Синдикалне теме
27. 04. 2023.
Трибина „Отпорне и гласне“: Колико год новинарке биле талентоване и марљиве, неће бити вредноване као мушке колеге
Новинарке у Србији се свакодневно суочавају са притисцима, потцењивањем и тешким финансијским положајем, а уз све то спорије долазе до места уредника од својих колега закључци су јучерашње дискусије „Отпорне и гласне“, одржане у Културном центру Град, у којој су учествовале новинарка Центра за истраживачко новинарство (ЦИНС) Дина Ђорђевић, уредница спољно-политичке рубрике у дневном листу „Данас“ Јелена Диковић и новинарка телевизије „Форум“ Мирела Фазлић.
Новинарке су говориле о ситуацијама у којима су искусиле да се због припадности женском роду њихове заслуге на радном месту умањују, а храброст доводи у питање.
„У положају смо да колико год да смо талентоване и марљиве, нећемо бити вредноване као наше мушке колеге и исто тако ћемо тешко долазити до положаја у менаџменту и уредничких позиција“, рекла је Дина Ђорђевић, представница ЦИНС-а који је издао публикацију "Мораш да будеш супержена".
Предмет овог истраживања био је положај истраживачких новинарки у Србији, Северној Македонији и Црној Гори.
Истраживачко новинарство, рекла је Ђорђевић, карактерише притисак који је за летвицу виши, због комуникације са моћницима и људима из криминалног миљеа.
Да би новинарке биле оснажене у суочавању са притисцима неопходна је најпре, како је рекла, подршка редакција. У ЦИНС-у, додаје, младе новинарке уче да је у реду да постављају границе и прекидају интервјуе који руше њихово достојанство.
„Морамо да се ослободимо страха да нећемо имати причу јер је некада у реду немати причу“, истакла је.
Потребно је, додала је Ђорђевић, развијати стратегију за сваку непријатну ситуацију - од отворених претњи до коментара „Јао што си слатка, хоћеш сокић?“, који долази уместо одговора на питање.
Осим подршке на радном месту, важна је и подршка удружења, за која каже да не успевају да окупе све новинарке или да се уједине са заједничким циљем да се пружи подршка новинаркама.
„Као проблем видим то што је професија поларизована. Створени су кругови у којима се истраживачки новинари гледају као нека елита, а дневни новинари као необазриви радници који праве грешке. Међусобно нема комуникације и не разумемо се. Не сагледава се ни тежина различитих аспеката овог проблема. Зато мислим да новинарска удружења не успевају да нас окупе да међусобно разменимо искуства и будемо боље припремљени“, рекла је Ђорђевић.
Као мањкавост новинарских удружења Јелена Диковић је издвојила недостатак психолошке подршке новинаркама.
„Ако не могу удружења, редакције тек неће моћи да пруже психолошку подршку. Кад се суочавам са притиском, често чујем `Па то ти је професија, што се буниш`. И онда сам годинама мислила да не смем да се буним јер сам изабрала да будем новинарка. Онда сам схватила да то утиче не само на мене већ и на моје колеге и породицу (...) Од удружења добијемо саопштење и то се заборави за три дана“, додала је.
Претеће поруке које су садржале и увреде, псовке, а које је добијала преко друштвених мрежа, приказане су у оквиру видео-прилога присутнима на дискусији.
„Мислим да је језиво свакодневно добијати овакве поруке. Мушке колеге не добијају поруке оваквог садржаја“, рекла је Диковић.
Додала је да су упркос храбрости коју свакодневно показују, новинарке знатно мање вредноване од својих колега.
Док се новинарима, како је рекла, дају важне истраживачке приче на којима раде више дана из редакције, новинарке се шаљу на терене са којих некада није нимало пријатно извештавати.
Ипак, као најучесталији проблем са којима се новинарке суочавају Диковић је издвојила финансијску несигурност.
„Просечне плате новинарки су између 30 и 50 хиљада динара. То је јако мали износ новца. Новинарке због тога морају да раде још три хонорарна посла, а у последње време је све мање хонорарних ангажмана“, рекла је.
Финансијска несигурност новинарки је горући проблем у локалним медијима, рекла је новинарка Мирела Фазлић из ТВ Форума.
„Финансирамо се искључиво пројектно и то доноси неизвесност. Ако немамо неки пројекат који преносимо из једне године у другу, нама почетак година постаје изузетно стресан. Међутим, свих ових 13 година успевале смо да се изборимо са свим тим изазовима“, рекла је.
Финансијску нестабилност, додала је, олакшава добра комуникација у редакцији. ТВ Форум је, како је рекла, изузетак од правила јер се на овој телевизији на уредничким и управљачким позицијама налазе жене, а новинарке чине и већи део колектива.
Ипак, дискриминација, како је рекла, долази са других страна, због чега се данас суочавају са тужбама.
Нови проблеми долазе након трудноће, када жене, како су рекле учеснице дискусије, после породиљског одсуства остају без посла или су због самохраног мајчинства принуђене да прихватају послове које иначе не би.
Жене деле сличне проблеме и разумеју једна другу, али проблем је што подршка остаје на нивоу приватног, рекла је Фазлић.
Потребно је, према њеним речима. да жене иступају јавно, да женска подршка буде видљива и да солидарно и гласно укажу јавности на заједничке проблеме.
Осим што је било речи о положају новинарки у Србији, на панел-дискусији су представљени и ЦИНС-ово истраживање „Мораш да будеш супер жена“, али и кампања Београдског феминистичог колектива (БеФем) “Узбуна као начин скретања пажње на угроженост новинарки“ и Феминистичка медијска декларација коју је такође креирао овај феминистички културни центар. Ова декларација обједињује нове политике ка родно сензитивном извештавању, a БеФем је у њеној изради сарађивао са новинаркама, уредницама и активисткињама женских организација.
Дискусију су организовале Амбасада Холандије у Београду, Београдски феминистички колектив и фондација World Press Photo у оквиру изложбе „Отпорност“.
Амбасадор Холандије u Srbiji Јост Реинћес је рекао да је изложба важна управо због дискусије о родној равноправности и слободи медија.
Добро је што о овим темама разговарамо у сусрет Светском дану слободе медија, рекао је.
Коментари (1)
Остави коментар30.04.
2023.
Шта се то деси?
Несумњиво, све се мења па и положај новинара(новинарки(?!?)). Пошто сам у новинарству "од после рата", видех да од баш малобројних колегиница, новинарство постаде преовлађујућа дамска професија. Али, не видех у тих мојих неколико редакција да се по статусу и платама деле и разликују новинари. Увек је било: по радном учинку. За исто новинарско звање, иста примања. Уз разлике по годинама радног сража. Али, на почетку каријере уочио сам да су искуснији новинари били у предности. Плата по звању, али варијабила већа на основу година службе. Једва, али успешно, смо се изборили да се зарађује по стварном учинку. Па тако, ако су већ бројније у професији, колегинице би морале агилније да се боре за своја права. Наравно, и уз залагање новинарских синдиката и Удружења.
Одговори