Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Прве новине у Србији – „Новине србске” на данашњи дан изашле у Крагујевцу
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

17. 01. 2022.

Аутор: Зоран Мишић Извор: Глас Шумадије

Прве новине у Србији – „Новине србске” на данашњи дан изашле у Крагујевцу

Прве новине у Србији „Новине србске” покренуте су у Крагујевцу 1834. године на предлог тадашњег кнежевог секретара Димитрија Давидовића. Овај лист, у неку руку биле су наставак „Новина србских из царствујушчег града вијене” које је давидовић у периоду од 1813. до 1822. године издавао у Бечу уз помоћ Димитрија Фрушчића.

Те, 1834. године – 5. јануара (по старом) а 17. по новом изашао је у Крагујевцу први број „Новина српских” штампан на четири стране у Књажевско-српској печатњи. Новине су излазиле суботом. На првој страни доносиле су вести из Србије, на другој и трећој преведене вести а на четвртој занимљиве прилоге из културног живота, огласе и обавештења. По наредни кнеза Милоша Обреновића сви државни чиновници морали су да буду претплатници (пренумеранти) „Новина србских”. Претпалта је износила два талира за годину а већ до лета исте, 1834. године било је 600 пренумераната.

Србија је као вазална држава тек 1830. године Првим хатишерифом добила право да има типографију (штампарију) и први пробни број „Новина Србски” излази 1832. године у Београду, да би од 5. јануара (17. по новом календару) 1834. године почеле да излазе редовно, као недељно издање, штампано у „Књажевској књигопечатњи” на чијем је челу био Немац Адолф Берман.

Уредник и покретач издања Димитрије Давидовић трудио се да направи модеран журнал по узору на аустријске новине са уредничком концепцијом и политиком окренутом Западу.

Први тираж био је у 300 примерака, а остало је забележено да су Новине Србске изазвале толико интересовање да су „само за три преподневна сата у једној београдској кафани сакупиле 120 претплатника”.

Нису изостали ни пренумеранти из вароши Крагујевца, Ваљева и Пожаревца. Боа ле Конт забележио је да су новине већ прве године имале већ 600 претплатника као и да би их било још више да Аустрија није забранила њихову дистрибуцију и „ширење” на својој територији.

Од указа и фермана до цртица са свих страна

Покрећући „Новине србске” Димитрије Давидовић је желео да их учини правим, модерним (за то доба) гласилом. Сем обавезних кнежевских и султанових указа и фермана, објава и наредба власти, указе, промоције и смакнућа, он је доносио читав низ чланака и текстова описујући не само све земље тадашње Европе, од најпознатијих и најразвијенијих попут Енглеске, Француске, Русије, Шпаније, Португалије, Баварске и Пруске… већ и Влашке, као и приказе стања у краљевству Сардинском, сицилијанском или Папиној држави. Тадашњој српској јавности са страница свог листа представљао је континете: Азију, Африку, Америку… али и системе и демократска друштва у које је он искрено веровао попут америчког или француског а који су грађанима гаратовали слободу и једнакост.

Његова новина доносила је извештаје из друштвеног живота на двору, путовања, одлааске и доласке у Крагујевац како самог кнеза, тако и чланова његове породице, текстове о ватрометима („фајерверковима”), театарским представљенијима Вујићевим, наступима Шлезингерове банде…

У његовим новинама могу се прочитати и извештаји о извлачењу бројева државне, тада Књажевско-српске лутрије, претече данашњих „црних” или „криминалних” хроника – потернице („Потере”) са описима разних починилаца и њихових (зло)дела, али и извештаји о атмосфери и незаобилазним ценама стоке и еспапа са панађура и вашара из којих произилазе данашњи омиљени новинарски „пијачни барометри” и „потрошачке корпе”.

Тадашње „Новине србске” доносиле су и најаве за нова издања књига: „Немачке граматике” Димитрија Тирола, Доситејеве „Етике” коју је штампао Григорије Возаровић, Плутарха… али и прве, праве новинске рекламе и огласе попут оних за претплату на Давидовићев „Забавник” или за услуге „Паропловидве по Дунаву”.

Ту су и приче и цртице из свакодневног живота попут оне из Гружанске капетаније где је жена Стевана Николића Станислава родила четворке (двоје мушке и двоје женске деце) и на жалост преминула заједно са свим новорођеним бебама али и „Савети ловцима”, који иду ловити медведе да не пострадају као Србин Анђелко Савић из Јабланице кога медвед преварио направивши се „као мртав” па му „сву кожу одрао” под планином Јастребац.

Смесице домоводне, поучителне и забавне

Поједине своје прилоге у „Новинама србским” Давидовић „крсти” новинарско-жанровском одредницом „смесице”, изразом који се у савременом новинарству изгубио негде половином 19. века а означавао је кратке новинске чланке „различног, али одабраног садржаја”. У 19. веку замењују га стручни новинарски термини попут: „мешовита грађа” или „ситни прилози”.

Као посебни додаци појединих бројева „Новина србских” појављују се „смесице”: домоводне, астрономическе, лекарне, поучителне, забавне, политическе, историческе, вероисповедне, баснословне, црковне, финацијалне, статистическе, народвежествене, животописне и најчешће „смесице книжествене”.

„Смесице и књижевне вести, које је започео Димитрије Давидовић, да би трајале током целог 19. века, често су бивале резултат непроверених, несистематизованих инфирмација, чија је оцена била крајње субјективна, али су, појављивајући се у континуитету, твориле зачетке српске библиографије. И новине на чијим су страницама смесице устоличне, уз успоне и падове у свом развоју, зависиле су од актуелне политике, опредељења уредника, знања и вештине сарадника, али је неоспорно да су биле не само библиографско извориште, већ сваковрсна архива једног времена, књижевни и научни споменар”, написао је надахнуто др Александра Вранеш у поговору фототипског издања „Новина србских”.

Отац српског новинарства

Творац Сретењског устава (1835. године) и „Новина србских” Давидовић је био образован човек, иако се поуздано зна да је до краја завршио само основно образовање. Поред матерњег, говорио је руски, немачки и француски језик, а уз новинарство бавио се и књижевним радом. Следбеник Доситејев, трезвен и учен човек који је чврсто веровао да на просвећеној омладини лежи будућност народа, смели реформатор који се још у оно време поклањао пуну пажњу питању школовања и женске деце, током свог пионирског рада у покретању и обликовању модерних медија (као и свести да су они неопходни) наилазио је на велике тешкоће у средини око кнеза Милоша и у тим размирицама са тадашњим властима, које се очигледно не разликују до данашњих и страдао.

Отац српског новинарства Димитрије Давидовић, рођен је у Земуну 12. октобра 1789. године. Студирао је медицину у Бечу и Пешти али је напустио студије и сав се одао новинрском позиву. Његова је била идеја да се у ослобођеној Србији покрену новине а када је 14. новембра 1821. године стигао овамо из Беча има је за собом већ завидну, како су тада говорили – „прошлост једног новинара”.

Он је до тада у Бечу, прво са Димитријем Фрушчићем, а касније и сам уређивао тамошње издање „Новина србских”, набавио штампарију због чега се задужио и „материјално пропао” (усуд који ће га као и данашње новинаре пратити до краја живота) и тај дуг је, вероватно, био један од разлога његовог преласка у Србију.

Како је својим службеним пословима био везан за Крагујевац, кнез Милош је наредио да се штампарија премести у Крагујевац и Давидовић је, тада на положају књажевског секретара, ту прилику искористио за издавање „Новина србских”, чији је „један табак пробно изашао 24. марта 1832. у Београду”.

Бавио се и пословима из области културе и још у бечком периоду свог живота од 1815. до 1821. године издаје шест томова српског „Забавника”. За свој предани рад Давидовић је стекао признања многих угледних људи: „Јавно мнење вели, да је смео у заступању свога мишљења, пун одушевљења за свој позив, брз и издржљив радник, добар отац и веран пријатељ”, написао је Пирх о њему, док га је Боа ле Конт сматрао најодличнијим човеком у кнежевом двору и, са још неколицином, најбољом главом у Србији.

Злуради подсмеси паланчана

„И кнез Милош ценио је Давидовића и тог болешљивог човека, рошавог од прележаних богиња, звао од милости Шврћа. Али, ипак, Давидовић је страдао и од кнежеве околине и од кнеза, који је њој више веровао него њему” записао је професор Милен М. Николић у својој, када је историја Крагујевца и данас у питању, ненадмашној „Споменици Мушке гимназије у Крагујевцу1833 – 1933”.

Тадашња „престоничка” – у суштини, више него паланачка (Крагујевац је био место са једва две хиљаде становника) јавност, није разумела његове реформаторске, просветитељске, интелектуалне и људске идеале, изругивала му се и подсмевала из тривијалних разлога, попут оних што „додаје млеко у кафу” или спава у кревету, делу намештаја који је до његовог доласка у наш град очигледно није постојао.

Већ годину дана по преласку у Србију он је 1822. због тога што се замерио Амиџи Паштрмцу, био по казни послат у село Брусницу (данашњи Горњи Милановац) одакле се, по сопственим речима, „касније једва вратио”.

Осетљиве природе, Давидовић је тешко подносио кнежева насиља и док се није на њих навикао „кајао се што је дошао у Србију”. Свирепо поступање са државним чиновником Народног суда Ђорђем Протићем, кога је кнез наредио да истуку „са педесет батина”, оставило је дубок утисак на Давидовића и он је у страху пред грозном стварношћу преклињао Милоша да му дозволи одлазак из Србије речима: „Оживео је страх у мени! Бојим се казни! Бојим се безчастија! Бојим се смрти”.

Није крио страх од књаза, никада се не навикавши до краја на његово опште познато гесло: „Ама, море, ја сам Господар, па оћу да ме служиш; ако оћеш оћеш, ако нећеш, оно, опет оћеш!„.

Кнез је исмејао пред дворанима Давидовићеву слабост, али је од тада укинуо физичко кажњавање чиновника.

Како се новинар усуђује?!

Давидовић је желео да од „Новина србских” створи лист, који ће, доносећи домаће и стране вести бити израз гледишта српске владе на сва питања спољне и унутрашње политике. Кнез, међутим, није био начисто са циљем листа. Он је изгледа желео да се преко листа „прочује”  али је сматрао да новине не требају да имају неко изразито своје обележје. Није искључено, писали су тадашњи савременици, као и каснији историчари и теоретичари штампе, да је Давидовић покрећући „Новине србске” имао и скривену намеру желећи да објављивањем кнежевих одлука, обавеже владара и осујети његов дотадашњи обичај, да „данас једно чини а сутра друго”. Кнезу се то наравно није допало и сукоб је био неизбежан.

После 12. броја у коме је Давидовић написао чланак о односу Енглеске и Француске према Порти, кнез Милош им је увео цензора Лазара Теодоровића.

„Како се новинар усудио да соли памет Енглеској и Француској како ће се понашати према Порти”, грмео је књаз и тиме заувек зацртао однос свих српских власти према новинарству.

Давидовић је, иако поставши „смернији журналиста”, ускоро разрешен са места уредника са Милошевим образложењем: „Ви заиста рђаво радите са том новином. Трпате у њу где год шта нађете. Да није у новинама тих којештарија печатано, не би нико ништа ни знао”.

Ипак, Давидовић се дефинитивно замерио кнезу због писанија у 49. броју новина које су донеле текст из Пожаревца о болести кнежевића Милана „који је пао у врућину да никакав лек не може да делује пробитачно”.

Милош га је прво сменио као уредника новина, што би се данас рекло, због деакумулације функција и сукоба интереса, јер је наводно био и министар. Сутрадан по разрешењу кнез га је скинуо и са министарског положаја.

Тиме је са њим све било завршено. Он је, додуше, још извесно време као „дејствителни совјетник” вршио неке дужности и био саветник кнежевом брату Јеврему у крагујевачком двору, али је из јавног живота заувек изашао.

Сви његови покушаји да оде из Србије остали су безуспешни. Разочаран и болестан одлази у Смедерево где је и преминуо 7. априла 1838. године. „Новине Сербске”, његово чедо, због којих је и пострадао нису ни забележиле његову смрт. На његовој надгробној плочи биле су уклесане само ове речи: „Димитрије Давидовић сав Србин”. Пак, новине које је покренуо живе и данас.

Гласило старо читава два века

Први број „Новина србских” у Крагујевцу изашао је 5. јануара 1834. године као службени орган Кнежевине Србије и са главним уредником Димитријем Давидовићем.

Кнез је Давидовића са места уредника сменио 16. марта 1835. године. На његово место постављен је Димитрије Исаиловић („узео је новине од Давидовића и предао их Исаиловићу”), а новине губе на читаности, постају све више официјелно гласило Књажевске канцеларије и пренумеранти масовно отказују претплату.

Због тога кнез Милош прибегава наредби по којој Новине Србске обавезно морају да купе „сваки чиновник државни, црква, манастир, као и сваки свештеник и власник кафане у којој се народ скупља”.

Новине 1845. године и званично постају службено гласило Кнежевине Србије и мењају име у „Српске новине” и под тим именом ће излазити у Београду све до 1914. године.

Током Првог светског рата (1915. године) излазе у Нишу, а затим на Крфу од 1916. до 1918. године. Од 1919. постају „Службене новине”, прво Краљевине СХС, па потом Југославије. Новине преживљавају и Други светски рат и од 1945. године излазе као официјелни гласник ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ, СЦГ и данас у Републици Србији под именом „Службени гласник”.

Традиција штампаног гласила дуга два века која се ретко среће и у много развијенијим народима од нашег.

Крагујевачка Народна библиотека „Вук Караџић” поводом јубилеја 170 година од излажења „Новина србских” у Крагујевцу 2004. године је објавила драгоцено фототипско издање свих бројева ове публикације који су „издани и печатани” у нашем граду уз помоћ тадашњег Министарства културе и медија Владе Републике Србије и Скупштине града Крагујевца.

Пре две године (2018.) одлуком градских власти покретачу првог српског медија и творцу првог устава подигнут је споменик у порти Старе (Милошеве цркве) посвећене Светој Тројици која је тада обележила два века постојања и у коју је као дворску цркву ишао на богослужења са кнезом Милошем, његовом породицом и свитом.

Коментари (1)

Остави коментар
сре

02.02.

2022.

Mali Budaanonymous [нерегистровани] у 16:04

ODLIČNA PRIČA

Autor ove kompilacije se ,zaista potrudio, da nam približi nastanak i dugo trajanje "Novina Srbskih", ali i upozna sa likom i delom Dimitrija Davidovića koji je za to najzaslužniji.Od svog gospodara je podnosio i trpeo sve što i većina kasnijih, sve do današnjih, urednika i žurnalista.Čak, kada je Davidović umro 7. aprila 1838. godine, njegove novine nisu objavile tu srmt. Treba li objšnjavati od koga su trahovali?!

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси