Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
12. 02. 2012.
Дом новинара је срце УНС-а, срце УНС-а, срце УНС-а!
Госпођа Љиљана Смајловић јако се наљутила, читам у Данасу од 8. фебруара, због пресуде Апелационог суда у Београду у парници између УНС-а и НУНС-а око зграде Дома новинара у Ресавској 28. Та се парница вуче ево већ десетак година и лепо је дозрела, мада је могла да потраје још десетак година какво нам је правосуђе. Апелациони суд, наиме, преиначио је првостепену пресуду и наложио да Дом новинара УНС (Удружење новинара Србије) и НУНС (Независно удружење новинара Србије) поделе између себе братски, поштено и на равне части. Такво се решење иначе чинило логичним од самог почетка: Дом новинара саграђен је као задужбина свих београдских новинара средином тридесетих година прошлог века, још пре онога рата, па би било поштено да га колеге деле праведно и није јасно зашто се око тога треба парничити.
Госпа Љиља, међутим, сматра такву пресуду отимањем „приватне својине УНС-а“ која да је „поклоњена НУНС-у Надежде Гаће и Вукашина Обрадовића“, а све из разлога „политичких“. Неуобичајено за себе, госпа Љиља се размахала у праведничкоме гневу и изјавила да је то „исти принцип по ком се Србији отима право на Косово“. Поређење Косова и Дома новинара у Ресавској 28 јавља се као веома занимљиво, поготово од стране гђе. Смајловић која је ипак новинарка углавном одмерена (осим извесних ретких испада када је проговарала на лакат, на које вас сада не бих подсећао).
Него да се ми вратимо на меритум тога спора. Некада давно било је само једно Удружење новинара Србије, настањено у том спорном објекту. Било је и једно удружење новинара Југославије, па СРЈ, па Србије и Црне Горе; оно изгледа још постоји, како се прича по Кнез Михајловој 6 (МПЦ, бивши Тањугов), али о томе нема поузданих сведочанстава. Дакле, негде 1989. долази до одређених трвења у УНС, а око кандидатуре Југа Гризеља за председника, ако се добро сећам. Југ је тада био дисквалификован по основи политичко-етничкој, због чега смо ми неки вратили чланске карте и иступили из УНС. Таква су била времена, све сами „Одјеци и реаговања“, ако се неко још тога сећа. Оно новинара које није хтело да лаже и хушка покушало је тада да оснује ново удружење, али није их било довољно, за разлику од Војводине која је прва страдала и - логично - прва основала Независно друштво новинара Војводине.
Тек 1993, после великих погрома у београдским медијима, стекла се критична маса и основан је НУНС; први председник био је Драган Никитовић, чега би госпа Љиља могла да се присети, јер НУНС нису ни Надежда, ни Вукашин, него сви ми, да сада не набрајам председнике и број чланова итд. УНС се узвишено уздржао од реакција на масовна отпуштања и прогоне новинара који су одбили да завијају у истом чопору са Милошевићевим ратним хушкачима и „патриотским“ лажовима. Тако је НУНС опстајао и растао током година, као подстанар, са оно мало чланарине и са још мање несигурних дотација од колегијалних удружења и невладиних организација. Био сам прво в.д. а онда и председник НУНС током три најгоре године и знам добро о чему говорим. Укратко, у новинарској професији, где се углавном сви знају, добро се знало ко је у УНС, а ко у НУНС - и зашто. Није ту, дакле, реч о „политици“, како тврди госпа Љиља; реч је о професионализму и спремности да се поднесу ризици и опасности не би ли се сачувао професионални образ. Било је то време - не повратило се! - када је морални став неизбежно био и политичко опредељење, жао нам је јако.
Сада нам госпођа Смајловић као отежавајућу околност узима то што смо тада били поштени професионалци, дакле писали и говорили истину. То је, вели она у својој критици пресуде Апелационог суда, „политички диригована одлука коју је (Апелациони суд) образложио политичким, а не правним разлозима, не позивајући се на законе већ на револуционарне заслуге удружења које је политички блиско садашњим властодршцима“. Молим: ето стекосмо и „револуционарне заслуге“! Испада НУНС као хорда оних партизана, „шумаца“ и „комуњара“ који су дошли и сада конфискују, национализују и реквирирају туђу „приватну имовину“ у виду зграда, а све после петооктобарског преврата који је, наравно, био „револуција“, па сада НУНС добија на „поклон“ Дом новинара због „политичких заслуга“ које, наравно, „не могу бити основа за стицање права у Европи“ итд, дакле отимају нам наше Косово, наш Дом новинара који је срце УНС-а итд. Можда би госпа Љиља могла одмах да се обрати на надлежну инстанцу и затражи реституцију „приватне имовине“ одузете по Апелационом суду у Београду на начин револуционаран и противзаконит.
Такав би такав захтев за реституцију био један од ванредних „правних лекова“ на које госпа Љиља сада алудира, ако УНС већ не успе да „сруши неправну пресуду Апелационог суда у Београду“. Остављајући могућност да још није јасно чија нана црну вуну преде, гђа. Смајловић помиње и могуће вансудско поравнање са НУНС-ом, којом ће приликом, вели она, УНС НУНС-у дати „веома великодушну понуду“, с обзиром, је ли, на „трвења последњих десет и више година“. „Великодушна понуда“ могла је да падне и пре него што је НУНС покренуо ову парницу; питање је само - шта је „великодушно“? Братски? Поштено? Лапо-лапо? Али, сачекајмо „великодушну понуду“ гђе. Смајловић, па ћемо и то видети - ако јој ванредни правни лекови не успеју. Можда оде и у Стразбур...
Оно због чега је овај нервозни испад гђе. Смајловић индикативан јесте бестидност. Они који су били „политички блиски“ ненародном режиму Слободана Милошевића, његових фашистичких помагача који су јавно позивали на прогон етнички и политички неподобних новинара, а дан-данас су блиски камарили домаћих издајника, сада имају дрскости да жртве свог „политички блиског“ режима оптужују за „политичку блискост“ са „властодршцима“. Е, па не може.
Милош Васић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.