УНС вести
21. 07. 2022.
Јован Његовић Дрндак: Прети нам опасност да уместо језиком хиљаду речи у фотографији проговоримо језиком који ни сами не разумемо
Уредник фотографије недељника „Зрењанин“ Јован Његовић Дрндак приредио је у Малом салону Народног музеја у Зрењанину изложбу старих новинских фотографија поводом обележавања 70 година од оснивања овог листа. Поставка је отворена до 28. јула и посетиоци ће до тада моћи да виде 60 фотографија некадашњих фоторепортера овог недељника Љубомира Милосављевића и Бранислава Милина, које чувају сећање на стари Зрењанин.
О изложби старих новинских фотографија, специфичностима и ванвременском значају бележења тренутака објективом говорио је за сајт Удружења новинара Србије (УНС) Јован Његовић Дрндак.
„Када ти забране да фотографишеш - фотографиши, када ти забране да пишеш – пиши, када ти бацају архиве кроз прозор – спасавај их, јер не припада то нама нити ми то радимо због себе, већ због оних који ће доћи - надамо се, умнијих и бољих од нас, јер само тако имамо неку будућност“, рекао је за сајт УНС-а уредник фотографије овог недељника и аутор изложбе Јован Његовић Дрндак.
Како бисте оценили значај фотографија Љубомира Милосављевића и Бранислава Милина за Зрењанин и овај део Србије?
Фотографија представља тренутак у времену и простору који је непоновљив, а фотографије Љубе Милосављевића и Бранислава Милина то јесу. Оне су сећање, сведочанство и документ који ће остати и, надам се, трајати онолико колико будемо спремни да их чувамо и на прави начин вреднујемо. Скоро би се могло рећи да фотографије временом сазревају, добијају на снази и успевају да проговоре чак и онима који тек наслућују њихов језик. Фотографија је као огледало, па у њој неретко, као и у овом случају, препознамо себе. Фотографија је увек тренутак прошлости, наше сећање које се може упоредити можда још једино са писаном речју. Начин је да не заборавимо, а то је велика ствар.
Шта све обухвата богата архива фотографија недељника „Зрењанин“?
Архива листа обухвата тек део архивске грађе „Зрењанина“. У архиви се налази неутврђен број негатива и фотографија снимљених од шездесетих до деведесетих година прошлог века и још увек не можемо тачно утврдити укупан број фотографија на негативу.
Којим критеријумима сте се водили приликом одабира 60 фотогрфија од више од десетине хиљада које постоје у архиви?
Део фотографија је из приватне архиве Бранислава Милина. Требало је испричати причу са шездесетак фотографија, а да то не буде само разгледница која буди носталгију. Фотографија уме да буде врло сурова и да проговори и осуди. Испричати причу о Зрењанину без индустрије и зрењанинских фабрика, мостова, Бегеја и људи био би промашај, па у мотивима на овој изложби можете укратко видети живот какав је био некада кроз објектив наших фоторепортера.
Замерили су нам да нема довољно спортских фотографија. Међутим, са разлогом смо поставили само једну фотографију Звонка Вујина, по коме је спортска хала „Медисон“ прошле године добила име. Да смо покушали обухватити све спортске догађаје у Зрењнину требало би нам не шездесет него сто шездесет фотографија, а мислим да би и то било мало.
За какве фотографије можемо рећи да су постале времеплов?
Свака фотографија која буди одређена сећања и успева да осим виђеног унутар оквира слике отвара библитеку слика и фотографија које припадају једино вама. Када се та врата отворе, може се рећи да сте у сопственом времеплову. Тада фотографија, иако визуелно комплетна, може бити кључ до менталних слика које сте потиснули и поново открили унутрашњим бићем.
Како учинити да фотографије које приказују чињенице, пробуде емоције, и да, поред чула вида, делују и на остала чула?
Све фотографије које смо изложили су условно речено „обичне“ фотографије. Ипак нешто је и до посматрача. Другачије фотографије Зрењанина посматрају они који су живели или живе у њему, а другачије људи са стране. Не гледате фотографије са туђег венчања као своје. Тако такозвани Ајфелов мост за већину Зрењаница није само мост него и све оно што је представљао, а чега данас више нема.
Новинска фотографија за разлику од класичне увек мора приказивати вест. На шта све новинари фотографи приликом креирања оваквих фотографија морају обратити пажњу?
Шта је класична фотографија? Да ли је то она фотографија коју имамо у личној карти или је то фотографија из породичног албума? Обе у одређеним околностима могу постати и често постану новинске фотографије, у најмању руку као илустрација текста. Можда, као таква, фотографија није вест нити нам одговара на питање где , шта и евентуално како се нешто догодило. Међутим, овакве фотографије су и те како присутне у штампи.
Фоторепортер не креира - не мислим да има право на то иако има ту моћ, поготово у новинарству. Он мора да забележи, као што новинар мора да запише оно што је видео и чуо. Тренд стварања, односно, креирања вести (и саме стварности) је присутан, а веровање медијима и у оно што видимо често нас доведе у заблуду и у супротан контекст. Истина у фотографском смислу не значи понекад само фотографију, она мора имати и свој оквир и контекст.
Данас можете да преузмете фотографије према тематици са такозваних сток (stock) сајтова - да из огромних архива одаберете фотографију, платите и ставите потпис испод ње какав желите. Можете узети фотографију која је снимљена у тржном центру у Америци, а код објављивања у новинама написати да је снимљена у Београду. Можда нико тим чином неће бити оштећен – осим истине, али истина је императив ако желимо остати у сфери новинарства. Фотограф, условно речено, данас може бити свако. Дајте људима мобилне телефоне, нека „шкљоцају“ и нешто ће од тога бити. Ипак, питање је да ли то заиста представља фотографију или безброј филтера на њој. Фоторепортер мора препознати и видети тренутак - понекад један једини у двадесет четири часа, препознати га и забележити на најбољи могући начин.
Новинску фотографију одликује реалистичност, али у којој мери је могуће манипулисати детаљима у њој?
Ако фотографија приказује нешто што се није десило, она губи своју снагу као документ и постаје нешто друго. Узмимо за пример фотографије Жоржа Скригина који је снимио Мајку Кнежопљку, па је на једној од фотографија „убацио“ село у пламену. У том тренутку јој је одузео снагу документа и она у таквом облику није могла нити може бити сматрана аутентичном. Срећом, имамо и оргиналну верзију која је сирова, без обраде, а и даље снажна као документ и веома вредно сведочанство о страдању српског народа. Онима који би да се „играју“ у фотошопу, да додају и одузимају елементе слике и да креирају стварност није место у новинарству. Такве смо „креаторе“ нажалост имали и учинили су огромну штету српској новинској фотографији.
У којој мери млади новинари успевају да се изборе за квалитет који се најчешће описује изреком „да слика често вреди више од 1000 речи“?
Суочени су са хиперпродукцијом фотографија свуда. Све теже је одредити границу између реалне и модификоване стварности на фотографији, а прети нам опасност да уместо језиком хиљаду речи у фотографији проговоримо језиком који ни сами не разумемо, али пролази на тржишту. Фотографија је била и остала доследна себи, али је, попут речи, подложна злоупотреби.
Да ли сте планирали да се архива недељника „Зрењанин“ дигитализује и тако данас учини доступном медијима?
Дигитализација фотографија је данас ако не најважнији, онда један од најважнијих корака ка очувању фотографског наслеђа. То важи и за „Зрењанин“ и верујем да ће до тога доћи у неком будућем периоду.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.