембра 1999. године у Истоку. 

Фоторепортер Момир Стокућа, убијен је 21. септембра 1999. године у Приштини. 

Новинар српске редакције Радио Косова, Марјан Мелонаши нестао је 9. септембра 2000. године у Приштини. 

Новинар “Рилиндје”, Шефки Попова, убијен је 10. септембра 2000. године у Вучитрну. 

Новинар листа „Бота сот“, Џемаиљ Мустафа убијен је 23. новембра 2000. године у Приштини. 

Новинар листа „Бота сот“, Беким Кастрати, убијен је 19. октобра 2001. године код Приштине.

На новинара и колумнисту листа „Бота сот“, Бардуља Ајетија, извршен атентат 3. јуна 2005. године код Гњилана, а преминуо је 25. јуна 2005. године у Италији. 

„Више од две деценије породице су остављене у мраку, а одговорни за убиства, киднаповања и нестанке наших колега никада нису одговарали. Ипак, до данас, упркос низу резолуција, залагања и изјави да се стане на крај некажњивости, није спроведена ефикасна истрага. Време је да Међународна комисија експерата истражи убиства, отмице и нестанке новинара и медијских радника на Косову између 1998. и 2005. године“, подвлачи Ентони Беленџер, генерални секретар Међународне федерације новинара (ИФЈ). 

Нестале истраге

Увече, 21. септембра 1999. године, у УНМИК полицију је стигао позив да се нешто страшно дешава у породичној кући фоторепортера Момира Стокуће, у насељу Пејтон у центру Приштине. Када су полицајци стигли, затекли су споредна улазна врата отворена. На поду спаваће собе нашли су Момирово беживотно тело. 

Стокућа је имао 50 година када је убијен. Дугогодишњи сарадник дневног листа Политика и фотограф недељног магазина Време, једног од неколико независних медија почетком 90-их у Србији, пасионирани читалац књига. Волео је фотографију и волео је Косово. 

Полицијске истраге његовог убиства никада није било. Случај је „изгубљен“ – а полицијски извештај о убиству је „нестао“ из документације УНМИК-а. Породицу Стокуће никада није позвао на разговор полицијски службеник или тужилац. Података о овом убиству није било ни у документацији Еулекса, ни Специјалног тужилаштва Косова, нити српског Тужилаштва за ратне злочине. 

Као да се злочин никада није ни догодио. 

Убиства, отмице и нестанци новинара су злочини који су се догодили у време рата на Косову између 1998. и 1999. године, и након доласка НАТО снага и Уједињених нација (УН), јуна 1999. 

Током новинарског истраживања које је подразумевало и покушај да се сазна шта се догодило са полицијским истрагама убијених и несталих новинара, закључак је постао очигледан и поражавајући: међународне снаге на Косову нису направиле потребан напор да испитају те злочине, било да су жртве Албанци, Срби, Немци или друге националности. 

Нису спровели ефикасне истраге, нити су преузели одговорност према владавини права и породицама жртва. Било је пуно индикатора да су истраге ометане, али недовољно гласова да питају да ли постоји и шта је са институционалном одговорношћу? 

Зато ни данас не знамо идентитет убица и отмичара. Знамо само да су починиоци на слободи, некажњени. Знамо и да се догодило у Европи у нашем времену. 

Одговорност лежи на свима који су били задужени за владавину права на Косову у периоду од 1998. до 2005. године.

Истрага убистава, отмица и нестанака, новинара и медијских радника, била је под директним мандатом мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК), која је имала извршну власт у оквиру Резолуције 1244 до 2008. године. У том периоду, полиција и правосудни органи били су у потпуности у рукама мисије УН на Косову. 

Од 2008. године, извршна власт владавине права, а самим тим и одговорност за истраге и кривично гоњење злочина је у рукама Мисије Европске уније за владавину права (Еулекс). Од 2014. Еулекс ће у фазама предавати извршни мандат у области истраге и правосуђа косовским властима. 

У оквиру новинарског истраживања, међународне институције задужене или повезане са владавином права на Косову одговориле су и да нису имале или нису знале где се налази могућа документација у вези са злочинима над новинарима и медијским радницима. 

На пример, када сам као новинар у потрази за документима у УНМИК однела прецизне информације са бројевима фајлова под којима УНМИК архивирао неке од случајева убијених и несталих новинара – чак ни тада - особље УНМИК-а у архиви није успело да нађе ни фајлове, ни документа. 

На крају, УНМИК ће објаснити да они који су данас тамо запослени не знају шта је рађено пре неколико година и „из неког разлога, они који су тада били одговорни нису радили добар посао“.

„Нестанак“ полицијских извештаја попут оног који се односи на убиство Момира Стокуће објашњен је „променом дужности и пресељења“ УНМИК-овог особља. 

Право на живот 

Када неко нестане, надлежна полиција је дужна да отвори истрагу, предузме кораке да особу пронађе: разговараће са људима које је нестали познавао, погледаће доступне снимке са надзорних камера, узеће ДНК узорке… 

Нестанак Марјана Мелонашија је пријављен одмах, септембра 2000, УНМИК-у, Међународном комитету Црвеног крста, Црвеном крсту Југославије и МУП-у Републике Србије. 

Али, УНМИК је истрагу отворио тек пет година касније. Полицајац УН мисије је отворио истражни фајл са именом Марјана Мелонашија тек 2005. године, да би га затворио касније истог дана. Полиција УНМИК-а никога није испитала у вези са нестанком овог новинара. 

Недостатак ефикасне истраге УНМИК полиције у случају нестанка новинара Марјана Мелонашија је детаљно описан у мишљењу Саветодавне комисије за људска права (HRAP). Образлажући све пропусте, у закључку Комисија од шефа УНМИК-а тражи да јавно призна одговорност за кршење људских права, извини се породици Марјана Мелонашија и затражи од надлежних на Косову да предузму све могуће за наставак кривичне истраге и извођење починиоца пред лице правде.

Саветодавна комисија за људска права (HRAP) на Косову је основана 2006. године као одговор на кршење људских права која су забележиле тела УН за људска права, Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Амнести интернешенел (AI), Хуман Ригхтс Воч (HRW) и велике критике које су дошле од Савета Европе (SE) и Европске комисије за демократију кроз право („Венецијанска комисија“). Последња је у свом Мишљењу октобра 2004. године истакла широку лепезу проблема људских права под УНМИК-овим управљањем на Косову.

Рад HRAP је био ограничен на испитивање жалби које су поднели појединци или групе, у суштини као одговор на жалбе породица које су сматрале да мисија УН на Косову није спровела адекватне истраге о убиствима и отмицама њихових најмилијих. Осим породице новинара Марјана Мелонашија, ХРАП-у су се обратиле и породице новинара Александра Симовића и Љубомира Кнежевића. 

У мишљењима објављеним од 2010. до 2016. године, ХРАП је оценио да су жалбе оправдане; препоручио шефу мисије УНМИК јавно извињење породицама и да осигура да Еулекс настави истрагу. То се није догодило.

Марек Новицки, међународно признати адвокат у области људских права, током каријере ангажован и као експерт при дирекцији Савета Европе за људска права и Венецијанској комисији, а бивши председавајући ХРАП-а, подсећа да је право на живот основно људско право и да „његово очување такође захтева адекватан одговор у случају смрти, а самим тим и кривично гоњење, адекватну и делотворну независну истрагу како би се утврдиле околности и починиоци привели правди“. 

„То су у сваком случају елементарне обавезе, а тим пре када је новинар у питању. Такву истрагу је требало да спроведе чим је УНМИК сазнао за ове чињенице. Данас, после много година, постизање очекиваних резултата је много теже, али не и потпуно немогуће. Међутим, то захтева велику мотивацију и труд“, истиче Новицки.

Закључујући мисију на Косову 2016. године, ХРАП је оценио да су жалиоци у два наврата били жртве поступања УНМИК-а. 

Новицки, који је од 2000. до 2005. године био међународни омбудсман на Косову, појашњава: 

„Они су двоструке жртве у смислу да су погинули од руку убица, а потом су њихове породице постале жртве изостанка адекватног одговора органа за спровођење закона и, као резултат тога, нису, барем до сада, добиле суштинску правду, одговорност починилаца злочина или било какво обештец́ење. Не знају ни околности убистава“.

Време рата

Новинари Радио Приштине Ђуро Славуј из Двора на Уни и Ранко Перенић из Липљана пошли су 21. августа 1998. године у манастир Свети Врачи у Зочишту да направе прилог о повратку киднапованих монаха. Од тада се воде као нестали. Аутомобил у којем су били, плава „застава 128”, није пронађен.

Африм Малићи, новинар листа „Бујку”, убијен је 2. децембра 1998. године у Приштини, у насељу Сунчев брег. У тренутку убиства налазио се у возилу са двојицом пријатеља. 

Енвер Маљоку, новинар, писац и шеф Косовског информативног центра (КИЦ), упуцан је 11. јануара 1999. године у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу зграде у Сунчевом брегу, где је живео. Преминуо је убрзо у болници у Приштини.

Ови злочини догодили су се пре доласка НАТО снага на Косово. 

Новинар и председник УО Фонда Б92 Веран Матић десет година је председник Комисије за истраживање убистава новинара у Србији. Од 2018. године, то тело се бави и истрагама убистава и нестанака новинара на Косову који су се догодили у периоду пре доласка међународних снага. 

„Имао сам увид у податке српских институција о убиствима новинара и медијских радника у том периоду. Утисак је да није било истрага, случајеви су само регистровани, било је површног полицијско-судског увиђаја на месту злочина и ништа више. О неким случајевима нема података или нисам могао до њих да дођем. Негде смо успели да дођемо до назнака могућих доказа, али нису створени институционални оквири за ефикасне истраге“, истиче Веран Матић.

Дугогодишњи борац за безбедност новинара подвлачи да „генерално, не постоји жеља и воља да се наша друштва суочавају системски са злом прошлошћу, са злочинима који су чињени у наше име, у име одређеног народа“. 

„Са таквом политиком, снажна реторика да ће се све истражити и злочинци бити кажњени је у ствари лажна. Међународна заједница је саучесник, а често и одговорнија од сукобљених страна за потпуну некажњивост. УНМИК, Еулекс и друге међународне организације, ЕУ, САД и друге силе ангажоване на успостављању мира и нове државности овог простора, имали су све могућности да се ефикасније баве овим истрагама. Не само да то нису радили, већ су трајно онемогућили помаке. УНМИК архива није сређена, налази се на више места. Слично је и са архивом ОЕБС-а“, закључује Матић. 

 

 

Осим мисија којима је главни мандат владавина права, на Косову је за безбедност био задужен НАТО, односно мисија КФОР. Важну улогу је имала Међународна цивилна канцеларија (од 2008. до 2012. године) коју је водио Међународни цивилни представник, холандски дипломата Питер Фејт. И данас, значајну улогу имају Канцеларија Европске Уније и мисија ОЕБС-а. 

Верификациона мисија ОЕБС-а, уоквирена мандатом Резолуције 1199 Савета безбедности УН, на Косово је стигла октобра 1998. године. 

Новинар Танјуга Небојша Радошевић и фотограф Владимир Добричић киднаповани су 18. октобра 1998. године када су кренули да дочекају шефа верификационе мисије ОЕБС-а Вилијама Вокера на аеродрому „Слатина” код Приштине. Пуштени су након четрдесет једног дана.

Моћ подземља

На кућном прагу, 10. септембра 2000. године, у родном Вучитрну, убијен је познати новинар „Рилиндије” Шефки Попова. Убиство се догодило у вечерњим сатима (у 22:15) када се Попова враћао кући. Сведоци су видели двојицу мушкараца како беже. 

Убиство Попове догодило се након покушаја убиства (јуна 2000. године) новинарке Валентине Чукић, уреднице програма на српском језику на приштинском Радио Контакту. 

Међународна федерација новинара (ИФЈ), највећа светска новинарска организација, протестовала је због бруталног убиства Попове и позвала све зараћене политичке фракције на Косову да поштују слободу штампе и престану са нападима на новинаре. 

ИФЈ је упозорила и на то да би убиство новинара „Рилиндје” могло довести до даљих напада. Након тог злочина, убијена су још тројица новинара.

О убиству Шефкија Попове, апелујући да се сазна ко су убице, бројне текстове је написао новинар листа „Бота Сот” Бардуљ Ајети. Ајети је убијен 2005. године.

Беким Кастрати, новинар листа „Бота Сот” убијен је хицима из ватреног оружја, из заседе, 19. октобра 2001. године, у селу Лауш, северозападно од Приштине. Репортери без граница су јавили да је новинар путовао аутомобилом са двојицом мушкараца када их је претекао „џип” из којег је пуцано на њих.

У анкети ОЕБС-а, у децембру 2001. године, 78 одсто новинара на Косову изјавило је како се не осећају слободно да се баве истраживачким новинарством.

„Убиство два косовска новинара – Шефкија Попове и Бекима Кастратија, као и случајеви претњи другим новинарима који истражују корупцију, криминал или трговину дрогом, упозоравају на моћ подземља на Косову. „Слободан новинар на Косову је мртав новинар”, каже локални репортер. Али није само цензура убијањем та која угрожава слободу медија на Косову, чак и у ситуацији када су двојица новинара убијена, већ чињеница да такве ствари могу да се догоде. Застрашивање новинара олакшава контролу новина и телевизијских емитера”, наводи ОЕБС у извештају из јуна 2002. године.

Наредних скоро деценију и по, тема убијених и несталих новинара полако ће нестати са агенде мисије ОЕБС-а на Косову. 

„На Косову у периоду 1998. до 2005. године имамо највећи број нерешених случајева убистава и киднаповања новинара. То је порезна чињеница и за Уједињене нације и за Европску Унију и све велике силе, и наравно за Србе и Албанце и нашу новинарску заједницу. Ликвидације новинара нису третиране као драстично угрожавање слободе говора и медија“, подвлачи Веран Матић.  

Мисије и декларације 

„Канцеларија ОЕБС-а на Косову, у време када ју је водио Јан Брату, урадила је највише од свих међународних организација у борби против некажњивости злочина над новинарима - од конференција које су организовали, одакле је кренула идеја за међународну комисију за истрагу убистава новинара, преко велике подршке дијалогу и истраживању, као и сензибилирању регионалне и међународне јавности о овој теми. На жалост, не видим тренутно ту врсту фокуса и посвећености у актуелном мандату мисије ОЕБС-а на Косову“, истиче председник Комисије за истраживања убистава новинара. 

Децембра 2018. године у Милану, Министарски савет ОЕБС-а усвојио је Декларацију којим позива на јавно и недвосмислено осуђивање напада и насиља над новинарима и предузимање делотворних мера како би се окончала некажњивост злочина над новинарима. 

Норвешки дипломата Јан Брату, више од 15 година активно у региону, данас је шеф мисије ОЕБС-а у Београду. 

Када је 2016. године преузео функцију шефа ОЕБС-а у Приштини тема убијених и несталих новинара између 1998. и 2005. године није била у агенди те мисије. Генерално, подвлачи „било је врло мало разумевања улоге новинара у конфликтним ситуацијама“: 

„Покренуо сам питање убијених и несталих новинара и пре одлуке Министарског савета ОЕБС-а верујући да су борба против некажњивости и тражење правде у складу са претходним обавезама и одлукама ОЕБС-а и да би решавање ових питања на неки начин допринело суочавању са прошлошћу. Међутим, на Косову је изгледа било распрострањено мишљење да су убијени и нестали новинари на неки начин и сами стране у сукобу, имплицитно да су били „шпијуни“ или на други начин политички ангажовани. Постојала је и забринутост да ће се покретање ове теме показати политички контроверзним и да је најбоље оставити по страни. Неки су тврдили да то није директно у мандату Мисије, да је одговорност УНМИК-а. Ово последње је тачно, али сам ипак веровао да питање некажњивости и обавеза ОЕБС-а заслужује ангажовање Мисије по том питању“, прича амбасадор Јан Брату.

У Грачаници и Приштини 4. и 5. децембра 2019. године одржане су конференције о убијеним и несталим новинарима, на иницијативу Удружења новинара Србије на Косову и Асоцијације новинара Косова, а уз подршку ОЕБС-а. Дијалогу су присуствовали чланови породица и пријатељи убијених и несталих новинара, као представници међународних мисија владавине права и новинарских удружења. 

„Први пут су породице жртава са обе стране, Срба и косовских Албанаца, селе заједно и говориле о својим проблемима. Уједно, први пут се о овој теми овако јавно разговарало. Чули смо да је косовског тужиоца да су случајеви отворени за даљу истрагу. То је већ био искорак“, истиче Брату. 

Додаје и да су „косовски правосудни органи добили многе непотпуне досијее од Еулекс-а, који је исто такве досијее добио од УНМИК-а“. 

„Од косовских власти се сада тражи да истраже и кривично гоне случајеве који су се догодили пре него што су њихове институције успостављене, из времена када је Косово било у потпуности под управом УНМИК администрације. Случајеви из 1998. године били су пре УНМИК-а и тако директно под судском влашћу Југославије. То је обесхрабрујући правосудни задатак чак и под оптималним условима“. 

Амбасадор Брату који је више од две деценије ради на темама Западног Балкана, подвлачи да верује да је сазнавање истине о убиствима и нестанцима новинара на Косову од 1998 до 2005. године важно за „суочавање са сукобљеном прошлошц́у и као део процеса помирења“. 

 

„Некажњивост једног злочина може подстац́и друге злочине. Превентивни аспект је централни, као и суђења за ратне злочине. Породицама је потребан смирај, да знају шта се догодило њиховим најмилијима, где су њихови посмртни остаци и да их достојанствено сахране. Подвлачим да су жртве и њихове породице из обе заједнице. Ту су и новинари немачког Штерна, за чији се случај чини да је у лимбу. Верујем да су одлуке Министарског савета ОЕБС-а направљене да се спроведу. Ако је тема довољно важна да заслужи министарске преговоре на високом нивоу и консензусне одлуке, она такође заслужује да се испрати акцијом“, закључује амбасадор Брату. 

Из канцеларије актуелног амбасадора ОЕБС-а на Косову Мајкла Давенпорта, на постављена питања о убијеним и несталим новинарима на Косову у периоду између 1998 и 2005, стигао је одговор да је мисија већ дала све информације које је могла о овој теми. 

„Ми ћемо, наравно, наставити да пратимо ову тему и подржавамо ваше сталне напоре у  том погледу“, додали су. 

Тражимо их 

У борби против заборава, Удружење новинара Србије је 2012. године несталим колегама Ранку Перенићу и Ђури Славују, на путу између Зочишта и Велике Хоче код Ораховца, поставило плочу на којој на српском и албанском језику пише: „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари. Тражимо их”. 

 

Плоча је осам пута рушена, а девети пут је постављена маја 2022. године. Само једном је косовска полиција пронашла кривца који је изјавио да је почињено дело етнички мотивисано. 

Окривљени је признао да је багером ишчупао плочу посвећену отетим новинарима и своје мотиве. Пресуђено му је да плати казну у износу од 200 евра.

„Последњи пут нисмо контактирали полицију, али су они свакако то видели у медијима. У Удружењу смо мислили да након што је откривен рушитељ осме плоче и осуђен, више нико неће рушити, али се нажалост наставило с тим. Међутим ми нећемо одустати од тога да на том месту постављамо плочу, ма колико је неко рушио“, истиче Будимир Ничић, који је седам година био председник Удружења новинара Србије на Косову. 

Ничић, дугогодишњи новинар из Чаглавице, подсећа да од када је на месту где су последњи пут виђени Ранко Перенић и Ђуро Славуј, постављена плоча, сваке године, на годишњицу њиховог нестанка се окупљају новинари: 

„Сваког 21. августа колеге из Београда и са Косова су на том месту и добро је да постоје солидарност и напори новинара да се овај, али и други случајеви отетих и убијених новинара, коначно реше. То што се њима догодило, може да задеси сваког од нас и зато је важно да у тој борби будемо солидарни“.

Амбасадор Јан Брату за време мандата на Косову једини је страни дипломата који је дошао да подржи породице и окупљене новинаре. 

Борба против некажњивости 

Пут до правде је дуг и оптерећен свим проблемима који произилазе рата, неодговорности међународних мисија, несуочавања са прошлошћу и некажњивости. Узимајући у обзир све, да ћемо икада доћи до истине и казне за почињене злочине? 
„Без сумње, све напоре и даље треба уложити. Међутим, без гаранције да ће истина и починиоци икада бити пронађени“, одговара адвокат за људска права Марек Новицки.

Сваки метак испаљен у новинара је напад на основна људска права, демократију, слободу говора и слободу информисања. Иза сваког нерешеног убиства, након свих ових питања које смо поставили надлежнима, остаје још једно – шта смо ми, колеге и новинари, урадили да станемо на пут некажњивости? 

Маја, 2018. године Европска федерација новинара (ЕФЈ) је усвојила резолуцију о истрагама убистава новинара на Косову, на предлог Удружења новинара Србије (УНС), Асоцијације новинара Косова (АГК), Независног удружења новинара Србије (НУНС) и Синдиката новинара Србије (СИНОС). 

На жалост, није било реакције која би донела правду породицама убијених и несталих новинара, а злочинце привеле правди. Изостала је ефикасна истрага и када је већина тих случајева укључена на платформу Савета Европе за заштиту новинарства и безбедност новинара августа 2018. године.

Истовремено, на папирима не мањка резолуција, декларација и апела за безбедност новинара, поготову када је реч о праву да раде у конфликтним ситуацијама. 

На пример, резолуције Савета безбедности УН осуђују насиље и злоупотребе почињене над новинарима и медијским радницима у ситуацијама оружаних сукоба, наглашавајући међународне обавезе да се стане на пут некажњивости и процесуирају одговорни за ова озбиљна кршења међународног хуманитарног права.

Резолуција Савета безбедности УН 1738 из 2006. године посебно подсећа потписнице Женевске конвенције да имају обавезу да траже и суде особе за које се тврди да су починиле или су наредиле извршење тешког кршења ових конвенција. 

Резолуција Савета безбедности УН 2222 из 2015. године поново потврђује да стране у оружаном сукобу сносе примарну одговорност да предузму све могуће кораке како би осигурале заштиту и оних „који остварују своје право на слободу изражавања тражећи, примајући и ширећи информације на различите начине“, у складу са чланом 19 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, и даље наглашава обавезу чланица да спроведу непристрасне, независне и ефикасне истраге и да починиоце таквих злочина приведу правди. 

Имајући у виду да је борба против некажњивости злочина над новинарима и медијским радницима кључна и суштински важна за задовољење правде, али и неопходност за даљу заштиту медијских професионалаца, као и да је привођење правди одговорних за те злочине кључни елемент у спречавању будућих напада, Скупштина Европске федерације новинара ( на предлог Удружења новинара Србије), затражила је у најкраћем року формирање међународне експертске Комисије која би истражила убиства, киднаповања и нестанке новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године. 

Резолуција ЕФЈ је изгласана 2021. године у Загребу. И опет - нема помака у истрагама. 

Амбасадор Јан Брату, истиче „резолуција ЕФЈ је још једна прекретница“: 

„Оснивање међународне комисије је велики подухват, и још много посла би требало да уради ЕФЈ и удружења новинара како би ова резолуција била спроведена. Не знам да ли се ЕФЈ активно залагао у Уједињеним нацијама, код ОЕБС-овог представнице за слободу медија, националних влада као што је Велика Британија, који говоре о питањима безбедности новинара? Комисија се нец́е десити сама од себе и резолуцију ЕФЈ разумем као позив на акцију“. 

Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара у Србији истиче да када говоримо о међународној комисији, говоримо и о прикупљању података из свих релевантних извора, њиховој анализи, конципирању, спровођењу истрага, директном ангажману надлежних из Србије и Косова, отварању и свих архива међународних снага на Косову, јер је свако однео своје са собом: 

„То је велика одговорност и опасност за оне који би се тиме бавили. Више је одбијајућих мотива. Али, то је једина могућност, јер ни у Београду, ни у Приштини, нису спремни да се посвећено баве овом темом. Обавезивање међународних институција да ће ангажовати најбоље истражитеље, форензичаре и новинаре како би се сконцентрисала енергија и прикупила знања из свих извора, била би основа за помак у истрагама“. 

Марек Новицки, адвокат за људска права, подсећа да је за формирање једног таквог тела потребно испунити много предуслова: 

„Неко би могао бити склон да то покуша, иако би за њен успех било потребно испуњавање многих тешких услова, укључујући и законске, који се тичу, између осталог, сагласности косовских власти, начина њеног оснивања, статуса чланова таква Комисија, приступ документима агенција различитих држава и организација укључених на Косово, укључујући оне обухваћене клаузулом о поверљивости, правни значај њених закључака, итд. Резултат чисто грађанског тела би нужно морао бити ограничен“: 

Сербезе Хаџиај, истраживачка новинарка и уредница вести на Косову која се годинама бави темама корупције, људских права, безбедносним питањима и ратним злочинима, такође истиче изазове за стварање такве међународне комисије: 

„То је веома важан корак ЕФЈ. У многим случајевима и земљама, локални правосудни механизми нису могли правилно да раде свој посао због политичког притиска и етничких осећања. Али због времена које је протекло, многи сведоци више нису живи или њихово памћење није исто као што је било раније, било којој комисији или тужилаштву ће бити тешко да расветли те случајеве. Међутим, ЕФЈ може извршити већи притисак на локалне власти да изврше своју дужност и дају приоритет истрази случајева убијених новинара, кажњавању таквих злочина и отклањању њихових последица“. 

Награђивани новинар Будимир Ничић указује да је истраживање ових злочина пре свега био посао институција: 

„Али, кад већ оне нису то урадиле више од 20 година, претпостављам да нешто озбиљно не штима или су неспособни или неће. Свакако да би једна независна међународна Комисија коју би чинили између осталих и представници новинара допринела, ако не решавању случајева, онда сигурно томе да јасно сазнамо ко је конкретно одговоран што ови случајеви до сада нису решени“.

У Међународној федерацији новинара подсећају да су радили на подизању свести и спровели кампању тражећи од међународне заједнице да уради више како би одговорне за злочине привела правди. 

„Ове случајеве смо истакли као емблематичне у оквиру наше годишње кампање за обележавање Међународног дана борбе против некажњивости, заједно са позивом за оснивање независне комисије која би могла да истражује, омогући поступке против одговорних и отвори пут правди и обештећењу. Остајемо посвећени постизању правде и истражујемо све путеве унутар међународног система како бисмо осигурали да случајеви наших колега неће бити заборављени”, каже Ентони Беленџер, генерални секретар Међународне федерације новинара (ИФЈ). 

Изградња мира 

„За многе новинаре на Косову који су били сведоци губитка својих колега, остаје веома важно да сазнају истину о убицама и да дочекају да је правда задовољена. Али, као што се десило у другим земљама бивше Југославије, гласније тражење правде за новинаре, посебно оне друге националности, и даље остаје нешто што не могу слободно да кажу због међуетничких анимозитета наслеђених из рата. Та убиства новинара упркос чињеници етничке припадности су изазвала страх међу новинарима и учинила окружење за бављење новинарством још непријатељскијим“, истиче Сербезе Хаџиај, награђивана новинарка која је о теми убијених и несталих новинара на Косову написала бројне текстове за Балканску истраживачку мрежу – БИРН. 

Кажњавање злочинаца је несумњиво као правда за жртве и смирај за њихове породице, важно је за слободу медија, слободу речи и целокупан осећај безбедности новинара. Да ли можемо рећи да је важно и за изградњу мира? 

„Све док правда не буде задовољена и породице жртава не знају целу истину, то ће и даље бити тежак терет за медијски пејзаж и слободу говора. Ово је кључни елемент за трајан процес мира и помирења. Штавише, посвећеност истраживању убистава новинара и притисак у штампи је кључан показатељ да ли земља почиње да назадује у погледу своје посвећености широј заштити људских права“, каже Сербезе Хаџиај. 

„Наравно да је важно“, одговара на исто питање новинар Будимир Ничић, „јер живети са чињеницом и осећајем да се можда у вашем комшилуку налази злочинац није уопште пријатно“:  

„С обзиром на толики број нерешених случајева не само новинара, него и других људи који су отети или убијени то значи да су одговорни за те злочине још на слободи и да се налазе у нашем окружењу и друштву генерално. Ако су на слободи они који су могли да убијају и киднапују људе који су само радили свој новинарски посао, као и друге невине људе, онда нико не може бити миран без обзира да ли је Србин или Албанац. Такође, верујем да нико не жели да живи у друштву где се злочинци слободно шетају и зато мислим да би комплетно косовско друштво требало да буде активније да се ти случајеви реше без обзира на то које су вере и нације жртве или злочинци“, закључује Ничић. 

„Безбедност новинара је фундаментална за демократско друштво које живи у миру“, подвлачи адвокат за људска права Марек Новицки: 

„Да цитирам Европски суд за људска права, који је нагласио да су „Државе дужне да, успостављајући ефикасан систем заштите аутора или новинара, створе окружење које је погодно за учешће у јавним расправама свих заинтересованих лица, омогућавајући им да изразе њихова мишљења и идеје без страха, чак и ако су у супротности са онима које брани званична власт или значајан део јавног мњења, или су чак иритантна или увредљива за ове друге”. Овај принцип, између осталог, подразумева и обавезу ефикасног гоњења и кажњавања извршилаца напада на новинаре“.

Председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић, подсећа да „управо зато што националне елите на целом Балкану не решавају проблеме који проистичу из ратова и данас имамо продужетак тих ратова другим средствима“: 

„Ако наша друштва нису упозната са почињеним злочинима, укључујући и убиства новинара, ако нема искрене заједничке потраге за несталима, ако нема јасне осуде сваког злочина, насиља, нема демонтирање идеологија и политика које су довеле до ратова и те ратове брутализовали, онда ће се догађати овакве ситуације у којима не само да нема емпатије већ у јавности преовладавају идеје које оправдавају све што је чињено у име сопствене нације“.

„То је погубно“, подвлачи Матић, по „оздрављење сваког од наших друштава, демократију, владавину права, али и по регионални и светски мир, што види по реакцијама наших друштава на агресију Русије на Украјину“: 

„Зато би разоткривање свих чињеница везаних за киднаповања и убиства новинара било веома важно. Исвештаји о томе шта је откривено, већ су важни помаци. Кажњавање зависи од довољно доказа које захтева суд. Чак и да не дође до суђења и кажњавања, чињеница да је урађено све што је било могуће, била би велики помак. И знак да је недопустиво убијати новинаре и да ће се кад тад сазнати ко је то наредио и учинио. То је најефикаснији облик превенције“.