Насловна  |  Актуелно  |  УНС вести  |  Погибија Милана Жегарца: Чији је снајпер у Вуковару на месту убио новинара "Вечерњих новости"?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

УНС вести

31. 03. 2023.

Аутор: Јелена С. Спасић Извор: УНС

Истраживање УНС-а о убијеним и несталим новинарима

Погибија Милана Жегарца: Чији је снајпер у Вуковару на месту убио новинара "Вечерњих новости"?

- "Ајде да идемо, имаћемо што нико нема" говорио ми је Жегарац тог јутра, док смо седели у кафићу "Black&White" у предграђу Вуковара. Кажем му: "Не пада ми на памет! Шта ћу да имам?! Ништа! Празне куће, кукуруз! Која је то слика?!" А и искуство и рањавање у Словенији у јуну те године казивало ми је да не треба да идемо, да је превише ризично". Жегарац је ипак отишао и убијен је - прича за Удружење новинара Србије (УНС) фоторепортер Срђан Илић, који је у то време радио за The Associated Press (АП).


Био је то 7. октобар 1991. Метак, вероватно снајперски, подогио је вратну артерију жртве и изашао изнад бубрега. Милан Жегарац, ратни извештача "Вечерњих новости" на месту је остао мртав на Трпињској цести, у предграђу Вуковара. На ничијој земљи. Тамо где се укршта с Херцеговачком улицом.

"Новости", а и државни врх још на папиру постојеће СФРЈ, одмах су известили да су га убили Хрвати, односно усташки бојовници. Међутим, Жегарчеве колеге, које су и тог дана биле у Вуковару, тврде да су га "наши" грешком смакли. Истине и убице с именом и ликом безмало 32 године нема. Али бар од лане постоји предмет КТП-902/22 Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије, који се, тек у предистражном поступку, бави и Жегарчевом погибијом. И који је за јавност тајна.

Милан Жегарац, рођен 30. октобра 1947. у Бачком Гачцу, завршио је студије књижевности и запослио се у новинарству.

 - Био је главни и одговорни уредник Радио Оџака, а годинама је хонорарно радио за "Вечерње новости". С пролећа 1991, можда у марту, априлу, више се ни не сећам, прешао је да ради за стално у "Новости" - каже за УНС Жегарчева супруга Нада.

Управо тог пролећа Жегарац често иде преко, како су жаргонски говорили за прелазак Дунава у Хрватску, јер се рано закувало.

Почетком октобра 1991. Вуковар је већ други месец био у потпуној блокди и интензивним борбама, а увелико разорен и расељен јер су први меци испаљени још 2. маја у Боровом Селу. Борба је била за сваку кућу и улицу у предграђу овог града, који је Жегарац из својих Оџака редовно походио.

Веома често је текстове потписивао са Мирославом Стефановићем, у то време шефом дописништва "Вечерњих новости" у Новом Саду, који му је и био први надређени уредник. Још почетком априла објављују репортажу из села источне Славоније како провокације не престају, два дана касније потписују текст "Рафалима на барикаде".

У Боровом Селу се 2. маја догодио познати сукоб, а после два дана у "Новостима" излазе Жегарчеви текстови с терена, па и о томе да тамо још броје жртве. Под ознаком "ексклузивно" 7. јуна објављен је први од три текста двојца "Новости" Жегарац-Стефановић - "Како живе људи са потерница МУП Хрватске из Борова Села". У јулу се ређају заједнички потписани текстови, а Жегарац неколицину њих потписује и са З.Т. Мирковић. Такав је и објављени 8. јула "Спас на скели" о реци избеглица.

"Славље уз страх" наслов је текста од 2. августа 1991, где пише да су репортери "Новости" први ушли у ослобођени Даљ и то док се још пуцало, а улице мирисале на барут. У истом броју је њихов текст "Крвава зора крај Дунава" о жестоким борбама у западном Срему, као и онај "Манолић одобрио злочин" у коме наводе како сазнају да је "најмање стотину Срба убијено", а да је "егзекуција обављена у подруму зграде Територијалне одбране где се међу реквизитима за мучење налази и електрична столица".

Текст "Ноћ усташких ножева", где Жегарац и Стефановић пишу да "све више избеглица из Сарваша потврђује да су усташе у том месту код Осијека заклале деветоро Срба у ноћи "примирја" излази 10. августа. Дан касније стиже извештај под насловом "Ноћ црних кошуља" - "још нема потпуне истине о незапамћеном покољу Срба у селу Сарваш код Осијека".

У понедељак 12. августа објављена је, између осталог, и прича са хрватском породицом из Даља, коју су према наводима хрватских медија масакрирали четници, те сад "масакрирани" човек пије кафу са својим "убицом" Србином.

Редовно су стизали извештаји из Вуковара и околине, најчешће потписани иницијалима или именима обојице новинара "Новости".

А онда је дошао 7. октобар. Дан у ком, бар према речима супруге Наде, Милан Жегарац није ни планирао да иде преко. Док се она рано тог јутра спремала да крене на посао у продавницу у кругу Дома здравља у Оџацима, добро расположени Милан јој је тражио да му донесе транзистор из дневне собе.

"Да чујем шта нам браћа Хрвати причају", рекао ми је, а ја сам га питала да ли ће увече с њим доћи и неко од колега, да на време купим хлеба јер га касније неће бити. Кућа нам је често била пуна. "Немој ништа да узимаш, нећу преко, идем за Сомбор, да видим за ова светла". Добио је од "Новости" рент-а-кар, а светла му нешто нису ваљала. Међутим, кад је кренуо за Сомбор, на путу између Оџака и Милетића чуо је на радију да је група наших војника упала у заседу код Борова Села. И од Милетића је окренуо према Вуковару, одуставши од Сомбора - прича Нада Жегарац.

Дошао је до главног места окупљања новинара и локалаца - кафића "Black&White" на Липовачком путу, који под правим углом излази на Трпињску цесту.

- У зони операција око Вуковара је било потпуно безвлашће, свако је могао да иде где је хтео и нико није могао нигде, у зависности од тога колико си ту, колико те људи познају. "Black&White" је био граница безбедности, наше истурене позиције биле су испред њега. А наши су били сви који су били с "ове" стране линије. По кућама су биле групе наших извиђача са снајперима. Тог јутра ништа се није дешавало. Било је неко као полупримирје, једно од многобројних. Поседели смо у кафићу с локалном екипом, нека измаглица, ужасно досадно. Имаш 2-3 тенка који стоје, нема некакве акције. Али Жегарац је са Мирославом Јокићем, територијалцем из Даља, кренуо кроз кукурузе за ту своју причу - сећа се Срђан Илић, који га је последњи видео, а потом отишао на кафу у Трпиње с колегама, где је мало касније и чуо трагичну вест од извесног добровољца Боре Четника.

Баш тог дана Бранислав Гулан, тадашњи репортер "Борбе", приспао је код куће у Новом Саду и мало касније колима рент-а-кара отишао до Оџака, како се, вели, договорио са Жегарцем. Није га тамо нашао. Кад је стигао на зборно место у "Black&White" у Вуковару, ни ту није било Жегарца.

- Показали су ми његов ауто и рекли да је неколико минута раније пешке отишао с војником Јокићем из Сомбора: "Чекао те, пошто сте се договорили. Рекао је да ћеш за то платити ручак и отишао". А мени су казали да пређем преко, код породице Карас, где је жена дошла да обиђе кућу и кувала кафу за војску која је тамо боравила. Рекла ми је: "Седи, дијете да попијеш кафу. Стићи ћеш ти њих’’. Није прошло ни три минута, долази капетан Коле, кога сам знао и пре рата, и јавља ми да је погинуо Жегарац - прича за УНС Гулан и додаје да му је дао Жегарчеву торбицу из које је узео фотоапарат и пиштољ покојника.

А Нада Жегарац ће тек увече на вестима сазнати да је постала удовица. Да јој јави нико није смео, а сви су одмах сазнали.

- Чим сам с посла дошла кући, кренула сам да сређујем неке паприке, зимницу, нисам укључивала ни радио, ни ТВ. Тек у пола седам сам на вестима на Другом програму ТВ Београд чула да је убијен. Вриснем, а одмах упадну комшије, сви су само чекали - сећа се Нада Жегарац, па додаје:

- Како су ми касније испричали Јокић је погођен док су претрчавали Трпињску цесту, а Милан је застао да му помогне и погођен је снајпером у врат. Метак је изашао изнад бубрега. На месту је остао мртав. Војска је успела у транспортер да увуче Јокића, који је давао знаке живота, али је преминуо на путу ка сомборској болници. Миланово тело су успели да извуку тек сутрадан јер су зенге стално пуцале - прича Нада Жегарац.

"Новости" на насловној страни од 8. октобра објављују да је њихов новинар Милан Жегарац погинуо у Вуковару.

"Око 14 часова вођен професионалном жељом да што верније прикаже борбе за ослобођење овог града он се нашао испред бораца, односно пуних 800 метара на територији коју још контролишу гардисти и муповци. Окружен са свих страна хрватским оружаним формацијама, ненаоружан, био је мета за митраљески рафал", пише на почетку вести.

Редакцији "Новости", а тиме и породици, телеграм саучешћа шаље и тадашњи потпредседник Председништва СФРЈ др Бранко Костић, који између осталог каже:

"Усташки бојовници задојени повампиреном неофашистичком и усташком идеологијом, у прљавом рату у Хрватској ни до сада нијесу презали од зверског обрачуна са недужним грађанима, чак и из свог народа. Страдала су многа деца, жене и старци. Утолико прије не изненађују ни жртве међу новинарима. Ваш храбри колега Милан Жегарац остао је покошен њиховим рафалима у Вуковару извршавајући часни задатак објективног информисања домаће и међународне јавности о сукобима у Хрватској".

Међутим, у вести "Новости" о погибији свог новинара саговорник је Бранислав Гулан, који је изјавио да га је о смрти Жегарца обавестио капетан Коле, али није прецизирао ко је он и ко му је колегу убио. Хрвате није помињаo.

- У кући Караса капетан Коле ми је дословце рекао: „Је*о вас Бог, вас новинаре, а и нашег! Ближи се крај рата, пуцамо на усташе. Нико нам се није јавио да ће доћи. Двојица у униформама су претрчавали улицу. Нисмо знали ко нам долази. Тамо смо их погодили. Твој је мртав, а ни наш неће преживети, носе га до болнице у Сомбору’’ – каже Гулан.

- Тада смо га звали само комадант Коле, а заправо реч је била о Радославу Костићу, шефу црвених беретки на том делу ратишта. ОК лик, борац кога смо виђали сваки дан, у наставку рата погинуо је на другој локацији.

Увече, кад је стигао у хотел Оџаке, вели Гулан, фиксним телефоном је обавестио Радета Брајовића, главног уредника “Новости“.

- Потом ме позвао мој први уредник из Новости сада покојни Мића Јовановић. Испричао сам ово што и овде говорим. Добар део моје приче је испоштовао, али нико никада није оно што ми је рекао комадант Коле, а што сам причао и писао и тад, и сад, увек. Писали су да је Жегарац храбро погинуо од усташког метка. Није истина! Страдао је случајно, од метка који је долазио са наше стране, одакле су пуцали борци Србије и дела Југославије која је тада још постојала. Нису знали ко им претрчава улицу, мислили су да пуцају на усташе. Дакле, истина је сасвим другачија од објављиваних прича оних који нису били на месту догађаја, нити су их чули од људи са којима сама ја био непосредно после погибије Жегарца и Јокића. Случајно су настрадали од људи с којима су се дружили тих дана - наглашава Гулан и додаје:

- За Жегарца је била грешка што је носио војничку униформу, уместо да је био у цивилном оделу као што сам ја, јер и јесте био цивил, а не резервиста, војник... Зато га нису ни препознали. Понављам, случајно су настрадали на ратишту! И то се дешава! Ово је истина коју сам доживео, преживео и видео. А, истина је само једна!

Да су их "наши" убили убеђен је и Срђан Илић.

- Заобишли су кроз кукурузе неку "замишљену" прву линију која се до тада није прелазила и тим снајперистима, који су били по кућама, дошли са предње стране са које су могли да очекују само непријатеља, Хрвате. Међутим, капетан Коле, који је био официр у униформи ЈНА, нема баш никакве везе са Радославом Костићем из ЈСО, јединице која није ни постојала те 1991. Капетан Коле је био знатно млађи од Радослава Костића, био је неко генералско дете. Дали су му да се игра рата, направио је нека два покушаја "акција" на Трпињској, који су се неславно завршили, било је по неколико мртвих и рањених - прича Илић.

Супруга Нада је мислила да је страдао од непријатељског метка. Али, дан после погибије на кафу јој је дошао човек који је рекао да је возио санитет у ком је био рањени Јокић.

- Казао ми је да је Јокић целим путем ка Сомбору, док није издахнуо говорио: "Жеги, издали су нас. Ако останем, ако се извучем, осветићу те". То је био дан после Миланове смрти, онако погубљена ни име му нисам запамтила. Никад га више нисам видела - прича Нада Жегарац.

А онда је недуго потом зазвонио телефон у стану.

- Кад сам спремала Милану 40 дана, звао ме је мушкарац који се није представио, само је рекао да је из Боровог Села. Чуо се тај њихов нагласак од преко. Казао ми да је био на сахрани, да ми се диви како сам се достојанствено држала. Потом је рекао: "Госпођо Надо, морам да ти кажем да Милана нису убили Хрвати него наша војска, грешком". Срушила сам се на под - прича Нада.

Кад је то испричала неким блиским људима, сугерисали су јој да ништа не чачка.

- Милан је био мртав, нисам га могла вратити, а и мој и његов братанац су тада били у војсци, па да не бих њима наудила ћутала сам. И ако је тако, сигурна сам да га нису намерно убили. Грешке су увек могуће - каже Нада и додаје да ју је дуго после смрти "у један, два ноћу звао непознати мушкарац који је такође имао тај нагласак од преко, да је зеза и пита је где јој је муж, иако је знао да је мртав".

За смрт Милана Жегарца нико није одговарао. Јавно не постоји оптужница. Јасна Шарчевић Јанковић, тадашња портпаролка Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије, на конференцији УНС-а 2014. изјавила је да је погибија Жегарца део ширег предистражног поступка, о којем не може да говори.

Међутим, садашњи одговор из Тужилаштва је другачији.

- Тужилаштво за ратне злочине поступа у предмету КТП-902/22 којим је обухваћено и убиство новинара Милана Жегарца - одговорило је сада Тужилаштво УНС-у на захтев за приступ информацијама од јавног значаја уз навођење да нам више не могу рећи јер је предмет у фази предистражног поступка.

Додају и да је истим предметом обухаћено и убиство четворочлане екипе шабачког дописништва ТВ Београд на Банији октобра 1991.

Број предмета јасно говори да је од прошле, 2022. године, те да је ипак српско тужилаштво тек 31 годину касније званично почело бавити смрћу новинара убијених на радном задатку. Да ли ће бити и оптужнице? Опет остаје само да чекамо...

 

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси