Вести

17. 02. 2021.

Аутор: Никола Крстић Извор: Досије/НУНС

Корона и ја

Како је корона вирус утицао на животе новинара

Цела претходна година прошла је сенци пандемије, те више није никакво чудо то што је корона вирус утицао на наше животе. Међутим, иако су медијски радници у Србији, ипак, препознати као значајна групација, без које шира јавност ове земље не би сазнала многе ствари, и на њих је ова зараза на неки начин утицала, променила им начин рада, функционисања, стога смо их питали како је тачно епидемија утицала на њихов новинарски живот.

Драгана Прица Ковачевић (021 Радио)

Информације до којих је и сада било тешко доћи, постале су потпуно скривене и мислим да никада толико пута нисам у тексту написала да нисам добила одговор од надлежних. Уз то, праћење догађаја подразумевало је свесно угрожавање сопственог здравља, па су морале да се доносе процене како и када извештавати и шта је битније за јавни интерес. Радило се и много више, како неке теме које су такође значајне за грађане не би остале у сенци епидемиолошке ситуације, која је свакако била најважнија.

Јелена Диковић (Дневни лист Данас)

Не могу да стигнем да покријем све приче. Небројено сам пута претходних месеци искакала из свог сектора и писала о здравству, образовању, правосуђу... Ова година ми је само потврдила колико су нережимски новинари и новинарке на удару, како снажно покушавају да нас угуше и колико нам недостаје међународна подршка. Што се тиче мог покривања суочавања с прошлошћу, иако никад мање суђења није било, пандемија није спречила оптужене за ратне злочинце да ми прете усред Специјалног суда. Као новинарка сам ове године и то као никад до сада осетила безнађе у којем се налазе ова земља, обични људи, објективни медији... Али у целом овом црнилу, веома ме обрадовало то како прави новинари и новинарке не одустају у борби за неку бољу Србију.

Стефан Славковић (недељник НИН)

Никад мање теренског рада и никад више интервјуа и рада на даљину. Дечак у мени би био срећан што сам разговарао с Миром Фурлан, отац у мени је једва преживео разговор с Игором Јурићем, а човек у мени се дубоко нервирао током писања текстова о антимигрантској хистерији, сатанизацији неистомишљеника у доба короне и односу Београда према Србима у региону. А, да, и интервју с Дританом Абазовићем. Крајње озбиљан и увек насмејан.

Душан Комарчевић (Радио Слободна Европа)

Пословица “кућа - пос’о, пос’о - кућа”, ове године је мутирала у “кућа = пос’о”, па је београдски биро Радија Слободна Европа на готово деветомесечном одсуству из редакције, уз тек повремене прекиде тог “ЦОВИД-режима”. За кратко време смо успели да се прилагодимо и осмислимо (функционалан) хоме маде систем производње и емитовања дневних информативних емисија, радијских и видео прилога, те текстова. Ипак, оно што интернет платформе за комуникацију - што нам је последњих месеци свакодневни канал општења - не могу да надоместе јесте директна дебата са колегама у редакцији, сучељавање аргумената које, чак и ако дође на ивицу свађе, може да резултује неком добром идејом или барем анегдотом. Свет се скучио, а клаустрофобија је постала део свакодневице за све, па тако и за новинаре.

Горан Борковић (Форум.тм)

Горан Борковић новинар без социјалних контаката налик је корона вирусу без човјека. Он постоји, егзистира, уз мало труда може га се пронаћи у оним кинеским шишмишима, љускавцима или чему већ, али САРС-Цов-2 заточен у њиховим тијелима осуђен је на вјечну пасивност уз неизвјесну наду да ће добити прилику заскочити којег хомо сапиенса. Ето, исто тако и новинар. Пробуди се, још у пиџами прегледа интернет, прочита вазда исте вијести, слуша радио, па нешто поједе, одради два-три зоома, онда некога зове да би договорио интервју који ће, наравно, бити обављен е-маилом, па онда руча, сада већ махнито тражи по wеб страницама да нешто напише, јер уредници стишћу а извјесније је да ће због оног кратког прошлотједног дружења добити температуру уз респираторне проблеме, него што ће пронаћи занимљиву тему. Пиџама је још на њему док се спушта рани зимски мрак и он утоне у сан, пребирући у мислима по свим оним некролозима које је написао задњих мјесеци о сјајним људима којих више нема. Ето, такво је новинарство на социјалној дистанци.

Бранко Росић (недељник Недељник)

У оном тужном делу ове пандемије памтићу никад већи одлазак људи, мени драгих људи које сам лично познавао, или их нисам познавао, али сам их изузетно поштовао. Никада више нисам писао ин мемориама него ове године, чак и ако су биле у питању личности које нас нису напустиле због короне. Памтићу је по перманентном раду и по некој личној десоцијализацији, јер и даље се опирем да нешто излазим. Мислим да сам се дефинитивно отуђио што није наштетило мом новинарству, а можда је помогло литератури.

 Јована Томић (ЦИНС)

Надам се да се оваква година више никад неће поновити, али, ако гледам из угла младе новинарке, она је била драгоцено искуство. Да, било је стресно, радило се прековремено и теже се долазило до информација, јер су ионако нетранспарентне институције постале још затвореније у том смислу, али никад упорније нисам тражила одговоре на питања важна за грађане као током 2020. Чини ми се да сам кроз сваку причу коју сам радила сама или са колегама и колегиницама из ЦИНС излазила из своје зоне комфора. Такође, рад из редакције постао је изузетак, а не правило. Мени тај рад од куће није пријао, и, иако тренутно не осећам последице, то не значи да их нећу осетити у будућности.

Јелена Радивојевић (КРИК)

Рад је био отежан јер је један од битних делова посла новинара да буде међу људима, да се састаје и креће како би скупљао информације. Недостају ми колегинице и колеге, посебно у моментима након што објавимо велико истраживање или када је редакција под великим притисцима, јер смо такве ствари увек преживљавали заједно. Показало ми је да у кризи људи ипак праве разлику и бирају којим медијима верују и како је тада посебно важно да грађани располажу свим информацијама.

Радмило Марковић (недељник Време)

Можда нисам најбоља особа за разговор како је корона утицала на мене као новинара, с обзиром на то да сам од почетка године био на месту уредника и повремено новинара. Био је период рада од куће током ванредног стања, што је веома незгодно за људе који имају малу децу, а незгодно је јер се ту и обрисала граница између посла и живота, па је постало уобичајено да посао траје и по неколико сати дуже. Уједно, незгодно је било и то што нисам изашао из куће неколико недеља - од ујутру до увече посао, након посла је забрана кретања, а за викенд - такође забрана кретања. Након октобра више нисам на том радном месту, тако да је стрес смањен, али ни то опет нема везе са епидемијом. 

Тамара Урошевић (Zoomer)

Колико нам је ментално здравље свима нарушено током ове године, мислим да је нама новинарима и новинаркама било још горе. Без лажне скромности. Обичан грађанин или грађанка, могли су да се на неки начин заштите од утицаја свакаквих вести и дезинформација, док ми нисмо имали ту срећу. Јер, ми смо ти који заправо их и штите од лажних вести, медијских манипулација и пропаганде. Ми смо они који смо ове године радили у интересу јавности, док је један део јавности директно утицао на наше ментално здравље и интегритет. Цитираћу једну баку која каже: “Јао дете, па вама је тешко исто колико и свим оним лекарима.” И заиста, ако мало боље размислите, новинари и новинарке вас све спашавају, само на другачији начин него што то раде доктори и докторке. Сви смо ми ове године били хероји и хероине.

Јелена Божић (Орадио)

Током целе ове године сам имала још више посла, него иначе. Осим конкретних проблема и прича које су везане за корону, изродили су се и многи други проблеми које су млади имали, а који су изашли на површину. Истина, врло је чудно било престати са том физичком интеракцијом, али се она надоместила свим чудима које нам је дигитализација донела. Иако је било теже, јер додатно мораш да водиш рачуна и о сопственом здрављу, испливале су неке креативне методе и технике сналажења, а чини ми се и да је колегијалност порасла, бар међу оним новинарима који овај посао обављају како треба.

Тамара Скрозза (агенција ФоНет)

Током пандемије, десило се нешто за шта сам мислила да је немогуће, после двадесет пет година новинарске каријере - а то је да постанем потпуно зависна од технологије и интернета. Први пут у животу, радила сам и давала интервјуе, па чак и држала новинарске тренинге путем скајпа или зум апликације. Радећи за ФоНет, први пут сам монтирала емисије “на даљину”, тако што бих монтажеру слала материјал који је такође прикупљен “виртуелним” путем. Први пут сам снимала свој глас за офф и слала га у монтажу. Све је било врло занимљиво, мало ми је разбило монотонију, али, не бих опет, никада више. То напросто није то.

Јована Георгиевски (ББЦ на српском)

Корона ме је одвојила од седења очи у очи са саговорником, што ми изузетно недостаје. Такође ми је ограничила одласке на терен, који су важни да бисмо могли да направимо аутентичну причу. Резултат је да су ми текстови постали досаднији и сиромашнији. Међутим, није ми било компликовано да се снађем кад смо постали осуђени на електронску комуникацију и телефон, јер у тој ситуацији нисам први пут - већ сам извештавала о Балкану из стране земље, једва чекајући да се вратим како бих могла да будем на лицу места. Ова ситуација ме подсећа на одвојеност коју сам тада искусила. Време које ми претекне користим да учим о новинарским нишама у које бих волела да се упустим кад за то поново буду постојали услови. Убедила сам себе да сам на припремама - у новинарској школици коју сам сама себи осмислила и спремам се да полетим из ниског старта кад будемо имали где да трчимо. А за ниски старт се припремам и физички, јер ме је пандемија натерала да се замислим о свом здрављу, телу и кондицији која је потребна не само да се прехлада прележи с ногу, него и за напорнији репортерски задатак. Сврбе ме пете, сврбе ме прсти да пишем другачије приче него што тренутно имам могућности. Једва чекам да се вратимо.

Вељко Лалић (недељник Недељник)

Корона је потпуно променила начин рада у редакцији Недељника, али верујем да то читаоци нису осетили. У редакцији смо углавном радили одговорни уредник, преламач и ја, док су сви остали радили од кућа. Бавили смо се више онлајн издањем, док смо новине релативно нормално затварали, и чак имали раст тиража. Издавали едиције књига. У сваком случају, мислим да смо имали и среће да се бавимо овим послом, гледајући моје пријатеље ван професије, јер је нама и корона била тема. Постоји, ипак, правило да су новинари потенцијални преносиоци заразе, пошто имају широк круг контаката, лекари се друже с лекарима, адвокати с адвокатима, док се ми крећемо у ширим круговима, тако да је мени то и приватно и пословно највише недостајало.

Нерма Џаферовић (портал Карике.ба)

Читава ова ситуација око пандемије вируса ковид-19 је на мене као новинарку утјецала уједно и позитивно и негативно. У мору информација, чланака, видео-записа и других формата, било је јако изазовно истакнути се и привући пажњу у медијима. Јако велики изазов је био и изборити се са свим дезинформацијама и лажним вијестима које су нам сервиране. Но, мислим да је то свима нама био покретач и мотивација да се суочимо са ситуацијом онако како најбоље знамо и будемо што креативнији и оригиналнији, а нарочито да извјештавамо новинарски професионално, етички, коректно и у интересу јавности. Морам признати да ми је током 2020. године некако највише фалила интеракција са занимљивим саговорницима уживо јер се нажалост већина тога свело на онлајн свијет.

Немања Рујевић (Дојче Веле)

Највише ми недостају репортерски задаци, путовања до Србије, сусрети са људима. Практично сам целу годину радио од куће или из редакције, која је полупразна. И то ми недостаје, пуна редакција у Бону, ћаскање са колегама кроз које и приче на којима радимо постају боље. Иначе, количина посла је срећом иста.

Ивана Милановић Храшовец (недељник Време)

Као неко ко често ради интервјуе, због короне морала сам да пређем на Скајп технику. Није лоша имитација разговора у четири ока, само што атмосфера буде ипак неприродна, а то се мало одражава и на квалитет интервјуа. На пример, оно што би ми саговорник рекао насамо никад неће рећи преко Скајпа. Поверење у Скајп разговор је много теже постићи. Најзад, ни саговорник ни ја не знамо да ли је присутан још неко ко тај разговор слуша, подразумева се да смо сами али десило се и да чујем како се неко невидљив с друге стране изненада накашљао. Постоје и саговорници који инсистирају на разговору уживо, само што обично нити признају корону, нити носе маске, нити поштују било какве епидемиолошке мере, па онда још и чезнем за Скајпом.

Саша Драгојло (БИРН)

Корона вирус је новинаре ставио у својеврсни професионални процеп. Или их је приковао за компјутере, онемогућио чешће и дубље односе са изворима, и тиме отежао суштинско обављање посла, објаву информација од јавног интереса, или их је, с друге стране, гурнуо у ризик да раде свој посао и по цену заразе. Оба приступа имају своје фалинке, а ја сам се трудио да их комбинујем у зависности од тога колико је прича на којој радим значајна. Са финансијске стране, случај је удесио да ме корона није значајније оштетила.

Милош Николић (портал Талас)

Корона криза утицала је, претпостављам као и код других, пре свега на пољу унутрашње динамике редакције Таласа, односно на одржавање састанака и консултација. У програмском смислу корона јесте утицала на неке планове по питању садржаја и категорија, али смо се веома брзо прилагодили и као један од најважнијих приоритета одредили смо утицај короне на економију. Лично, на самом почетку, имао сам одређени изазов и око организовања разговора за подкаст, урадио сам мањи број него што сам планирао, али сам се и томе брзо прилагодио.

Тамара Спаић (слободна новинарка)

Као што увек бива у свим животним екстремним ситуацијама, тако су и током ове пандемије губици, али и добити за новинарску заједницу били екстремни, велики и веома видљиви. С једне стране смо имали ужасну, до сада невиђену, вербалну и физичку бруталност масовних напада на новинаре, али је истовремено и управо пропорционално тим нападима подигнута свест о значају нашег посла. Пошто пратим суђења за убиство Славка Ћурувије и паљење куће Милана Јовановића, на мом појединачном професионалном плану, пандемија је донела још једну изгубљену годину за правду која нам је ужасно потребна. Окривљенима је, што оправдано, што злоупотребом пандемијских мера, “купљено” време слободе, а свима нама је неповратно отето време професионалне безбедности и слободе да радимо свој посао. Важно је да не изгубимо фокус на те случајеве.

Марина Зец (портал Облакодер)

Пандемија вируса корона променила је моју свакодневицу у великој мери - од активног живота који се углавном дешава напољу, мој живот се преселио у дневну собу. Променио се и посао који радим, све оно што чини новинарство лепим, а то су интервјуи, догађаји и сусрети, постало је отуђено и пребачено је у онлајн простор. Ипак, ова промена није толико утицала на мене колико ме је навела на то да другачије перципирам ствари, па сам више него икада размишљала о негативним ефектима медија и због тога сам бројне медије, који су насилно ширили лажне вести, ове године престала да пратим. Протекла година ме је подсетила на то колико је новинарски позив важан, као и колика је одговорност медија према публици. И да је солидарност нешто што нам у медијима и те како фали.

Јасмина Добриловић (Неwсмаx Адриа)

Од самог почетка пандемије поштујем све мере заштите и приватно и пословно. Но, на терену никад није било теже јер су саговорници приметно агресивнији а неретко се сами не придржавају мера. Посао, који је сам по себи тежак, у овим околностима донео ми је додатна оптерећења ( стално мислим на то да ли сам понела маску, дезинфекциона средства, витамине... ). Најтеже је кад позовеш саговорника за изјаву, коментар, а он ти каже да није у прилици, јер је позитиван на корону. Не прија ми ни коришћење апликација за снимање саговорника и то сам свела на минимум. Упркос пандемији, сматрам да је разговор уживо “један на један” упечатљивији и бољи. Ипак, кад сам на задатку, дајем свој максимум и тад не мислим на ковид-19 и могућност да ћу се заразити и нисам до сада. Оно што ми посебно смета, а ту бољку није донела корона, је нетранспарентност власти и одбијање да одговоре на питања.

Ана Лалић (портал Нова.рс)

Извештавање у доба епидемије је због константног и никад интезивнијег осећаја да стално постоје неки “они” који желе све да сакрију и постојимо неки “ми”, којима је посао да им то отежамо, некако изоштрило моју професионалну знатижељу. Чини ми се, са ове дистанце, да никада нисам више радила него у последњих 11 месеци. Приметно сам постала и сумњичавија и опрезнија, почела сам да читам “ситна слова” и на кутији муслија. Уместо вечера, пријатеља, путовања... ноћи сам проводила на сајту АПР и портала јавних набавки, чији се садржај по занимљивости могу поистоветити са читањем кинеског телефонског именика. И данас сам убеђена да су намерно конструисани тако да они који улазе на њих изгубе сваку вољу и наду да ће наћи оно за чим трагају. Али, таман када вам већ и вид посустане, нека имена, неки бројеви, неке адресе, неке фактуре, та нека ситна слова се поклопе, неке сумње оправдају и неки докази изроде. Е, те ситне победе над администрацијом, над неистином, та огољавања и хватања починитеља са прстима у тегли (а у доба короне поједини су руке мочили до лаката) су ме подсетили зашто, заправо, волим овај посао, и потврдиле да он још увек, чак и у овој бесмисленој држави, ипак има смисла.

Милош Митровић (дневни лист Данас)

С обзиром на то да сам уредник, пандемија није претерано утицала на мој рад у редакцији. У смислу свакодневне рутине ништа се није променило - све време пандемије, осим када бих био на одмору, долазио сам у редакцију и радио на уобичајен начин за разлику од новинара који су радили од куће. На неке од новинара корона је деловала веома подстицајно и почели су да раде много ефикасније и квалитетније у кућним условима. Донекле је деловала мотивишуће и на мене, па сам у неколико наврата искакао из свог спољнополитичког сектора и бавио се неким другим темама и жанровима и понешто од тога је испало веома добро. Чак сам успео, упркос рестрикцијама, да одем и на један леп и користан службени пут.

Марија Вучић (КРИК)

Радим од куће, због чега штедим доста времена и енергије које иначе трошим у превозу. То је позитиван аспект јер сам неупоредиво продуктивнија. Са друге стране, више немам јасну границу између радног и слободног времена и то је лоше, јер ми се чини као да сам у радном моду по цео дан, тако да када одмарам немам осећај да заиста одмарам. Ипак, најлошија ствар целе короне је редуковање живих сусрета са колегама, изворима, саговорницима, што у одређеној мери неминовно редукује и количину информација које долазе до тебе.

Сандра Данчетовић (XXZ Магазин)

Имам срећу да могу да пишем и уређујем портал где год да се налазим, тако да сам протеклу годину провела код куће. Истина је да рад и атмосферу у редакцији ништа не може заменити, међутим, у оваквим околностима, здравље и стабилна интернет конекција могу се сматрати луксузом. Вишемесечна изолација ми је пријала, нарочито у домену креативности и продуктивности. Нажалост, много је више оних који нису могли неометано да раде свој посао, као и оних који су, попут радника у здравству, своје капацитете исцрпели до крајњих граница. Они заслужују бар годину дана одмора.

Дејан Кожул (Фриленсер)

Као и у другим сферама епидемија је само разоткрила све мањкавости наших живота. У мом случају је додатно оголила чињеницу да смо у потпуности незаштићени, посебно ми који смо фриленсери по нахођењу. Без здравственог и било каквог другог осигурања, без разумевања од послодаваца, а опет са скресаним хонорарима јер – корона је. Корона је свима, а новинари су, јер је природа посла таква, принуђени и даље га обављати, као да се ништа не дешава, а ако се и деси нема превише разумевања.