Вести
03. 06. 2021.
Шта је приватизација донела, а шта однела медијима
Шта је приватизација донела медијима у Србији, каквим притисцима су новинари изложени у односу на власништво и каква је одговорност приватних медија, питања су о којима су у понедељак полемисали Владимир Радомировић, донедавни председник Удружења новинара Србије, Жељко Бодрожић, председник Независног удружења новинара Србије, Зоран Пановић, новинар и публициста, и Саша Мирковић, бивши државни секретар за информисање у Министарству културе и информисања.
Како је известио УНС у просторијама њиховог Прес-центра одржан је округли сто „Медији у приватном и јавном власништву – права и одговорности“. Скуп је организовала агенција Тхинк, уз подршку Министарства културе и информисања. Констатовано је да је „држава формално изашла из власничке структуре медија током процеса који је започет пре две деценије, али су медији и данас изложени притисцима који долазе из власти“.
Да, то је трагична последица приватизације јер је држава остварила јачи политички притисак на медије него кад је имала удео у власништву – тако што су
медије покуповала деца политичара, родбина и кумови. А за то су најодговорнији ондашњи лидери управо ова два новинарска удружења.
УНС и НУНС били су од 2011. године део медијске коалиције коју су, осим њих, чинили Независно друштво новинара Војводине (НДНВ), Асоцијација електронских медија (АНЕМ), Локал прес, а подржавала их је Асоцијација медија. Сви заједно инсистирали су на изласку државе из медија и (неистинито прим. аут.) тврдили да је „то захтев Брисела“.
Шта су обећавали? Кад се држава повуче из медија, медији ће, говорили су функционери водећих новинарских удружења, „процветати“. Министарство културе и информисања и локална самоуправа финансираће, најављивали су, најбоље пројекте, о чему ће одлучивати ко други него експерти медијске коалиције. Тако ће се, објашњавали су, уштедети средства која су до тада издвајана за јавна медијска предузећа а суфинансираће се пројекти који ће обезбедити професионално новинарство. Шта ће бити са запосленима, то ову коалицију није занимало – ни тада, ни сада.
Скупштина Србије гласовима власти и опозиције усвојила је 2. августа 2014. године сет медијских закона означених као медијска реформа. Шта смо добили? Добили смо оно на шта је Синдикат новинара Србије упозоравао: тајкунизацију, таблоидизацију, медијски мрак на локалу и затирање синдикализма. Нисмо ми у СИНОС-у, наравно, били пророци. Све то је већ виђено у првом кругу приватизације када су медији куповани због лепих зграда у свом власништву, а онда одлазили у стечај. Није вредело што смо се позивали на Медијску студију коју су на захтев Министарства културе и информисања 2009. године припремили експерти Европске комисије. Студијом је било предвиђено оснивање 10-15 локалних јавних сервиса, али је Асоцијација медија оспорила решења из Студије.
У Медијској стратегији коју је Влада Србије усвојила 2011. остала је обавеза оснивања шест регионалних јавних сервиса, али то није уграђено у медијске законе. Ко је то спречио, остала је непознаница. Медијска коалиција је заузврат добила оно што је тражила: чланство у конкурсним комисијама за суфинансирање пројеката (на свим нивоима) и могућност да распоређује државне паре. Те 2015. делили су једни другима „и капом и шаком“. Да ли их је неко укорио, не зна се, тек маја 2016. године организован је у Прес-центру УНС-а скуп на којем је анализиран рад чланова конкурсних комисија и констатовано „да је било неправилности у раду“.
Довољно, да се власти досете. И „унапреде“ рад конкурсних комисија које данас „лопатом“ деле државне паре одабраним медијима и њиховим новим и новим продукцијама, порталима… Могло је ово да се спречи решењима у новој медијској стратегији чија је израда почела 2017, али то нису дозволили функционери управо ових медијских удружења – напустили су експертску радну групу за израду медијске стратегије.
У новој радној групи коју је формирала Влада Србије и у којој је СИНОС имао свог представника одбили су наш предлог да се новац распоређује по моделу који је још 2013. предложио Милан Петковић, тадашњи уредник Нишке телевизије: да локална самоуправа из буџета одваја два посто за медије – један посто за локалне (регионалне) медије и један посто за суфинансирање новинарских и медијских пројеката. Иако је италијански експерт Франческо Шакитано у Бриселу подржао предлог СИНОС-а, чланови Радне групе (УНС, НУНС, НДНВ, АНЕМ, Локал прес, Асоцијација медија РАБ И АОМ) то су одбили.
Борба за чланство у комисијама за суфинансирање пројеката у врху је агенде старих али и нових медијских удружења. Социјално-економски и радно-правни положај новинара за њих није релевантна тема. Разумљиво, ако се зна да су на челу готово свих новинарских и медијских удружења власници медија којима не одговара успостављање социоекономског дијалога и потписивање гранског колективног уговора који би обезбедио достојанствен рад и зараду новинарима и медијским радницима.
Центар за синдикализам објавио је 2015. истраживање „Од новинара до надничара“, које је показало сву прекаризацију некада елитне професије. Аутори истраживања сагласни су да је данас још теже: зараде су мање, обавезе веће, уговори слаби или их нема, синдикално организовање забрањено… Али о томе се не прича. И не пише. И не дебатује. Неће, ваљда, власници медија да објављују како новинари и медијски радници у Србији једва преживљавају?
Ауторка текста је председница Синдиката новинара Србије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.