Вести
05. 09. 2020.
Преминула новинарка Бојана Јагер
Бојану Јагер Марковић упознала сам у Борби крајем осамдесетих, кад сам почињала новинарску каријеру, а она као познато новинарско име велике Југославије прешла са места дописника словеначког Дела у тада велику Борбину економску редакцију.
Годинама касније рекла ми је и силно ме изненадила, да је била страшно уплашена да ли ће се доказати у новој средини, да ли ће испунити очекивања и осећала се као да почиње из почетка. То је била Бојана. Ненаметљива, дисциплинована и радна, фанатично одговорна и савесна. Видело се да је ћерка војног лица, како сам јој говорила касније, у безуспешним покушајима да јој „објасним“ да не мора баш око сваке ситнице да се насекира и искида као да се сутра не живи.
Нисмо тада у Борби почеле да се дружимо него касније, кад је основана Наша Борба. Тад су новинарска путовања била честа, нас су на једном од њих сместили у исту собу и тако сам открила једну бескрајно племениту, поштену, детиње неискварену особу пуну разумевања за све, благу у наступу и сасвим несклону било каквим конфликтима, али ипак одлучну и непоколебљиву у заступању и одбрани својих начела.
Ту одлучност показала је много пута касније, али је имала и особину која ме одувек фасцинирала: никад није наметала ни себе ни своје ставове, сваком је излазила у сусрет и помагала кад год је могла (мени много пута, без изузетка), а некако је стално сумњала да ли је довољно урадила или је могла и боље. Изузетно проницљива, господског држања, трпељива и стрпљива преко сваке границе, посвећена свему што ради и свима са којима дели посао или пријатељство. Увек је од себе очекивала максимум, од осталих је прихватала онолико колико добије. Поштовали су је сви. И колеге и саговорници и претпостављени. Имала је ауторитет.
Била је племенита, чиста душа, неспремна да узврати чак ни онима који су то заслуживали. Своју судбину и низ лоших ствари које јој је живот наменио до самог краја примала је са неком помиреношћу, уз констатацију „ја сам ти рођени баксуз“. Кад је из новинарства прешла у Народну банку Србије, није се „преумила“ и избезобразила, што се често дешава.
Напротив, ту „тврђаву“ је отворила за јавност, промишљено и ненаметљиво, као све што је радила. Кад је пре неколико година схватила да јој ту више није место, отишла је. Како је живела, тако је и умрла: тихо, да никога не оптерећује, али достојанствено и помирено са судбином која према њој није била ни мало дарежљива.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.