УНС вести

06. 01. 2023.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Стефан Стојановић: Ако се не трудиш да радиш нешто због чега ће ти дан бити испуњен, онда тај посао није за тебе

За фоторепортажу “Нас и Руса 300 милиона” у којој је спојио људе, реакције и емоције уредник фотографије у медијској кући „Мондо“ Стефан Стојановић је добио УНС-ову награду „Лаза Костић“ у категорији фотографија.

Са Стефаном Стојановићем разговарали смо о фотографији, значају детаља и објављеним фоторепортажама.

Колики је подстицај за Вас што сте добили награду "Лаза Костић" с озбиром на то да сте на уручењу рекли да су радови који су послати добри за професију која је посрнула?

Стефан Стојановић: Свакако да ми прија што је мој рад награђен, али гледам на то као мали корак ка враћању новинарства и фотографије на прави пут. И остали награђени радови се баве темама које наравно не виђамо свакодневно на насловним странама новина и портала. Зашто сам рекао да је наша професија посрнула? Зато што мислим да се на прсте једне руке могу набројати медији који се заправо баве новинарством и који су до те мере у сенци таблоида и сензационалистичких наслова, да људи једва и да могу да чују за њих, али ваљда је све то одраз стања нашег целокупног друштва.

У фоторепортажи "Нас и Руса 300 милиона" доминирали су бројни симболи. Колико сте обраћали пажњу на то које мотиве фотографијама представљате?

Стефан Стојановић: Увек се трудим да на сваком догађају који фотографишем покушам да пронађем неку причу у причи, да покушам да пренесем повод кроз појединца или групу људи. Сад, у овом конкретном примеру сам већ из искуства знао да ће кад-тад неко запалити бакљу и да ћу ту имати прилику да урадим неку живописну фотографију. Симболе којих је било на све стране (крстови, заставе…) је само требало лепо компоновати у тај кадар док горе бакље, да би се поред документарног добио и помало уметнички мотив.

У којој мери сте размишљали о томе која значења носи свака од фотографија?

Стефан Стојановић: Прво, када сам видео да ће се одржати скуп подршке руском народу, само неколико дана након што је почео рат у Украјини, нисам ни слутио да ћу да затекнем више од 5.000 људи на улици. Поред толико наших свакодневних проблема, у земљи у којој на недељном нивоу поскупљују гориво и основне животне намирнице, у којој су се цене станова утростручиле, ми се не бунимо и не излазимо на улице, али када неко дира „браћу“ Русе, спремни смо на све. Тако да ми је свака од фотографија које сам направио ишла ка томе да пренесем једну ширу слику, а то је ово управо ово што сам горе навео.

На који начин сте фотографије низали и од њих правили причу у овој фоторепортажи?

Стефан Стојановић: Ту се увек трудим да фотографије иду хронолошки, како се сам догађај развија, тако се и мени на лицу места отварају могућности и склапају коцкице пред очима.

Колико сте страховали да ће неко гледајући фотографије њима приписати другачије значење од оног које сте желели да представите?

Стефан Стојановић: Вратићу се на оно што сам рекао на почетку, само је неколико редакција у Србији које би на овај догађај могле да реагују критички, или да заузму неку „страну“, у већини портала који се труде да буду објективни, овај догађај мора да се пренесе са одређеном дозом „ограђивања“. Ја сам свестан тога и управо ми је зато било драго јер су ме контактирали из агенције Ројтерс, јер сам знао да ће они као светска агенција пренети ову причу на прави начин.

 

И у репортажи у којој сте фотографисали манастир у Ђунису водили сте доста рачуна о детаљима. У којој мери су ти детаљи утицали на то да се пренесе емоција?

Стефан Стојановић: Што се тиче Ђуниса, први пут сам био тамо. Отишао сам са двојицом колега и направили смо заиста добру репортажу, с обзиром на то да нисмо знали шта ће нас тамо сачекати, а било је толико тога. Обично када се раде црквени догађаји, увек се водим тиме да се не намећем својим присуством, и да људе који су ту дошли не ометам у њиховој молитви. Ствар је што у Београду има толико редакција и фоторепортера да су и ти људи који одлазе у цркву донекле навикли да нас виђају, а опет вероватно смо им већ и досадни и онда осећате неко негодовање што може да утиче на вас и ваш посао. У Ђунису је била тотално другачија ситуација, и вероватно сам због тога и имао простора да се толико бавим детаљима и реакцијама људи, и самим тим боље дочарам њихове емоције.

Како сте од великог броја окупљених крај Покрова Пресвете Богородице бирали оно што ћете на фотографији представити?

Стефан Стојановић: Веома тешко је било да направим једну ширу слику, јер се тамо дешавало толико тога, а ми смо касно и дошли па ми је требало мало времена да све обиђем и онда направим неки план у глави како бих то могао да представим и шта да тражим. Главна фотографија су ми свакако били људи који држе упаљене свеће, а онда се прича градила око тога.

И у ту и у фоторепортажу "Нас и Руса 300 милиона" сврстане су фотоградије које у тоталу представљају све окупљене, док постоје и оне које приказују појединце са различитим изразима лица. Које верније и боље одражавају атмосферу?

Стефан Стојановић: Саставни део сваке репортаже су детаљи. Било да су то неки предмети, изрази лица, гестикулације… Једно без другог не може да да потпуну слику датог догађаја. Тако да можда је понекад фокус на детаљима па ће га један шири кадар употпунити, или ако је нека масовна ствар па ће доминирати шири кадрови, у том случају ће неки детаљ боље описати и приближити целу причу.

Колико фоторепортер уопште бира шта ће представити, а колико га "вуче осећај"?

Стефан Стојановић: Пре свега фоторепортер мора веома добро да познаје материју. Било да ради протесте, модну ревију, конференцију или неке свакодневне ствари. Мора да зна људе, актуелности, једноставно, мора да размишља када дође на место дешавања. Када знате ка чему да идете ви онда то морате да тражите. Велику улогу у томе игра искуство и наравно морате понекад имати и среће. И управо тај „осећај“ је спој свега што сам навео, јер без тога ти једноставно не можеш да направиш разлику у односу на друге.

Можеш ти да будеш вредан и да стално доносиш коректне фотографије у редакцију, али без тог осећаја и уопште мотивације, мале су шансе да ће твој рад бити негде препознат. Овако ја гледам на то, увек постоји оно што морате да донесете у редакцију, а постоји и онај део који ћете да урадите за себе и што је по мени можда и један од главних покретача у овом послу. Ако ти сам не идеш да урадиш нешто због чега ће ти дан бити испуњен, онда можда ово и није посао за тебе.

Не кажем да је увек лако и могуће урадити тако нешто, али у томе и јесте лепота овог посла, што ти самом себи дајеш задатак да чак и са неког најобичнијег догађаја направиш другачију фотографију.

На које све начине настојите да фотографисањем пркосите стереотипима?

Као што сам рекао у претходном питању, мој посао уме да буде прелеп. Трудим се да према сваком снимању будем подједнако мотивисан, што наравно није увек могуће и реално. Увек има оних ствари које вас више занимају и које ће вам самим тим бити интересантније за фотографисање, уочићете више детаља, имаћете већу мотивацију.

Никада нисам задовољан првим фотографијама које направим, јер још нисам направио „цео круг“ око тога што фотографишем. Можда ћу баш када се померим 10 корака улево направити бољу фотку чак иако је кадар сличан, неки други детаљ ће можда боље да се види, или ће ми тај човек кога фотографишем бити боље истакнут ако му приђем са друге стране, ја то не могу да знам док не одем и направим 10 фотографија из различитих углова. Можда је то један од начина да пркосим стереотипима, да не будем лењ када одем на посао.

С обзиром на то да сте уредник фотографије у медијској кући Мондо и свесни сте могућности манипулисања фотографијом, на које начине се све то може чинити?

Стефан Стојановић: Фотографија је веома јак медиј, и људи некако настоје да пре верују ономе што виде него ономе што прочитају. У данашње време је све постало јако транспарентно захваљујући масовности и развоју друштвених мрежа, али и ту треба бити обазрив и не треба слепо веровати свему што видимо на некој Инстаграм или Твитер објави. Треба проверити све информације, јер ће се испоставити да је већина тих објава лажна, иако је уз неколико реченица приложена и фотографија која је можда настала и пре неколико година, али је „послужила сврси“ у датом тренутку. Са друге стране, данас чак и на мобилном телефону можете да „измонтирате“ неку фотографију, да додате неки предмет, или чак особу, више вам не треба  скуп софтвер и јак компјутер да бисте то урадили. Вероватно да има доста начина да се манипулише фотографијама, а само је питање у које сврхе се све то ради, и ту медијске куће морају да буду обазриве и да увек два пута провере пре него што објаве вест.