УНС вести

22. 02. 2026.

Аутор: Младен Ђурђевић Извор: УНС

Студентске радио станице у Србији

Историја омладинских и студентских радио станица у Србији сеже до 1968. године када је после студентске побуне, на таласу „излажења студентским захтевима у сусрет“ један од студентских првака блиских редакцији листа Студент, покојни Рајко Павићевић, затражио – радио станицу. Неко од комунистичких вођа тог доба на овај захтев реаговао је реченицом: „Боље је студентима дати тенкове него радио станицу.“

Радио Индекс 202

Као компромис, студентима је додељен један сат програма на државној београдској станици Београд 202. Тада настаје радијска емисија Индекс 202, из које се касније пробудио сав авангардни ентузијазам омладине која је покретала радио станице и померала медијске оквире. Простор за слободу изражавања у овом програму се створио због нејасноћа ко је у крајњој инстанци био надлежан за цензуру – Омладинска организација студената или Радио Београд.

С обзиром на то да је покренут почетком 70-их, у време крутог социјализма и власти комунистичке партије, првих десет година извештавао је искључиво о студентским темама: о животу у домовима, изнајмљивању станова, квалитету мензи, пријемним испитима итд. Када је Тито умро почеле су да попуштају стеге, мењао се тематски оквир и програм је постајао све либералнији.  

Из две мале просторије у поткровљу Радио Београда, почетком 80-их година, први пут у етру су могле да се чују дискусије о озбиљним друштвеним темама, односу комунистичке партије према будућности земље, национализму, Косову, Војводини, међунационалним односима, односима Србије и Хрватске, религији.

На овом медију се по први пут, након неколико деценија, говорило о значају верских празника. Индекс 202 је снажно развијао информативни, али и забавно-сатирични програм, иако је било интервенција од стране уредника РБ 202, новинари су непрестано истраживали границе извештавања.

Велики ентузијазам тадашње омладине изградио је репутацију овог програма и изборио се са изазовима који су последично уследили због либералније уређивачке политике. Један од ентузијаста, који се радо сећа тадашње борбе за глас слободе у етру, је и водитељ Инсајдер телевизије, Југослав Ћосић.

Иако се трудио да што пре дипломира на Правном факултету, каже да му је ангажман на Индексу 202 био много важнији и да је до касно остајао у редакцији, а ноћу једва успевао да заспи због узбуђења које му је ново задужење на радију доносило. Истиче да је у СФРЈ најслушаније било Индексово радио позориште, којим се достигао први зенит овог медија, због сатиричних и неретко провокативних текстова.

„Написао сам доста текстова за Индексово радио позориште. Кад се изузме хумор и забава, остану сатирични и критички карактери. Ишли смо даље него у информативном проргаму, јер се то много више толерисало захваљујући уредницима. Тако се програм развијао све жешће. Допрли смо до много људи, слушали су нас и у Хрватској, БиХ, Македонији, Црној Гори, јер су се тамо носиле траке и касете Индексовог позоришта“, наводи Ћосић.

Двадесетак новинара је пратило неколико сектора за које су снимали радијске формате: прилоге, извештаје, жива укључења, интервјуе и ауторске критике. Суботом се емитовао једночасовни интервју са познатом, занимљивом, личношћу. Ипак, најпрепознатљивије је било позориште у којем су сваке недеље наступали Неша Лептир, Мићко Љубичић, Слободан Бићанин, Драгана Марковић и други.

Притисак није изостајао од Универзитетске конференције омладине, која је уплаћивала новац, јер је и на њих комунистичка власт вршила притисак.

„Нико није могао да угуши програм до краја. Знали смо мало да се примиримо, па после наставимо даље. Било је скидања емисија, за неке је тражено да се преуреде, али поред свега тога за нас је увек било боље да се сутрадан појавимо поново него да нас уопште нема. Ипак је то прва либерална критичка друштвена платформа из које је настао и Ритам срца, Б 92, касније и Радио Индекс. Требало би увек нагласити да је Индекс 202 база из које су израсле идеје и друге радио станице“, истиче Југослав Ћосић.

Ненад Шебек, Радоман Кањевац, Ненад Цекић, нека су од уредничких имена овог радија.

Ритам срца

Пандан Индексу 202 била је једночасовна емисија Ритам срца која се емитовала на Студију Б радним данима, пет пута у недељи, од 13 до 14 часова. Покренута је почетком 80-их година, а оснивач је била Градска конференција Савеза социјалистичке омладине Београда. Ритам срца је био програм основан као школа новинарства, али  је правио велике помаке када је реч о слободама.

Емисија је сваког дана имала тематску целину коју је уређивао одређени новинар – редактор. Понедељак је био посвећен друштвено -политичким темама. Уредница је била списатељица Јелица Грегановић. Уторком је емитована спортска емисија. Уредница је била Александра Илић. Среда је била резервисана за музику, а уредници су били Александар Опачић, Браца Караклајић, Пеђа Бајчетић и Саша Марковић. Четвртком су емитовани афоризми које су уређивали Воја Недељковић и Веран Матић. Петком је Горица Нешовић, тада Станковић, уређивала своју емисију.

Пред крај 80-их, емисија се емитовала и суботом, али на другом програму Студија Б. Тог дана је ишла демо листа, а главна уредница је била Алиса Стојановић, позоришна редитељка.

Главни и одговорни уредник био је Владимир Бајац, затим Дарко Коцијан, неко време и Александар Пивалица, после је дошао Стева Вулетић, па Веран Матић. Музички уредник био је Петар Јањатовић, данас рок критичар и музички историчар.

Професор новинарства, Саша Марковић, наводи да је у редакцију дошо са 17 година и да га је привукла слобода говора без било каквих ограничења и забрана.

„Наравно није се очекивало да неко у програму каже доле режим, јер се политика другачије доживљавала, људи нису доводили у питање братство и јединство и савез комуниста, али тако је било до друге половине 80-их, док нису кренули немири у Словенији, који су се преливали на Србију и када се и програм на радију још више опустио“, истиче Марковић.

Некадашњи уредник емисије, Веран Матић, наглашава да је програм четвртком имао нарочито изражену критичку ноту, иако је бенигно изгледала, била је врло провокативна.

„У њој је било уводника, афоризама наших афористичара, приказа омладинске и студентске штампе и пуно анкета. Vox populi нам је био важан и преко тих ставова ширили смо поље слободе. Са нама је радио сјајни тонац, Роберт Клајн, који нажалост није више међу живима. Роберт, Горица и ја остајали смо увече када сви оду и правили смо замишљени радио, наравно тако смо заједнички вежбали“, наводи Матић.

Саговорници додају да су анкете биле веома занимљиве, јер је Горица Нешовић без задршке испитивала пролазнике на улици за ставове и критике, па су тако неке ствари изречене први пут у овој емисији. Многи људи су се јављали директно у програм и то је развијало слободу говора.

„Тада није било интернета, само је постојала фиксна телефонска линија. И даље памтим број 011 684 444. Ко год је имао телефон и желео да се јави могао је да отвори програм за неке дискусије“, сећа се Марковић.

Веран Матић истиче да је фокус у емисији био на млађој публици, којој су желели да утичу на критичко мишљење, кроз програме детабуизирања:

„Нпр. едуковали смо омладину о Сиди, која је била обојена тајновитошћу. Организовали смо јавно тестирање на ту болест у Дому омладине и делили кондоме, што је био велики догађај који су власти хтеле да забране, али су се после придружили. То је нервирало и водеће људе Студија Б, па је било спорова, суспензија, притисака, али смо ипак проналазили излаз.“

Додаје да је највећи изазов било извештавање у вези са променом власти у Србији, али и да су се појавиле могућности отвореног извештавања за медије у региону:

„Као дописник Омладинског радија 101 у Загребу и Радио Студента у Словенији могао сам да говорим критички о стању у Србији. Било је различитих притисака, нпр. припадници Службе безбедности долазили су код комшија да се распитују о мојој породици, што је био облик онога што данас зовемо таргетирање и бламирање. Нисам био свестан ширине операције Службе државне безбедности до 2001. године, када сам имао прилику да погледам свој досије у тој служби.“

За Сашу Марковића Ритам срца је посебно значајан јер их је уредник Слободан Коњевић формирао својим музичким укусом, а за Верана Матића емисија је била велика школа, не само новинарства, већ како наводи – живота, критичког промишљања и изражавања.

Радио Индекс

Након оснивања Радија Б 92, 1989. године, удруженим снагама конкурентских редакција Ритма срца и Индекса 202, савезништво је трајало 13 месеци док део редакције Индекса 202 није изашао из пројекта. Разилажење није било из идеолошких него концепцијских разлога – они који су остали у новооснованој редакцији нису пристајали на комерцијализацију програма.

Након разилажења, 1992. године, редакција Индекса 202 оснива Радио Индекс као самосталну радио-станицу и предузеће. Оснивач је овог пута био сам Универзитет у Београду, чиме се обезбедио привремени штит од политичких притисака и уцена. После једне од низа побуна, на чело Универзитета су опет ступили партијски кадрови, а статус финансирања остао је нерешен.

Радио Индекс је медијски покрио све бурне догађаје који су се дешавали, током 90-их година, извештавајући преко прве генерације мобилних телефона, фиксних телефона и телефонских говорница. Овај радио је први увео 24-часовно извештавање и концепт динамичког прилагођавања програма догађајима.

Некадашњи новинар Индекс радија, Срба Богдановић, наводи да је део програма емитован са Филозофског факултета, што је било врло изазовно у то време:

„То је био технолошки искорак, иако сад звучи смешно, али да бисте емитовали нешто изван зграде Радио Београда морали сте да имате репортажна кола. Неки људи из Радио Београда су хтели да нам покажу како се извештава из импровизованог студија. Имали смо тзв. репортерску јединицу коју смо користили уместо телефонске слушалице, са професионалним микрофон, и тако смо извештавали као из правог студија.“

Додаје да је само једна петина програма чинила универзитетске теме, јер је идеја у старту била да програм буде шаренолик:

„Имали смо коректан однос са ректором, јер је де факто Ректорат био наш оснивач, пошто је заступник Универзитета. Ја сам пратио Ректорски колегијум и као акредитовани новинар ишао на седнице да извештавам. Гледали су да нам изађи у сусрет не угрожавајући ни себе, ни оно што је био партијски интерес у том тренутку. Та извештавања нису била нарочито битна, али да бисмо испунили форму и задатак као универзитетско гласило морали смо да пратимо таква заседања.“

Бојић и Вучић: Радите као да је ванредно стање

Од 1997. године Радио Индекс постаје врло цењена и призната радио станица са великим бројем слушалаца. Међутим, то није трајало дуго. У октобру 1998. године у Влади Србије сазван је хитан састанак свих медија на којем су потпредседник Владе Милован Бојић и тадашњи министар за информисање Александар Вучић главним уредницима рекли да се од сутра извештава као током ратног стања. Главни уредник Радио Индекса, Ненад Цекић, је рекао да је могуће само уколико то Скупштина изгласа, на шта је уследио одговор: „Видећете.“

Сутрадан, негде око десет увече, два инспектора Савезне управе за радио везе појавила су се, у пратњи полиције, са налогом за одузимање опреме. Индекс је и за ту ситуацију већ био спреман: инспекторима је предата лажна опрема (кутија са светлима и трансформаторима), а сигнал је угашен после неколико сати претњи привођењем. Међутим, техничка способност емитовања програма је очувана.

Емитовање без дозволе

Недуго потом, у марту 1999. године заиста је проглашено ратно стање, све радио и ТВ станице су пале под контролу власти, а новине су потпале под директну цензуру. Тако је било до окончања НАТО бомбардовања. Међутим, већ у мају 1999. године, новинари из Индекса одлучили су да наставе емитовање програма – без икакве дозволе. Истина, о овој намери директно је обавештен министар информисања, Александар Вучић. Очекивало се поново гашење, али је реакција изостало и тако је Индекс оживео.

У преломним тренуцима Индекс је био једини „живи“ електронски медиј који је извештавао у реалном времену. Петог октобра грађани су наставили праксу која је започета још 1996/97 – ношења малих транзистора да би слушали извештаје Индексових репоретера „уживо“.

Врата Индекса су била отворена за све. Као коментатори појављивали су се портпароли важнијих политичких странака. Зоран Ђинђић, као градоначелник Београда, четвртком се обраћао у једносатној емисији директно разговарајући са слушаоцима. Редовно су у емисији „Ин медиа прес“ гостовали сви лидери опозиције, али и представници власти. Међу редовним коментаторима били су и Богдан Тирнанић, Александар Тијанић, али и Ивица Дачић, Александар Вулин и – Александар Вучић.

Срба Богдановић наводи да је формула Радио Индекса била мозаичност емисија, јер су све форме биле заступљене, од контакт програма до радио драме.

„У ноћном програму је рађено оно што мислим да нигде није на свету. Цекићу је то нарочито било интересантно. Једном је дошао и рекао да ћемо радити радијски експеримент који до сада није виђен, да обарамо слушаност на нулу, јер је циљ емисије да је нико не слуша. Прича је била да је на предајнику наводно постављен уређај који мери слушаност и да показује како је све мања. У том тренутку је наравно кренуло лудило, сви су почели да зову и питају како нико не слуша кад има оних који прате програм“, присећа се Богдановић.

Срба и Ненад су имали заједничку емисију „Црвени и плави“, у којој се бирала поларизујућа тема, па је један водитељ „црвени“ заступао једну тезу, а „плави“ другу, а затим су се људи јављали да бране једну или другу тезу.

На крају Радио Индекс постаје Радио С

Ненад Цекић сматра да је Индекс свој пут завршио тако што је радио као медиј, након експанзије интернета постао апсолутно небитан као медиј за оглашавање.

„У постпетооктобарском периоду није било превеликог интересовања за финансирање или учешће у власништву Индекса јер је нова власт фокус ставила на „новоослобођене“ телевизије и телевизије које пре 5. октобра никада нису емитовале ни минут програма. Због тога је после скоро деценије финансијских губитака, на крају за симболичан новац предат у руке страним инвеститорима који нису били заинтересовани за наставак традиције и на крају га препродали свеобухватно умреженој групи Радија С“, закључује Цекић.

Основ Индексовог извештавања су били брзина, непосредност, политичка дистанца у информативним деловима програма и контакт са свим политичким актерима. Без обзира на гашење пред бомбардовање, Индекс је једнако извештавао о свим релевантним догађајима, укључујући и активности тадашње власти, што му је створило репутација једног од ретких кредибилних извора информација и у међународним оквирима. Јован Палаверта, Тамара Скроза, Ивана Константиновић, Снежана Дакић, Анета Михајловић, Марија Миљевић Рајшић су нека од имена која су градила слободарски Радио Индекс, последњи од авангардних омладинских радио станица.