Синдикалне теме

07. 08. 2023.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Студенти новинарства између љубави према професији и судара с реалношћу

Студенти новинарства на факултету уче да између новинарства и ПР-а постоје бројне сличности, али да их, како је рекао Ајви Ли, раздваја велика етичка провалија.

Због малих плата и угрожених радних права, млади новинари се по дипломирању често одлучују да ту провалију „прелете“ и окушају се у ПР-у, као далеко профитабилнијој професији. Неки пак покушавају да нађу срећу у професијама које нису повезане, а многи постају и предузетници.

Тијана Миленковић је, након дипломирања на студијама новинарства на Филозофском факултету у Нишу са просечном оценом вишом од девет и вишегодишњег волонтирања у новинарству, постала предузетница и отворила продавницу беби опреме.

„Имам утисак да немам моћ да променим ствари, јер се у новинарству годинама ништа не мења. Због тога сам покренула бизнис и продајем беби опрему. Ту одмах видим резултате, а у исто време примењујем знања везана за креирање видео-садржаја која сам научила на факултету. Када неко види видео-снимак везан за производ за бебе, то продам и некоме одмах улепшам дан. Промена је мала, али одмах видљива“, рекла је Миленковић за сајт УНС-а.

 

Притисци и лоши радни услови са којима би морала да се бори као новинарка, како каже, примарна су ствар која ју је одвратила од ове професије.

„Увек сам волела да пишем, а највише сам волела телевизијско новинарство због тога што волим јавни наступ и мислим да сам добра у томе. Волим политику тако да сам сматрала да је то савршен позив за мене. Међутим, у току студирања сам се разочарала, а затим и одустала од новинарства због непрофесионализма неких новинара, неистина које изнова слушам у медијима и угрожених радних права својих колега“, каже Миленковић за сајт УНС-а.

Због тога је уписала Мастер студије менаџмента на Економском факултету у Нишу. Љубав према новинарству, како каже, и даље постоји, али да би се вратила, потребно је да се стање у новинарству промени и да новинари буду независнији од притисака.

Са друге стране, новинар Алекса Анђелић годинама не одустаје од потраге за послом у новинарству и сматра да то није Сизифов посао. За сајт УНС-а каже да га ка журнализму вуче креативност какву нема ниједна друга професија и да је управо због тога уписао новинарство на истом факултету као Миленковићева.

„У раном детињству схватио сам да желим да будем само новинар. У кући су се редовно куповале Вечерње новости, а провлачиле су се и остале дневне новине и традиционално гледао РТС-ов Дневник. Редовно сам читао магазин Водич за живот, који је увек имао добре текстове из историје и (поп) културе. Нажалост, магазин од 2016. године више не излази, као ни многе друге ствари које су квалитетне“, рекао је Анђелић.

Промена средине и полазак на факултет су га, како каже, радовали, јер је ту стекао прво радно искуство, уређујући Студентски дневни лист. Често је, каже, слушао да од новинарске плате не може да се живи, али то га није обесхрабрило. Проблеми су настали када је кренула потрага за послом у струци.

 

„Снови детета су тада почели да се урушавају. Нисам мислио да ћу посао тражити три године. Јављање на биро нема никаквог смисла и постало је рутина. Разочаран, немотивисан и исцрпљен, али са надом да ћу радити оно о чему сам дуго маштао, пријављујем се изнова на конкурсе за посао. Запитам се - да ли треба бити искрен на разговорима, као што препоручују, или да ипак причаш оно што они желе. Да ли ће неко да цени ту искреност? Који став заузети да би ти неко пружио шансу?, додао је Анђелић.

Шансу је добио у Данасовој школи новинарства и Фондацији Ебарт преко програма „Моја прва плата“. Ипак, борба за уговор о раду и креативан посао какав је желео, како истиче, и даље траје.

Делић и Момчиловић: Желимо да живимо у земљи у којој под „новинарским небом“ за младе и талентоване увек има места

Према последњем Индексу слободе медија Репортера без граница Србија се налази на 128. месту када је у питању економски положај медија. Ови статистички подаци показују да у новинарству „нема хлеба“, а када нема хлеба, нема ни личног напретка. Тако бар каже пирамида људских потреба Абрахама Маслова.

Са овом констатацијом сагласна је и новинарка прес службе Удружења новинара Србије (УНС) и апсолвенткиња на Факултету политичких наука Анђела Момчиловић, која каже да финансијска нестабилност са којом се њене колеге суочавају чини њен останак у новинарству упитним.

„У новинарском послу сам скоро две године. Најпре сам писала за студентски часопис, а касније сам волонтирала неколико месеци у новинској агенцији Бета. Сада сам на плаћеној пракси под ауторским уговором у УНС-у. Разговарајући са колегама који су чланови, закључила сам да у новинарству није баш толико добра ситуација када је у питању зарада“, каже Момчиловић за УНС.

Овај посао, како додаје, ради са надом да ће се ситуација променити.

„У животу све зависи од тога како се неко снађе, па мислим да је тако и у новинарству. На завршним годинама студија почела сам да изучавам Односе с јавношћу и почео је да ме занима рад у ПР-у. Ту је и боља зарада. Можда бих се  у будућности преусмерила на то занимање. Ипак, то је само могућност. Засад не одустајем од новинарства“, закључила је Момчиловић.

Додала је да верује да ће доћи време када ће свака млада и талентована особа моћи да пронађе место "под медијским небом".

Да је жеља да се некоме помогне и укаже на проблем у друштву и могућа решења, вреднија од сваког натпросечно плаћеног посла, каже и фриленсерка и новинарка Мина Делић.

Делићева је прошлогодишња добитница УНС-ове награде „Лаза Костић“ за новинарство. Она, међутим, додаје да је поражава чињеница да  после 15 година преданог рада у новинарству нема радни стаж у Србији.

 

 

Тренутно ради у Шпанији и већински сама финансира своје пројекте, што је био и случај са награђеном документарном репортажом „Рио Тинто: Под отвореним небом“, која је објављена на порталу „Слободна реч“.

Делић каже да је УНС-ова награда за репортажу мотивише и да је дошла у правом тренутку.

„Награда ми је много значила јер нисам свесна свог квалитета. Не могу да проценим да ли добро пишем, зато што не постоји нико од кога бих добила повратну информацију. Нисам уопште видљива у јавности“, каже Делић за УНС.

Волонтирање и рад у току студија – нешто што се подразумева или прилика коју не добија свако?

Мина Делић каже за УНС да још од дипломирања машта о томе да ради за локални медиј у свом родном месту и да од тога зарађује, али да је овај сан далеко од реалности.

„Волела бих да медијска сцена у Србији буде таква – да радим у свом селу, да имам радна права, а да могу да отпутујем на терен и донесем квалитетну причу за неки локални медиј и да буде добро плаћена“, рекла је Делић.

Професори на факултетима, каже Делић, студенте често припремају на то да им предстоји велика борба, јер ће се бавити нечим што није профитабилно.

„Одмах сам прихватила чињеницу да студирам нешто што ме неће обогатити. Међутим, мислила сам да ћу имати бар нека радна права. За време студија морала сам преко везе да успоставим сарадњу са једном медијском кућом само да бих волонтирала. То је потпуно сулудо – да ви морате да молите некога да вас пусти да радите бесплатно“, рекла је Делић.  

Ситуација је другачија код студенткиње новинарско-комуниколошког смера на Факултету политичких наука у Београду Милице Михајловић, која већ неколико година сарађује са различитим медијским кућама. Ипак, готово целокупан досадашњи рад био је на волонтерској бази.

 

Још од средњошколских дана волонтирала је у пожаревачким локалним медијима "Бум 93" и "Реч народа" и писала за онлајн портал Youth vibes, који сада уређује. Однедавно је сарадник удружења Локал прес на пројекту "Press lab" , чији је циљ унапређивање рада овог удружења. 

„Из медијске куће 'Бум 93' су ме звали да волонтирам јер у Пожаревцу уопште није било очекивано да млада особа буде заинтересована за новинарство. Зато сам им запала за око. Редакцију 'Речи народа' сам сама контактирала и изразила жељу да волонтирам код њих како бих са што више различитих страна стекла искуство које би ми помогло“, рекла је за сајт УНС-а.

Младе из Пожаревца, како каже, у великој мери демотивише економска ситуација и чињеница да новинари не уживају кредибилитет у друштву.

„Знају да неће бити добро ситуирани као новинари и да неће можда увек моћи себи да приуште летовање и зимовање. Наш менталитет је још већи проблем, јер се новинари нимало не цене у друштву. То најбоље показују попреки погледи у локалним заједницама када праве фотографије за новинарску причу или пак желе да укажу на неки проблем. Ниједна особа не жели да буде у таквој позицији“, рекла је Михајловић.

Она, како додаје, одбија да скине 'ружичасте наочаре' јер је новинарство пут којим се ређе иде, али којим иду људи који желе да утичу на живот других и буду њихов глас. Михајловић не одустаје од новинарства, али то, како каже, не значи да није свесна изазова које оно са собом носи, посебно због финансијске непрофитабилности.

„Из малог града дошла сам у Београд, где су цене драстично више, посебно у последње време. Јесам млада, али сам у новинарству од 2019. године и досад нисам добијала хонораре за било шта што радим. Када дође факултет и одвајање од родитеља, удари те шамар реалности и финансијски моменат постане битнији. То ме је пробудило. Ја сам новинарство. Нећу бежати од тога, али нећу ни вечито волонтирати. Не живи се од љубави“, рекла је Михајловић.

Иако су гледишта младих новинара опречна, нико од њих не би одустао од новинарства уколико би им, како кажу, донело сигурно радно место и финансијску стабилност – оно што се од сваке професије очекује.

Зато изрека „Новинарство вас може убити, али осећаћете се живо само док се њиме бавите“ последњих година има све више смисла.