Вести
20. 06. 2020.
Анонимни застрашивачи некажњено призивају зло над новинарима и новинаркама
Претње новинаркама и новинарима, јавним радницима на друштвеним мрежама, ширење лажних вести, покушаји дискредитације како би се дискредитовале и идеје, политички ставови, резултати истраживања којима се разоткрива корупција и незаконитости прогресивно се шире, можда и опасније него ковид вирус
И док у случају ковида имамо глобалну акцију, националну узбуну, ванредно стање, суспендовање одређених права, како би се пошаст зауставила, у случају ширења вируса говора мржње, претњи, којима се настоји да се деструира јавно деловање, озбиљно новинарство, вера у јавни интерес, јавни сервис, да се деструира сваки контролни механизам неопходан за очување и успостављање демократије, немамо ни минималну акцију која би имала за циљ заустављање или бар смањивање ове активности.
***
Случај 1.
Говорио сам за ТВ Нова С на ову тему, а директан повод је низ активности на друштеним мрежама које долазе са профила „Зависни новинари“ и са ког се дезинформацијама континуирано прогања низ кредибилних новинара и редакција од Драгана Јањића, Стевана Дојчиновића, Југослава Ћосића, Н1, Жељка Бодрожића, НУНСа итд.
Исти новинари раније прогањани, претпоставља се, од истог човека и са неких других платформи. Дакле, име је познато онима које прогања. Познато ми је да је најмање један од прогањаних пријављивао ово прогањање али тужилаштво а) у постојећем законском оквиру није пронашло основ за покретање поступка, и б) није могло да идентификује починиоца…
Случај 2.
Сећам се колико је било дебате о томе да ли је реално очекивати фер суђења и коректну атмосферу за случајеве који су се десили током ратова на простору бивше Југославије. Суђење се одвија уз овакве инциденте за нешто што се десило пре скоро три деценије. То најбоље говори каква је атмосфера у свим државама у којима се још увек одигравају оваква суђења.
Као да се још једино новинари сећају важности процеса за ратне злочине и као да су они једина још сметња забораву, који ће умирити починиоце грозних злочина. Новинарке Данаса редовно трпе тортуру обављајући свој посао на савестан и посвећен начин, а да нису заштићене ни једном од стране институције у оквиру које се одржавају суђења. Веома је важно да бар удружења новинара пронађу механизам који ће пружити правну и безбедносну заштиту свим новинаркама и новинарима.
Случај 3.
Национални конвент о Европској унији је увек веома уздржан у оваквој врсти реакција.
“Национални конвент најоштрије осуђује и тражи хитну реакцију полиције и тужилаштва због серијала објава којима се прети организацијама цивилног друштва, истраживачким новинарима и активистима који указују на пропусте власти и надлежних органа у супротстављању организованом криминалу.
Повод оглашавања је емитовање видео спотова у којима се истраживач Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП-а), Саша Ђорђевић, неосновано оптужује да прети председнику, као и видео у продукцији тзв. портала Присмотра, у коме се БЦБП, оснивач Националног конвента о ЕУ, означава као “НАТО лобиста”. Обе објаве су настале након указивања на конкретне пропусте у поступању надлежних институција. Национална Авангарда је креирала спот против БЦБП-а по објављивању анализе употребе сектора безбедности током ванредног стања. Низом објава у континуитету они покушавају да БЦБП означе као непријатељску организацију која “има агенте и изводи операције”. Производња дискредитујућег садржаја интензивира се након што Крик поново открива да је син председника Републике затечен у друству криминалаца и анализе у којој истраживач БЦБП-а, Саша Ђорђевић, даје приказ институционалног оквира у ком постоји систем контраобавештајне и физичке заштите штићених лица, а које јесте и син председника Републике. Једини циљ тог текста је био да се укаже на чињеницу да Србија има систем у ком се зна ко је и у којој мери био надлежан да члана породице председника Републике по Уставу и законима ове земље контраобавештајно и физички штити и заштити.”…
Ако погледате потписнике овог саопштења онда је јасно да су ствари постале озбиљне и да је оваква врста етикетирања недопустива.
Београдски центар за безбедносну политику који председава Радном групом за Поглавље 24: Правда, слобода, безбедност, и у оквиру овог сегмента рада задужени су за праћење и оцену напретка Србије у поглављу чије су главне теме реформа полиције, борба против организованог криминала, азил, миграције и друге области у којима се Србија обавезала да ће вршити реформе у циљу приближавања чланству у Европској унији.
Ако се ово догађа њима који сарађују са МУП-ом, шта други да очекују?
Или им се догађа баш зато што сарађују са МУП-ом?
Потписници одлично поентирају и поново позивају на дијалог кога нема:
„Национални конвент, као и до сада, омогућава дијалог заснован на аргументима и у складу са процедурама Владе и Парламента, а уколико то више није могуће, питамо се да ли је власт у Србији уопште разумела смисао и значај дијалога у друштву које пролази кроз озбиљну кризу демократије. Продубљивање подела у друштву, говор мржње, пропаганда која циља на изазивање сукоба у друштву, никако не доприноси напретку Србије.
Случај 4.
Групу Новинарке против насиља према женама основао је Фонд Б92 заједно са УНДП Србија како би се превентивно и едукативно објаснило и колегиницама и колегама у редакцијама и јавности да је насиље према женама друштвени а не приватни проблем, и да се о њему мора извештавати по правилима професије како се жртве и њихове породице не би додатно трауматизовале и виктимизовале таблоидним објавама у медијима. Преко 30 новинарки и уредница чине ову групу, прате извештавање, анализирају га континуирано, упућују препоруке, реагују на скандалозне објаве о жртвама насиља или прогон жена у јавном животу из којег год дела политичког спектра да су, осмишљавају и објављују смернице за медије како професионално и етички да извештавају о овом проблему… Једном речју, раде и труде се да унапреде медијску сферу и само друштво, али…
И оне саме су мета прогона. Неке од чланица ове групе живе са свешћу да у сваком тренутку могу бити и физички нападнуте јер су њихови лични подаци и подаци њихових најближих одавно незаконито доступни на друштвеним мрежама свакоме. И поред пријављивања сваког напада преко интернета или уживо надлежним институцијама, ни једна до сада није адекватно заштићена нити су прогонитељи пронађени и процесуирани.
И питам се, исто као у претходном случају, зашто би се ове жене додатно излагале оку јавности трудећи се да заштите жртве насиља кад су и саме жртве једне страшне врсте насиља која очигледно царује овим друштвом?
***
И као професија и као друштво игноришемо опасности, претње… Не успостављамо механизме који би омогућили већи степен заштите.
У Шведској су новинарска професија и држава анализирали нове изазове друштвених мрежа и нових технологија и направили су акциони план који предвиђа перманетно брзо реаговање на изазове променама закона, правилника и друге регулативе у казненој политици, едукативним програмима, превенцијом, увођењем нових кривичних дела или проширивањем већ постојећих, повећањем казни итд…
Имамо примере земаља које су почеле системски да се суочавају са овим проблемима. Али не реагујемо. Још радимо на Акционом плану за Медијску стратегију. Када смо медијску стратегију предавали председници Владе Србије, обратио сам се Ани Брнабић и рекао да је брзи развој нових технологија и медија учинио медијску стратегију већ застарелом. Да схватам неопходност да постоји, али да треба паралелно са тим процесом правити стратегије и доносити одлуке за оно што нам се већ догађа и да не смемо да чекамо да се усвајају стратегије па акциони планови па иницијативе за измене закона па закони па механизми за поштовање нових закона… Ако се тако буде радило, проблеми за новинаре и слободе само ће се гомилати, биће све драматичнији и фаталнији.
Због тога је неопходно да се што пре делегације представника удружења и надлежних министарстава спакују па крену у Шведску, или неку другу земљу да сниме и пресликају све позитивне идеје које су дале резултат.
***
Морамо много више и сами чинити. Када сам спремао тужбе против Вучићевића и Козића, адвокатица Круна Савовић и ја прикупили смо неколико пута више доказа и аргумента од онога што је било довољно. Сами смо радили на идентификацији података које би суд и држава морали да имају или дају. У процесу пријављивања претње Бранкици и Инсајдеру, често смо и сами разоткривали онога ко прети и пре полиције или тужилаштва.
И због тога апелујем да учинимо све што је до нас, јер ако чекамо да неко то одради за нас, неће нас убрзо бити.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.