Извештавање о убиствима малолетника у мају 2023. године
14. 05. 2024.
Лекција Кристине Панић
Дан после незапамћеног масовног злочина у ОШ „Владислав Рибникар“, 4. маја у гимназији у Младеновцу ученици четвртог разреда, на часу српског језика код професорке Јелене Стефановић, радили су четврти школски писмени задатак на најактуелнију могућу тему у том тренутку: „У каквом друштву живимо?“.
Вежбанку, у којој је Кристина Панић написала своје виђење друштва у којем живи, тек пре два дана је разредна Александра донела родитељима Зорици и Саши Панић у Дубону. Кристина је написала школски рад, који се може назвати и лекцијом која јасно говори о вредностима које је превашодно стекла у породици током осамнаест година живота. То је лекција саосећања са анђелима из Рибникара, али и пример јасног увида у суштину проблема са којим се друштво у којем живимо неуспешно суочава.
Преносимо цео текст Кристине Панић.
У каквом друштву живимо?
Када останеш сам, оставиш телефон, угасиш телевизор и све друго што ти одвлачи пажњу са стране, да ли се икада запиташ у каквом друштву живиш? Ко су ти узори? Ко је човек који ти одвлачи пажњу? Да ли је све што ти је смешно и занимљиво заиста тако?
Имам још много питања, али на сва та моја питања, твој одговор је вероватно: ”Не знам”, или имаш блед поглед као да не видиш ништа лоше у томе. И свима нам је тако док се неко зло не догоди. Тада сви видимо грешку и знамо да уперимо прст у некога, а заправо смо сви криви. Када се много тога накупи, негде мора да пукне, једноставно речено, нека кап је морала прелити чашу. Родитељи данас због каријере запостављају децу, битније им је да имају кућу на три спрата и луксузан живот уместо добро васпитаног детета. И стално се провлачи изговор: „Морам да обезбедим детету све”. Не, детету су потребни отац и мајка који ће да разговарају са њим о свему. Не треба му скуп телефон и гардероба да би имало леп живот. Деца у Африци без свега тога срећни живе. Данашњој деци нема ко да угаси телевизор или телефон када гледа филмове и серије у којима се промовишу алкохолизам, наркоманија, криминал и неморал. Зато и пропадамо као друштво, јер нам деца у свему томе виде узор. До јуче смо школу гледали као најбезбеднију установу за дете, а већ данас са страхом шаљемо дете у исту. Неко је јуче после школе планирао породични ручак, неко да учи географију да поправи оцену, неко да одигра утакмицу са другарима… А неко је желео да своје дете сачека испред школе, загрли и пољуби, а није и више никад неће. Сваки тренутак са њима је постао само успомена на ту децу.
Верујем да су туга и бол породица преминулих ђака огромни, и никада не бих желела да ту бол у свом животу осетим. Са децом треба разговарати! Ниједна казна неће моћи да врати родитељима ову јадну децу која су, ни крива ни дужна, настрадала. Коста је пример запостављеног детета. Родитељи, интернет, друштвене мреже, ђаци у школи… Свачија је кривица. Свако је имао утицај на ово дете које је починило овај монструозан злочин. Ово је знак да треба да се пробудимо, јер је ово само почетак катастрофе ако се нешто не предузме. Србија данас плаче, осам анђела нас је напустило јер се нисмо пробудили на време.
3. маја 2023. године смо из сата у сат сазнавали све страшније детаље националне трагедије. Ужасан злочин добио је још стравичније димензије након објављивања званичне информације о броју убијених ученика и њиховог анђела чувара. Уместо одлучне реакције, осуде и јасних порука, званичног проглашења вишедневне жалости уследиле су релативизације, шпекулације, непроверене информације и намерне дезинформације. У јавности се појавио и списак чиме су створени услови за нове мете, нове сукобе и додатни хаос…
У дому Панића, Саше и Зорице, које сам упознао и више пута са њима разговарао, замишљам комуникацију коју су тим поводом 3. и 4. маја имали са матуранткињом Кристином и Миланом који је радио у полицијској станици у Младеновцу. Њихови породични односи заснивали су се на међусобној подршци и сталним контактима на основу којих су се боље и сигурније осећали. Свако од њих је био у свом послу и са обавезама у воћњаку, гимназији, полицији, гимназији и заједничком домаћинству. Једни другима су преносили вест о масовном убиству у београдској школи уз коментаре који су се базирали на вредностима које су Зорица и Саша као родитељи већ изградили код Милана и Кристине. Саша је касније изјавио да је тада помислио како је страшно родитељима које је задесила таква трагедија не сањајући шта ће се сутрадан догодити. Уз друштвену игру проводе вече.
У дворишту школе које је центар друштвених збивања за младе у Дубони (која је део Београда) најмлађи се окупљају на игралишту док они старији седе на клупама. Преко пута је мала продавница где се могу купити освежавајућа пића које је чини ми се, једино место сусрета старијих из Дубоне. Школа је у комшилуку Панића. Кристина и Милан одлазе да се још мало друже са пријатељима и, верујем, причају и о томе какво је друштво у којем живимо.
Зорица и Саша изузетно тешко подносе невероватан губитак ћерке и сина. Не треба поредити губитке и жртве, али њих двоје сигурно имају право да се осећају додатно тужним и љутим, и са правом не разумеју како је могуће да се догоди такво некажњено зло које им је однело двоје деце. Њихов став је потпуно јасан: шта год се деси као резултат суђења – то неће бити праведно. И то не само метафизички, већ и практично. С правом се питају шта их чека посла издржане затворске казне масовног убице. С правом су забринути и сви грађани Дубоне, Малог Орашја и Србије.
Читајући јасне мисли и ставове Кристине, Кике, Малише, читао сам породичну школу Панића из Дубоне. О вредностима којима су учили своју децу, слушао сам од Зорице и Саше, а сада све што сам чуо, читам у овом писменом задатку. Могу да замислим како су се пре два дана родитељи потресли када су прочитали овај рад, који је био и својеврсна антиципација трагедије у којој је са братом и још седморицом познаника и пријатеља и сама убијена. Невероватан сплет околности, али не само то: Док је писала писмени рад 4. маја, Кристини је било јасно да Србија мора да стане и преиспита се. Било јој је јасно да су негативни, погубни треднови отишли толико далеко да захтевају радикалнија решења. Верујем да је пуно младих размишљало на сличан начин као Кристина. И да су о томе разговарали у друштву, у школи, у својим породицама и тог 4. маја, а посебно након та два ужасна дана. Нажалост, та дебата није вођена јавно, са вредностима које су породице у Дубони, Малом Орашју и убијених у ОШ „Владислав Рибникар“ уткале као неизбрисиве вредности у животе своје деце.
На годишњицу монструозних злочина, догодиле су се достојанствене манифестације сећања. И то би морало да буде нека нулта тачка у којој ћемо признати све оно што није урађено, а морало је да буде у протеклих годину дана како би се створили услови за постизање максимално могуће правда за жртве, породице и све грађане Србије. Није то само ефикасно суђење и пресуда, већ и отворена дебата о кажњивости, могућностима за пооштравање казнене политике која би била одвраћајућа и одбијајућа да се почине овакви злочини. Зорица и Саша, а мислим и већина родитеља убијених, с правом очекују промене у казненој политици, промене у спровођењу казни које би биле порука потенцијалним монструмима који размишљају о копирању злочина или новим могућим ужасима који се, нажалост, дешавају. Превенција се заснива на вредностима које родитељи усађују својој деци, као што су то чинили Зорица и Саша, родитељи страдалих у Дубони, Малом Орашју и Београду али и васпитачи у обдаништима, учитељи, наставници, професори, којима треба вратити достојанство тако да то буду много цењеније професије у друштву а да њихов труд буде усмерен на децу, њихово образовање за живот и будуће професије.
Због тога је од изузетног значаја да се говори о ужасном искуству 3. и 4. маја 2023. године, када је пуцано у нашу будућност, у вредности које представљају човечност. Годину дана после ужасавајућих злочина, Кристинин писмени рад нас опомиње да ништа нисмо урадили од онога што је она са својих 18 година прецизно и јасно детектовала као кључне проблеме.
Управо ових дана донета је одлука да национални медији у својим програмима не морају да воде рачуна ни о образовању, ни о култури, ни о вредностима… Легализовано је стање које је довело до ужасавајућих злочина, и створени су темељи да се понове у различитим драстичним облицима.
Колико познајем родитеље, они о вредностима своје деце сасвим довољно знају и веома су тужни а и љути због неразумевања за ургентно решавање свих проблема који су у протеклих годину дана евидентирани и дефинисани, и који би уз практичну реализацију предлога омогућили промене набоље.
Кристинин писмени рад, са радовима других сурово убијених, не само у ова два дана, морали би да буду врло брзо сабрани у неки нови „Дневник Ане Франк“, који би постао део образовног система, не само због сећања на наших 19 или много већи број жртава, већ због вредности које су красиле њихове животе. И сазнања да смо у великом дефициту тих вредности које су потиснуте од отровних политика, скаредних медија и нових технолошких могућности које окупирају нове генерације.
Родитељско искуство у васпитању страдале деце, њихова несрећна судбина, племенитост и трагање за правдом и истином могу бити лековити. Зато би требало да постану део покушаја излечења нашег друштва и стварање основа за превентиву чиме би се умањиле могућности за нека нова зла која нам се већ догађају.
За десетак дана почиње припремно суђење „убици из кокошињца“ у Смедереву. Било би изузетно важно да новинари и јавност прате ово суђење, бар као оно које се догађа у Палати правде у Београду. Сигуран сам да ће бити солидарности родитеља, али је изузетно важно да та солидарност буде масовнија од подршке родитеља који су остали без најдражих.
Не смемо да дозволимо да нам се догоди да са обележавањем годишњице кажемо да „смо и то обавили“, посветивши се неким личним проблемима или неким другим небитним, који нам се сервирају свакога дана.
Моји бака и дека, мама и тата, васпитањем у сличним условима које су имали Кика и Милан, усадили су ми вредности које не само да су животне, већ важе и за новинарску професију.
Много је важно да у наредних две-три године године или дуже, колико ће трајати суђења, учинимо све да се промени доминација друштвених вредности, и да хероји постану Кика, Милан, Далибор из Дубоне и сви младићи из Малог Орашја, ученице и ученици из ОШ „Владислав Рибникар“ и Драган Влаховић. Биће то знак да смо као друшво на путу излечења и враћању потиснутим и загубљеним вредностима на које нам указује Кристина Панић у свом последњем писменом задатку.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.