Вести
03. 02. 2021.
Случај злостављања: медији и претпоставка невиности
Када је средином јануара у Блицу објављена исповест глумице Милене Радуловић у којем она оптужује свог учитеља глуме Мирослава Алексића за силовање, прво што сам осетио био је шок. Био сам шокиран јер сам и сам као клинац похађао часове глуме и слушао о чувеној школи Мике Алексића која је практично била улазница за даље бављење овим послом, иако, истина, све до сада нисам био свестан његових метода учења.
Ређале су се поруке подршке упућене Милени и осталим девојкама које су заједно са њом оптужиле Алексића, а мени је само падало на памет колико су оне морале бити храбре да би са овиме изашле у јавност, између осталог јер су могле претпоставити како ће се медији данима иживљавати над њима и њиховим животима.
И није било потребно да прође много времена да би се то у пракси и показало.
Тако смо рецимо могли да читамо текст о оптужбама за злостављање, да би поред њега био други текст који је набрајао које су све лепе жене похађале ову школу. Затим смо имали “инсајдерске информације” о томе шта је која девојка испричала у тужилаштву: на који начин је злостављана, колико пута, да ли је приликом тог чина коришћено неко помагало и у којим тренуцима се све то дешавало.
Ово смо често сазнавали тако што су цитиране наводне изјаве дате тужиоцу што, као и увек, повлачи питање како је могуће да такве информације цуре у јавност. Адвокат оштећених Денис Бећирић је у најновијем броју Времена изјавио да су неки од података који су се појављивали у јавности тачни, али да су неки детаљи били измишљени. То не би било ништа ново јер сетимо се да је некадашњи Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић у једном другом случају проверавао да ли су информације које су се појављивале у медијима долазиле из полиције и тужилаштва да би се испоставило да нису.
Чини ми се да је врхунац оваквог извештавања била објава фотографије са завршетка курса у школи глуме на којој се види Милена Радуловић насмејана у присуству Алексића. Фотографија је објављена након што је адвокат одбране најавио да ће “ако се настави медијска хајка и линч” против његовог клијента, бити принуђен да достави неке материјале “па да видимо да ли се неко смеје тако срећно, а да је претходно злостављан”. Неки медији су је објавили као врсту ексклузивитета, док су је други објавили – наводно се ограђујући од ње – са крупним насловом СРАМНО (али су је ипак објавили, зар не?).
Шта би био разлог да неки медиј објави ову фотографију? Да ли она на било шта указује или било шта доказује?
Медији се у овом, као и у свим сличним случајевима, не воде јавним интересом већ покушавају да јавност скандализују и шокирају како би повећали читаност или гледаност. Сигуран сам да ово никога не изненађује, али поставља се питање где је граница. Посао медија, посебно у осетљивим ситуацијама као што је ова, јесте да грађанима дају објашњења и контекст како би боље разумели оно што се дешава око њих. Можда је најбоље то урадио Недељник који је осим самих исповести, имао текст који објашњава ко је Мирослав Алексић а затим и интервју са психоаналитичарком која има тридесет година искуства у раду са жртвама силовања и злостављања.
Међутим, овај случај је у јавности отворио још једну важну тему – да ли се и поред више сведочења медији могу држати принципа претпоставке невиности. Наиме, оно што је ретко који медиј пропустио да уради је да Алексића већ прогласи кривим чиме је ту претпоставку прекршио. Постоји више разлога због чега би неко могао да подржи такво извештавање медија. Један од њих поставља питање да ли је могуће држати се ове претпоставки у сваком тренутку. На пример, да ли би за Нинослава Јовановића, познатог и као Малчански берберин, писали да је осумњичен за отмицу девојчице и поред тога што смо практично уживо пратили потрагу за њим, слушали сведочења људи који су их видели том приликом и на крају гледали његово хапшење? Други аргумент полази од тога да је у случајевима злостављања и силовања јако важно да се жртва подржи, а свако извештавање у којем се оно што жртва износи означава као сумња, томе не доприноси.
Али шта ако некад, кршећи претпоставку невиности, погрешимо? Шта ако унапред “осудимо” неког за кога се испостави да није крив, ко ће том човеку да врати живот који ће након таквог извештавања свакако бити уништен? Ако бисмо се држали тога да је у неким случајевима претпоставка невиности битна, а у другим се не примењује, ко је тај који ће о томе да одлучује?
Навести у тексту за неког да је оптужен за силовање, није ништа другачије од судског поступка у којем се тај неко означава као оптужени. Посао медија је да професионално извештава и открива за јавност важне чињенице, не да пресуђује.
А део тог професионалног извештавања је и поштовање претпоставке невиности.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.