УНС вести

02. 04. 2026.

Аутор: А. Момчиловић Извор: УНС

Спасић: Kao новинарка осећам одговорност да истину чувам од заборава

„Одавно сам желела да идем у Пребиловце, али је увек нешто било прече. Размишљала сам да су Пребиловци ту, да има времена, отићи ћу. А онда су Томпсонов концерт у Загребу минулог лета и пола милиона људи који су клицали усташким поздравом били окидач. Тешко ми је да схватим како је могуће да се такве сцене дешавају у 21. веку. После свега што смо прошли на овим просторима не тако давно. Како је могућ такав бесмисао?“, прича за сајт УНС-а новинарка „Курира“ Јелена Спасић.

Она је крајем прошле године добила годишњу УНС-ову награду „Лаза Костић“ за серију репортажа из Пребиловаца, које је за време Другог светског рата доживело трагедију.

Како каже за УНС, након поменутог концерта схватила је да пре свега као човек, а потом и новинар мора да оде у Пребиловце.

„То је оно што сам могла да учиним - да се поклоним невиним жртвама усташа и да пишем о томе како бисмо знали”, истиче Спасић.

Радећи серију репортажа о Пребиловцима, рекла нам је она, схватила је да није једина у којој је поменути концерт нешто преломио.

„Силвана Филић, унука учитељице Стане Арнаут (по деди од мајке који је био Станин рођени брат), жене која је један од симбола Пребиловаца и српског страдања од усташке руке, први је пут проговорила у јавности управо за Курир након што је гледала догађања у Загребу. То је уједно и први пут да неко од породице Стане Арнаут говори за медије”, каже Спасић.

У интервјуу за УНС са награђеном новинарком разговарали смо о граници између професионалне одговорности у извештавању о колективном страдању и личних осећања, значају оваквих прича за новинарство у условима хиперпродукције медијског садржаја, али и о томе колико јој је било тешко док је сакупљала грађу за репортаже из овог места.

УНС: У којој мери је новинарска одговорност већа кад се обрађују теме колективног страдања какво је било у Пребиловцима?

- Новинарска одговорност, у смислу односа према послу, по мени је увек иста и једнако велика. Одговоран новинар је онај који даје све од себе да професионално ради свој посао. И добро се припреми за све, па и кад иде на обичну конференцију за новинаре, јер мора да зна ко је и шта је ту, какав је контекст... Тако да у том смислу одговорност не делим на мању или већу. Али као новинар, чији је посао рад у јавном интересу, осећам одговорност да својим делањем и избором тема чувам и истину од заборава. А ако уз то неко нешто научи, размисли пре неких поступака... тек сам успела.

Међутим, кад радим теме као што су Пребиловци, највећи изазов ми је да не упаднем у патетику. Линија између емпатије и патетике је танка. Дешава ми се да, тек кад други, трећи пут прочитам оно што сам написала, видим да то није оно што сам хтела и да сам склизнула, па мењам. А читаоци су, на концу, ти који суде.

УНС: Због чега је важно да се овакве теме објављују у медијима?

- Важно је да бисмо знали, памтили, поштовали и, усудићу се рећи, да нам се историја не би понављала. Камо среће да се сви с Балкана објективно бавимо сваким сегментом прошлости, и у медијима и у уџбеницима, па да нам се историја не понавља из генерације у генерацију. Да сви све знамо.

Такође, а верујем да се то у репортажама из Пребиловаца и види, важно је знати да иза злочина увек стоје конкретна имена и људи, они који су осмислили, наредили, извели, прикривали... И да смо сви ми пре свега људи, добри или лоши, а да нас тек после тога све остало у неком смислу одређује и разликује, па и вера и нација. Управо из репортажа у Пребиловцима види се да и у организованом, систематском злочину има оних међу усташама који су у датом моменту поступили као људи. Зашто, како - небитно. Спасли су неке животе у мору невиних, а убијених. И то треба рећи. Али никако не треба заборавити главну ствар и заменити тезе.

УНС: Како поставити границу између новинарске професионалности и личних осећања?

- Управо репортажа је, по мом суду, жанр у коме осим чињеница и описа дајеш и лични доживљај, емоцију, па и емпатију... И без обзира на то да ли пишеш репортажу из Барселоне или Пребиловаца, мада је, наравно, разлика у доживљају огромна и потпуно другачија. А данас, више него икад, кад је на интернету доступно све и кад се на телефону као на длану може видети баш све, важно је да читаоцима даш и више и даље, а то је и доживљај.
Писати о Пребиловцима је нарочито тешко, исцрпљујуће, и емотивно и ментално. И управо због тог снажног доживљаја важно је, као што већ рекох, не упасти у патетику.

УНС: Колико је важно да се приликом рада на оваквој причи новинар уздржи од сензационализма и "кликбејт" наслова, по цену мање медијске пажње?

- Не јурим медијску пажњу, већ новинарство. Кликове одавно не бројим. Додуше, систем сам броји. Изненадићете се, као што сам неретко и сама изненађена, колико ови озбиљни текстови знају да буду читани. И саме репортаже из Пребиловаца мерене су хиљадама и хиљадама прегледа. И то је доказ да у ери брзог живота, генерација које комуницирају скраћеницама и расту на клиповима од минут, и у време распрострањеног тзв. копи-пејст новинарства, прави новинарски рад ипак има “прођу”. Такође, то је и доказ да људи нису толико површни и да им не можеш сервирати само копи-пејст, да им треба дати и озбиљан и другачији садржај. И захвална сам својој редакцији што не одбија ниједан мој предлог за репортаже и одласке на терен и не калкулише да ли ће то бити кликабилно.

УНС: Шта Вам је било најтеже док сте сакупљали материјал за ову репортажу?

- Знала сам где идем и доста тога прочитала и погледала пре поласка у Пребиловце. И рекло би се, била спремна за оно што ћу видети - и само село, чијих је много кућа без кровова и урасло у коров, и за остатке костију мученика у пребиловачком храму, и за јаму Голубинку, у коју је у једном дану живо бачено више од 500 жена и деце.

Али очигледно то није било довољно.

Дан-два пре поласка на пут прочитала сам причу о Божу Кесу. У мору свега што сам знала, прича о том тихом, поштеном човеку и узорном члану партије ме је баш потресла.

Живот у Чапљини, којој Пребиловци и припадају, дугогодишњег нежење закаснелог за децу изгледао је обично као многи други.

Све док му познаници, па и пријатељи нису отишли на сахрану у Пребиловце. Ту крај надгробног споменика схватају да је имао и жену и две ћеркице. И да су све три скончале у јами Голубинки 6. августа 1941. А Божо је ћутао све те деценије. И управо на том гробљу, где је и Божов грб, али и плоча на којој су имена му жене и деце, било ми је најтеже.

На надгробним плочама преминулих у деценијама након настанка Титове Југославије затичу ме и колоне имена њихових најрођенијих поред којих је иста година смрт - 1941. Ту сам и затечена колико ми је било тешко да то гледам.

УНС: Шта овакве приче значе за савремено новинарство с обзиром на то да, захваљујући интернету, имамо хиперпродукцију медијског садржаја и "борбу за квантитет, а не квалитет" у медијском простору?

- Искрено верујем да још има наде за нас и за новинарство. А о мом раду требало би други да суде.

УНС: Колико је важно што је оваква тема добила поверење жирија?

- Опет искрено, ово је прва награда која ми је дража због теме него мене саме. Трудила сам се да из што више аспеката сагледам пребиловачку трагедију, време после ње и оно што је данас. А данас су Пребиловци место са тридесетак житеља, махом удовица.

Долазе понекад и политичари и из Србије и Републике Српске, сликају се и увек нешто обећавају. Али Пребиловци су и даље село у коме је доста кућа у корову, што је заоставштина и 1941. и 1992. године.

Село које и дан-данас нема водовод. Мада, након објављивања репортажа у Куриру, случајно или не, из званичне Бањалуке обећали су да ће уплатити средства за изградњу водовода у Пребиловцима. То не жели у потпуности да финансира општина Чапљина, одакле су навели да им није исплатива инвестиција за толико мало житеља. Средства су недавно и уплаћена. Чека се почетак радова.

Пребиловци су село у ком ходочасници не могу ни да преноће, до под ведрим небом. Тако не бисмо ни ми могли да нам није изашао у сусрет Ацо Драгићевић, човек кога нисмо ни знали, а који нас је примио у свој дом. Била сам упорна у науму да ноћимо у селу и неизмерно сам захвална Ацу. Као и Алекси Драгићевићу, који нас је водио и кроз Храм Христовог Васкрсења у Пребиловцима, али и до јаме Голубинке на плус 40. Алекса је ту да се свакоме нађе. И ради при цркви. Крај које СПЦ диже и омањи конак, како би манастир постала.

Захвална сам, и то морам истаћи, и свим својим саговорницима, без којих не би ни било репортажа. Људи су и данас, посебно они који живе у Пребиловцима и околини, још уплашени, зазиру да јавно говоре. А многи су ипак говорили. Обећавале су власти из Бањалуке и да ће пансион у селу подићи, како би ходочасници имали где заноћити. И даље - ништа. А све је то изузетно важно и важно је писати о томе. Добра ствар је да ученици виших разреда основних школа из Републике Српске у образовном програму имају и обавезу доласка у Пребиловце. А колико ђака из Србије уопште зна за Пребиловце, а камоли иде тамо? О Пребиловцима увек треба говорити. Разлога је пуно.