УНС вести

21. 11. 2023.

Аутор: Александар Грубеша Извор: УНС

80. година од смрти Светозара Тозе Марковића: Србија олако заборавља своје старе хероје, тражећи нове у магли популарније идеологије

Лако је данас бити “херој”…

Довољно је да објавиш “убитачан” твит у којем си им баш рекао, без обзира шта си причао раније јер људи одувек прекратко памте, или фотографију с пушком и коментаром да ево баш идеш да браниш Косово; где ти заправо не пада на памет да одеш све и да мораш. Или пак да, ако си на некој битној функцији, само за промену урадиш посао за који си плаћен да га поштено радиш, народним парама, и то притом изрекламираш као да без тебе ту и сада никад ничега не би било.

И ти си онда данас херој, моментално и непорециво, у сва три случаја из фотеље, али херој, макар некоме и махом ни због чега…

А да ли је то увек било тако или су некада, пре ових чудних времена и још чуднијих херојстава, хероји заиста били хероји? Или смо ми то све романсирали и умислили, а историја, коју по правилу склепају победници, преувеличала једне, а незаслужено на стуб срама ставила друге?

Један од првих народних хероја социјалистичке Југославије, указом АВНОЈ-а још док је итекако беснео Други светски рат на овим просторима 1944, постао је Светозар Марковић Тоза, комунистички револуционар чији је живот потрајао једва 30 година и вољно је дат за ослобођење земље од фашистичког окупатора. Обешен је 9. фебруара 1943. и ове године је навршено пуних 80 година од његове преране смрти.

Било је то зло време које је подједнако рађало хероје и издајнике. Оне који су дигли главу против терора окупације, па многи погинули да им се ни имена, ни гроба, нити пуног домета херојства не зна; као и оне опортунисте, каквих увек и свугде има, који су брзоплето, било из страха или из смишљене користи, приграбили прилику да се из блата уздигну у лагоднији живот кроз сарадњу са окупационим властима.

Данас је јасно да је то, упоредо са ратом за ослобођење земље, уједно био и рат идеологија: монархистичке која је, упркос херојском отпору војске Краљевине Југославије далеко надмоћнијем непријатељу, лако и брзо изгубила Априлски рат и нудила континуитет старог; те социјалистичке, која је нудила нешто ново, свеже и малом човеку са маргина ланца исхране обећавала другачију поделу карата у друштву које ће бити изграђено из пепела старог и ратом опустошеног.

Познато је да су комунисти били ти који су се после рата уздигли до нових висина и завладали земљом кроз нову доктрину. А људи ко људи, кварљива су роба… И ако је на почетку бајке постојао диван идеал о друштвеној равноправности, није било тешко предвидети да када се једном узме власт то неће бити баш сасвим тако и да ће увек постојати једнакији међу “једнакима”.

Да ли су онда и комунисти били својеврсни опортунисти, користећи рат да поједини међу њима у борбу „гологузи“ уђу, а из ње изађу директно у удобне фотеље? Гледано с ове дистанце, можда то и тако може да се посматра… али чак ни то не може оспорити чињеницу да је управо њихово герилско ратовање на овом простору заробило необично велики број немачких војника, да би на крају прерасло у праву војску и задало завршни ударац окупатору, доневши народима потоње Југославије ослобођење.

Нажалост, по цену великог броја невиних жртава, али још се није догодио рат у којем је слобода извојевана пијуцкањем шприцера са онима који су те поробили, док чекаш да им досади па да сами оду. Да ли је то онда било херојство једне идеологије и оправдани суноврат друге? Ко би то знао…

Тек, данас, неколико деценија након “демократских промена” и распада земље изграђене на утопијском социјализму, живимо у самосталној Србији која често олако гура под тепих антифашистички допринос својих комунистичких предака, фактографски поткован и од целог света признат као такав; док се из петних жила труди да пронађе алиби за поједина дела оног “другог ослободилачког покрета”, који је на првом месту бранио позицију српског краља у егзилу и у историјским читанкама школа које смо учили био означен етикетом сарадника окупатора.

Јесу ли заиста били то? Или су све оне фотографије насмејаних четника, загрљених с немачким официрима, у увек темељним немачким архивама плод неког фотошопа пре свог времена? Изгледа да свако време има свог Вељка Булајића, само што се данашњи зове Радош Бајић…

Ове прве полако заборављамо и њихову заоставштину гледамо с подсмехом, док ове друге с премало неспорних доказа да је ипак било сасвим другачије него што су нас раније учили, полако али сигурно рехабилитујемо и романсирамо, јер самосталној Србији, сасвим очекивано, требају недвосмислено српски хероји.

Најлакше је упасти у замку митолошке историје, засноване на ономе за шта желиш да је тако било и “чињеницама” типа “причао ми један човек…”, што је одлична увертира за гротеску. А праву истину, која је, ваљда, увек негде између, ћемо можда наћи једном када напокон научимо да рационално размишљамо трезвеном главом, уместо варљивим срцем… ако и тада…

О да, лако је данас бити “херој”…

И зато се вратимо на Светозара Марковића Тозу, пратећи само оно што нуди колико-толико поуздана историјска документација.

Партијски живот Светозара Марковића

Светозар Марковић Тоза рођен је 13. јула 1913. у Тарашу крај Бечкерека (данашњи Зрењанин) и још као средњошколац је био политички активан, а званични члан Комунистичке партије Југославије постао је 1935. године.

Озбиљно нарушеног здравља на плућима, током рада у руднику Крека код Тузле, више је био за неког партијског комесара и агитатора, него за борца с пушком у руци какви ће земљи требати свега неколико година касније. Али, прихватио је домете своје улоге и није их прокоцкао неуспешно тражећи више од тога.

Уздизао се кроз партијску хијерархију заједно са Жарком Зрењанином, више пута хапшен јер власти Краљевине Југославије нимало благонаклоно нису гледале на субверзивне активности комуниста кроз подизање свести и очекивања радника и пољопривредника, тако да Априлски рат, те потоњу окупацију Југославије, дочекује на функцији организационог секретара ПК КПЈ за Војводину.

Банат у којем је живео окупирао је немачки Вермахт, а Зрењанин и Марковић су у јануару 1941. пребачени у Бачку са нимало лаким задатком да консолидују тамошње партијске организације, које су у тешким условима мађарске окупације под Хортијевим фашистима биле готово угашене, и брзо их претвара у способне диверзантске групе.

Тако је 1942. године доспео у Нови Сад, који је, управо након диверзија шајкашког партизанског одреда, још видао болне ране злогласне рације из јануара те године широм Бачке, када је само у овом граду, у знак стравично нељудске одмазде, зверски побијено и бачено под лед Дунава неколико хиљада махом невиних Новосађана - Срба, Јевреја, Рома…

Оснивач и уредник „Слободне Војводине“, претече новосадског „Дневника“

Управо у Новом Саду 15. новембра 1942. године излази први број листа “Слободна Војводина”, чији је оснивач и уредник био Тоза Марковић.

“Браћо, на дан вашег великог празника шаљемо вам у име народа Војводине своје пламене и братске поздраве. Народи Војводине, који носе тешке окове фашистичке окупације, знају за славну борбу Совјетског народа и његове Црвене Армије, они знају да би без те борбе цивилизовано и слободољубиво човечанство постало плен хитлеровског дивљаштва”, објављено је на насловној страни првог броја “Слободне Војводине”, који је штампан у Војислава Илића 15 (тада Кисачкој 89).

У листу се писало о борбама на источном фронту, борби кинеског народа, борби немачког народа против фашизма, о значају партизанског ратовања...

Партизанска база и тајна штампарија “Слободне Војводине” налазила се у сигурној кући у Ивањданском насељу у Кисачкој 89. Насеља под тим именом више нема, али кућа је и данас на истом месту, само што јој је сада адреса Војислава Илића 15 и заштићена је као споменик културе, након што је дуги низ година била претворена у својеврсни музеј штампе.

У време рата, била је то кућа Ћире Шовљанског и његовог брата, зидана је као двојна, што ју је чинило идеалном да, уз мало преправки, поприлично добро сакрије тајне активности које су се у њој дешавале иза идиле обичне новосадске породице.

Тако је овај приземни објекат имао два подрума у које се улазило са терасице окренуте ка дворишту, где су се налазила и улазна врата у два стана. Сама партизанска база је направљена у преградном зиду управо између та два подрума, с улазом испод степеница које су водиле ка тавану у стану Ћире Шовљанског. Направљен је мали капак, који су степенице добро маскирале и није га било лако наћи.

Ни лупање у зид подрума не би пуно помогло у потрази јер би одјек претпоставио да се иза зида крије шупљина, али би свако закључио да једноставно долази из суседног подрума.

Била је та база јако скучен простор, једва метар широка и два и по метра дугачка, уз ниску таваницу на једва 1.6 метара висине. А опет, у њој су успевала да се стисну по два-три човека и да на писаћој машини и старом ротационом Гештетнеру праве револуционарне новине. Да усред ратне олује пруже народу утеху и олакшање, у офанзиви муницијом од хартије на окупацију, коју је непријатељ добро одмах проценио као ништа мање убитачну од метака.

У тој кући крили су се Светозар Марковић Тоза и његова супруга Милица, као и Тозин партијски колега Бранко Бајић.

Хапшење и смрт Тозе Марковића

Времена за еуфорију због успешно умноженог и раздељеног броја “Слободне Војводине” није било много, јер је само три дана касније, 18. новембра увече, мађарска полиција кренула у акцију хапшења Марковића и Бајића, тачно знајући где се и код кога се крију.

Никада се није открило ко их је потказао. Издаја се годинама приписивала Свети Степанову, који је био Тозина веза и на листи сумњивих код мађарских власти, те у исто време ухапшен и мучен, али је неколико година након рата претраживање окупационе архиве доказало да је Степанов ухапшен када је већ увелико издато наређење о блокади Ивањданског насеља.

Издајник је ипак био неко други, а тих дана је много људи похапшено и ко зна ко је подлегао батинању у полицији.

Занимљиво је и то да новосадска полиција Краљевине Југославије није уништила картотеку политичких затвореника и осуђеника пре почетка окупације и хортијевска полиција је на тацни добила комплетну документацију и податке о свим војвођанским комунистима, укључујући лични опис и отиске прстију Тозе Марковића.

Такође, Степанов је био у бази и тачно је знао где се налази, због чега би је полиција, да је он био тај који је одао другове, одмах пронашла.

Уместо тога, Хортијеви полицајци су брзо пронашли кућу Шовљанских и дигли из кревета Ћиру и његову супругу Љубицу, али су после дуго тражили базу скривену у њој, не знајући где се налази.

У бази су када је дошла полиција били Бајић и Марковић, као и његова супруга Милица, за коју тада нико од присутних није знао да је трудна.

Након вишечасовне, темељне претраге замаскирана врата испод таванских степеница су напокон откривена, али је на покушај провале унутра одговорено ватром из пиштоља и један полицијски агент је рањен. Ћиру су претукли, а онда су кренули да ударају и његову супругу, убеђујући га да сиђе у подрум да наговори илегалце да се предају. Он је пристао и сишао у базу. Међутим, само је заменио место са Милицом, која је изашла да заштити пријатељицу Љубицу, док је Ћира, уместо да другове наговори на мирну предају, одлучио да остане са Тозом и Бранком у отпору до краја.

Нико од њих у том тренутку није знао да је Тозина супруга Милица трудна и да ће му касније на свет донети друго дете.

Негде пред зору 19. новембра, мађарски полицајци су се досетили да бушилицама разбијају плочу терасе испод које је била база и да у подрум убаце димне бомбе, не би ли их коначно истерасли напоље.

Бекства више дефинитивно није било и тројица опкољених мушкараца су пред собом имала само два избора: да се предају или да прекрате себи живот како живи не би пали у руке окупатора и после под мукама одали још неког од другова.

Мучан задатак је на себе преузео управо Светозар Марковић, упуцавши Ћиру и Бранка. Последњи метак у цеви Тоза је оставио за себе али је, горком игром судбине, преживео пуцањ себи у главу.

Тешко рањен је остао у животу још непуна два месеца, а окупационе власти су га лечиле само да би га мучиле како би им открио размере ослободилачког покрета у Војводини.

Помирен са својом судбином, Тоза је под мукама ћутао и није одао никога, да би на крају био осуђен на смрт вешањем у касарани на Футошком путу у Новом Саду.

Светозар Марковић Тоза је иза себе оставио потресно опроштајно писмо родитељима и жени Милици.

"Драги и мили моји родитељи, осуђен сам на смрт и данас ће бити извршена казна. Осећам се добро и потпуно сам свестан онога што сам радио и за шта сам живео. Био сам увек ваш добар син, иако сте због мене доста пропатили. Али тако је то морало да буде. Идем у смрт без и најмање страха. Никада се ничега нисам бојао, па тако и сада. Нисам о вама знао ништа пуних 16 месеци, те не знам да ли сте у животу и како сте. Хвала вам на свему. Пламене поздраве вама и мојој драгој браћи: Љуби, Урошу и Ради. Топао поздрав Мари. Много волим, грлим и љубим нашу децу: Катицу, Брашу и Мицу. Поздрав свима осталима. Моја драга Милица остаје и добро ће васпитати малу моју Ружицу и дете које очекује. 9. II 1943. Ваш Светозар."

Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду, свега пар стотина метара од куће у Улици Војислава Илића 15, у којој је провео своје последње сате на слободи.

Сећање на Тозу у Новом Саду – улица, школа и биста у „Дневнику“

Име Бранка Бајића носи сада лепа, модерна улица иза Новосадског сајма, која данас избија на Булевар Европе, док је Светозар Марковић Тоза има улицу негде чак на Клиси.

Његово име носи основна школа на новосадској Детелинари, а биста му се деценијама налазила у улазном холу зграде “Дневника” на Булевару ослобођења, најстаријег и данас јединог дневног листа на српском језику у Покрајини, који и даље баштини “Слободну Војводину” као свој прапочетак, а Тозу Марковића као свог оснивача и првог уредника.

Међутим, “Дневник” је пре више од годину дана исељен из некада своје зграде, која данас има другог, приватног власника и предвиђена је за рушење и модернизацију; с неизвесном будућношћу хоће ли се “Дневник” тамо икада вратити када радови, који још нису ни започети, једном буду завршени. А и ако се врати, хоће ли новинаре у холу зграде тамо и даље дочекивати Тозина биста подсећати их на његово завештање? Или ће се потезом пера и то променити, а прошлост опет олако заборавити?

У мају 2023, свега три месеца након 80. годишњице смрти, неко је успео и да оскрнави гроб Светозара Марковића Тозе на Алмашком гробљу. Није томе придат нарочити значај и никада није откривен починилац.

Јер лако је данас бити “херој”…

 

Текст је настао у оквиру пројекта " „Светозар Марковић Тоза – слова од барута“  који се суфинансира из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.