Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
14. 04. 2012.
Темпо је убитачан додаћемо гас
Нема госта који може да прича дуже од 40 секунди и нема водитеља који може да говори дуже од 10 секунди, то је наш мото, каже Ненад Шебек, један од аутора и водитеља првог регионалног токшоу програма „Окружење", објашњавајући концепт који су понудили а који се заснива за брзом темпу, без празне приче.
Већ прве две емисије, које су у Србији видели гледаоци ТВ Студија Б, ТВ Врања и ТВ Форум из Пријепоља, показале су да овај програм доноси нешто ново, пре свега у осмишљености и доброј припреми, без имало импровизација на којима се темеље малтене сви други слични програми.
Емисија је пројекат грађанског друштва који су заједно урадиле две невладине организације: Европски фонд за Балкан и Центар за помирење и демократизацију у југоисточној Европи, и за сада се, осим у Србији, приказује у још четири државе: Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији.
Гости емисије су такође из тих пет држава, и то не по националном кључу, каже Шебек, него „зато што у налажењу решења можемо да помогнемо само колективним збиром памети".
Ненад Шебек је уз Петра Лазића аутор и водитељ „Окружења", али се може рећи да је и копродуцент, с обзиром на то да је извршни директор Центра за демократизацију и помирење који ради комплетну реализацију емисије.
Дугогодишњи новинар, који је каријеру почео на Радио Београду а затим годинама извештавао са ратних подручја за БиБиСи, о самој емисији каже да је све рађено тако да се постигне веома брз, јак темпо.
Зашто инсистирамо на томе? Зато што нам је идеја водиља била да направимо токшоу програм који ће заиста бити друкчији од онога што овај жанр за сада јесте и у коме сви седе и причају по пола сата, док камера стоји на једном човеку такође пола сата. Наш шоу је рађен са пет камера. Ова емисија захтева напор од гледалаца - наглашава Шебек.
Зашто кажете да захтева напор?Ја бих пре рекла да једноставно није досадна.
Сматрам да за неке можда јесте напор зато што она није прављена тако се ви завалите са кокицама и кокаколом и да сваки час идете да правите нову туру кокица.
Она ангажује гледаоце комплетно да до краја остану ту, да не оду чак ни у тоалет. После емитовања прве емисије добили смо јако пуно похвала за убитачан ритам и било је неколико примедби у стилу „ово је на граници онога што може да се прати".
Можда је то и генерацијска ствар. Један врло угледни телевизијски посленик из Београда који познаје занат изнутра, рекао ми је: „Мени је ово било супер, али моја мама не може да прати тај ритам".
Ја сам рекао: „Уз сво дужно поштовање, ово није намењено твојој мами". Видећете у наредним емисијама, још ћемо додати гас. Такав концепт емисије не може да се импровизује.
Сигурно имате озбиљне припреме?
Озбиљна припрема ове емисије и јесте оно што је чини толико различитом од осталих из овог жанра. Сви гости морају да буду у Београду дан уочи снимања емисије. У шест сати се налазимо са сваким и разговарамо о сутрашњој емисији. Дискутујемо о теми и упозоравамо их да њихови одговори морају да буду кратки. Заиста много труда улажемо у припрему како бисмо направили суштински друкчији шоу, друкчији и садржајно, али и по форми.
Припреме за емисију тог типа више не постоје на данашњој телевизији. Све се ради брзо.
Не само да то више не постоји на телевизијама, него не постоји ни у много чему другом у овој држави. Али да се сад држимо медија. Сви смо ми учествовали у неким токшоу програмима као гости и знамо како то изгледа. Зове вас продуцент, најчешће дан раније, некада три дана раније, ви дођете петнаест минута пре почетка емисије у њихов студио или не дођете и размените три речи са водитељем.
У реду, сви се ми знамо, добар новинар и водитељ се познаје и по томе што можете да га баците усред групе стручњака, лекара за маларију, па ће он моћи да направи емисију. Али једно је снаћи се, а друго је припремити се.
Да ли се по принципу сналажења раде сви програми тог жанра у региону?
Пре овог пројекта малтретирао сам себе гледајући све токшоу програме који постоје у региону да бих правио белешке шта не ваља. Кад гледате чак и најпопуларнији токшоу у Србији, видите водитеља који жури, јер он има на свом списку 20 питања која мора да постави, па и не стиже да слуша госте, јер само мисли на то да мора да стигне до 20. питања. Или имате водитеља који је до те мере лежеран да је са свима на ти.
Код нас не постоји „ти" без обзира на то што већину гостију приватно знамо. На телевизији мора да постоји култура комуникације. Ово је наш покушај да на телевизијама у жанру јавних дебата о озбиљним проблемима уведемо неке нове стандарде. Ја мислим да смо достигли око 85 до 90 одсто онога што смо желели. А оно што нисмо досегли јесте данак томе што ово заиста јесте пионирски пројекат и када дође до наставка, сигурно ћемо да притегнемо оне ствари које су у почетку још шкрипале.
Оно што би, верујем, сви волели да чују јесте да ли сте наилазили на отпор на телевизијама у региону када сте нудили регионални токшоу програм?
Заиста мислим да не би било коректно да помињем имена, па то и нећу да учиним.
Али могу да кажем да смо негде наишли на пријем одмах, а негде не. Прве две телевизије које су емисију прихватиле су ТВ Вијести из Подгорице и Алсат М ТВ из Скопља. Ја разумем отпор на који смо наилазили.
Емисија се снима у Београду са два београдска водитеља и наравно да на то гледају са сумњама из Сарајева, Подгорице, Загреба... Прва мисао им је: „Шта, ови опет намећу Југославију?!".
Када смо разговарали са телевизијама, ја бих и сам начео ту тему и рекао: „Разумем да ово није оно што би за вас било идеално, али ово је оно што у овој фази можемо да урадимо са средствима која имамо". Ипак, најтеже смо посао уговорили у Србији и Хрватској.
Занимљиво!
Занимљиво, да, али ја имам могуће објашњење. Ово што ћу рећи је, међутим, теза, коју не могу да докажем. Дакле, само претпостављам да велике телевизије имају и своје планове и своје шеме и да им можда не одговарамо као конкуренција њиховим програмима. Можда им не одговара да на свом каналу прикажу како би добар токшоу требало да изгледа, јер заиста верујем да смо колега Лазић и ја успели да осмислимо, реализујемо и направимо један корак напред у том жанру.
Међутим, успели смо ипак да нађемо емитере и у Србији и у Хрватској, а у међувремену смо преговарали и са РТВ Војводина.
Такође је освежење и стендап комичарка Марина Орсаг из Загреба?
Она у емисији обавља функцију генералне најаве. Обично у таквим емисијама кад прође шпица видите водитеља који се завалио у фотељу и говори: „Добро вече поштовани гледаоци, вечерас ћемо се бавити..." и онда три минута прича о томе о чему ће се причати у емисији. По мени, досадно!
Ми са Марином договарамо сваки њен наступ, она такође долази на припремни састанак дан раније у шест да види госте, да покупи неку реченицу или неки фазон који ће убацити у најаву.
А зашто баш она?
Гледао сам је у Дому омладине, на фестивалу стендап комедије и, мада су сви учесници били одлични, она је некако искочила. Имао сам утисак да она има капацитет који нема свако, а то је да изађе из телевизора и да уђе у дневну собу.
Има ту врсту појаве и што је такође изузетно важно има веома јасну дикцију. Чак и кад говори у свом загребачком сленгу лако се разуме.
У овом циклусу биће приказано првих пет емисија. Од чега зависи наставак?
Амбиција Европског фонда за Балкан и Центра за помирење јесте да на основу овог серијала од пет епизода покуца на врата Европске комисије у Бриселу да видимо да ли ће и они препознати ову идеју на начин на који су је препознале балканске телевизије и ми. Уколико је препознају, а ја дубоко верујем да хоће, тражићемо новац за наставак снимања. Стога је овај први циклус, мада има пет епизода, на неки начин пилот пројекат.
Уколико то буде прихваћено, онда ће се радити друкчије. Планирамо серијале од по 12 емисија, од чега би две биле реализоване у Београду, две у Загребу, две у Сарајеву и даље како можемо, а у свакој емисији би био и по један водитељ из те средине.
Нагласили сте да бисте волели да се шире дебате о питањима која претресате у емисији?
Да, јер видели сте у првој емисији у којој смо говорили о предрасудама колико нас то притиска. Током снимања емисије покушали смо да побегнемо од националних предрасуда и да мало више говоримо о другим: полним, старосним, сексуалним...
Није се могло, сви су се враћали на националне предрасуде. Дакле, то је оно што нас највише тишти. Видели сте, када смо питали госте да ли је сазрело време за помирење, рекли су да није сазрело, али ако не погурамо никада неће ни сазрети.
Гордана Поповић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.