Вести

19. 06. 2012.

Аутор: Н. Н. Извор: Данас

Упоредни интервју са тренерима истраживачког новинарства

Опасан изазов рад у локалним медијима

У редакцијама локалних медија у Србији са новинарима и уредницима радили су тренери Центра за истраживач ко новинарство из Босне и Херцеговине и из Србије: Миранда Патручић, Дино Јахић, Пеђа Обрадовић и Бранко Чечен.

У разговору са троје од њих лако се уочавају сви проблеми са којима се суочавају новинари у унутрашњости Србије. Шта сте очекивали од ангажмана када вас је НУНС позвао?

ПЕЂА ОБРАДОВИЋ: Рад са локалним медијима у Србији је изазов. Претходна искуства у раду са њима уверила су ме  да је неподношљиво дуг период очајног положаја локалних медија оставио страшне последице на редакције локалних медија и начин на који раде. Без обзира на постављене циљеве пројекта, знао сам да је мој задатак да редакцију уверим да је могуће радити боље, темељније, да има смисла разбити баријере које стоје измеђ у новинара и доброг извештавања, поставити питање које нико не поставља, инсистирати на одговору, па и сукобити се због тога са каквим локалним политичарем, функционером апаратчиком.

ДИНО ЈАХИЋ: Иако помало испразно звучи, заиста сам очекивао једно ново искуство, јер сам до сада радио разне тренинге и едукације, али никада на овакав начин: дуготрајно, уз константан рад на текстовима, а на даљину. Било ми је занимљиво да истражујем теме на локалном нивоу, блиске грађанима, али у потпуно другој држави и окружењу. И што је најважније, да смањим своја очекивања и навике - са истраживање милионских износа на износе од неколико хиљада еура. Сматрао сам то професионалним изазовом.

МИРАНДА ПАТРУЧИЋ: Очекивала сам занимљиво искуство рада са новинарима из локалних средина. Када год сам на различитим конференцијама сретала људе из мањих медија, чинило ми се да они увијек имају више за рећи кад су у питању теме које директно погађају људе, али да немају прилику и могућности о томе извјештавати како би жељели и требали.

Са каквим сте утисцима закључили ангажман?

ПЕЂА ОБРАДОВИЋ: Додаци су штампани и прочитани у Крушевцу. И само је то важно. Објављене су приче које Кру- шевљани до сада нису имали прилике да читају и сазнали су како се троши један део њиховог новца. Када смо по зидовима редакције селотејпом полепили стране првог додатка које смо направили, погледи и осмеси људи у редакцији Града сва су сатисфакција која ми је, као уреднику, била потребна.

ДИНО ЈАХИЋ: С обзиром да колеге изЧачка до сада нису имале пуно искуства у истраживачком новинарству, а да смо текстове припремали и објављивали у вријеме избора, када су они имали много дневних обавеза, углавном сам задовољан урађеним. Објавили смо шест истра- живачких текстова базираних на великом броју података и информација и омогућили грађанима Чачка да стекну бољи увид у то на који начин њихова локална власт располаже буџетским средствима.

МИРАНДА ПАТРУЧИЋ: Да је могло боље, могло је. Искуство је позитивно, да сам неке ствари могла и требала другач ије урадити, могла сам. Мислим да је увођење истраживачког новинарства у локалну заједницу одлична идеја, јер баш на тим нивоима корумпирани званич-ници раде шта хоће и нема их ко зауставити. Мислим да је због тога што је мала заједница и што свако свакога зна, пуно теже бавити се истраживачким новинарством на локалном нивоу.

Опишите сарадњу са локалним медијима: шта је било тешко, шта лако, да ли сте задовољни учињеним, да ли вам се чини да су новинари задовољни учињеним, шта је могло боље?

ПЕЂА ОБРАДОВИЋ: Увек све може боље, па то и није неко питање о коме сам много размишљао. Редакција Града ради у тешким условима, то није велика редакција, напротив, тих неколико људи ради сваки дан лавовски посао да би следећи број изашао. Зато је овај пројекат за њих био крупан залогај. Не би било пристојно бити незадовољан урађеним. Људи су успели да обаве посао са којим се и веће редакције муче, отворено ризикујући своје односе са локалним политичким партијама. Стекао сам утисак да су и новинари Града задовољни оним што су урадили, али то је мој утисак, то је питање за њих.

ДИНО ЈАХИЋ: На почетку је најважније, али и најтеже, било да помиримо два концепта рада: дуготрајно и детаљно истраж ивање на које сам ја навикао, те бр- жи, једноставнији рад на који су навикле колеге из Чачка. Та два концепта је немогуће помирити за шест мјесеци, али мислимда смо их довели на један свима прихватљив ниво. Осим тога, иако смо на располагању имали све модерне технологије и начине комуницирања, рад на даљину показао се много тежим негошто сам очекивао. Њихове дневне обавезе, моје дневне обавезе, телефонски умјесто сусрета уживо... одузимали су драгоцјено вријеме и успоравали рад. Тако да би се највећи дио посла радио у тренуцима када сам боравио у Чачку. Управо овај рад на даљину са готово непознатим људима је било велико искуство за мене. Мислим да је ова сарадња са колегама из Чачанских била корисна и да ће у будућности моћи искористити неке од ствари које смо сада скупа радили.

МИРАНДА ПАТРУЧИЋ: Пеђа (Предраг Благојевић) је одличан новинар, врло напредног размишљања у односу на већину новинара у региону које сам упознала. Имали смо одличну сарадњу, договор око начина рада и текстова. Мислим да су идеје биле јако добре. Највећи проблем је било вријеме. Новинари су заузети дневним пословима и тешко је изаћи из машине и посветити се пројекту који захтијева пуно више времена. За стварно истраживач- ко новинарство новинар мора бити посвећен једној теми максимално током дана, неколико мјесеци. То се посебно односи на медиј типа њеб портала који је једино актуелан ако се ствари објављују одмах, а Јужне вести су мала редакција те самим тим није било могуће одвојити довољно времена за пројекат. Како сам била убијеђена да Пеђа има све под контролом, нисам обраћала толико пажње на рокове. Мислим да смо обоје потцијенили вријеме које нам је потребно за окон- чање овог пројекта. Требало је више издвојити за трошкове самог рада. Дијелом је тајминг пројекта био погрешан због локалних избора и презаузетости око покривања дешавања.

Опишите сарадњу са локалним самоуправама: шта је ишло тешко, шта лако, какву комуникацију са њима сте имали?

ПЕЂА ОБРАДОВИЋ: Нико не воли да му загледате у новчаник. Проблем је што власти локални буџет виде као свој новчаник, а не као касу свих грађана. Све што није било у интересу актуелне владајућ е гарнитуре било је мука прибавити, многи документи остали су недоступни. Ипак, пуно је незадовољних политичара и локалних чиновника после објављених додатака. То је, ваљда, показатељ добро урађеног посла. Са друге стране, изненађује равнодушност са којом су  локални политичари признали да је партијска књижица најважнија квалификација за добијање радне књижице и посла у јавном предузећу, установи, локалној администрацији. То је драматичан симптом којим би друштво морало да се позабави

ДИНО ЈАХИЋ: Сарадња је углавном била у реду с обзиром да смо од градских власти добили већину података и информација које смо тражили. Најтеже су ишли интервјуи, посебно у текстовима у којима је било јасно да ћемо прозвати градске функционере или упосленике због пропуста. Колеге из Чачанских су за ствари на којима свакодневно раде навикли одлазити у канцеларије градске управе и радити интервјуе на лицу мјеста. Пошто се овогапута радило о сложенијим темама, дешавало се да особе које смо жељели интервјуисати теже пристају на разговор на тај на- чин. Посебно је незгодно било током рада на причи О додели новца удружењима одлучивали и оснивачи једног од њих. Многи саговорници су одбили причати, а у Градској управи за локални економски развој смо доживјели неугодност, у једном тренутку на ивици физичког обрачуна. Влајислав Папић, начелник Управе, говорећи да је незадовољан ранијим писањем Ча- чанских урлао је на нас да смо необјективни и једнострани - иако смо управо до- шли разговарати са њим, дакле, узети другу страну приче! - вријеђао нас је, а чак је и пријетио, између осталог говорећи да су се некада такве ствари рјешавале двобојима. То је трајало петнаестак минута и била је једна од неугоднијих ситуација у мојој новинарској каријери.

МИРАНДА ПАТРУЧИЋ: Новинари су добијали информације али не увијек у форми у којој су оне биле тражене/потребне. Поступак приступа информацијама је дуго трајао и званичници су их више настојали убиједити да нема проблема него рећи стварно стање. Већина информација је била доступна у хард цопy, врло мало се тога могло наћи на нету.

Шта је по вашем мишљењу највећи успех овог пројекта?

ПЕЂА ОБРАДОВИЋ: То што су објављене приче које до сада људи у својим локалним срединама нису имали прилике да виде, и то што су редакције биле упорне да пофесионално ураде свој посао. То је доказ да треба учинити све да локални медији заузму позицију и улогу која им припада.

ДИНО ЈАХИЋ: Највећи успјех је дефинитивно прича О додели новца удружењима одлучивали и оснивачи једног од јих у којој смо доказали да су одре- ђени упосленици градске управе били у директном сукобу интереса. Успјех је и то што смо свих шест прича, односно, оба додатка објавили успјешно, са малим закашњењем, али у складу са свим стандардима новинарске професије.

МИРАНДА ПАТРУЧИЋ: Пробуђена жеља новинара да се баве истраживачким новинарством, покретање тема о којима се није расправљало у толикој мери.