Синдикалне теме
16. 01. 2023.
Фоторепортери – није лако преносити вести објективом
Несигурно радно место, лош економски положај, злоупотребе фотографија и гушење критике кључни су проблеми са којима се суочавају фоторепортери запослени у српским редакцијама. Када се на то дода резултат истраживања Удружења новинара Србије (УНС) из 2019. године, према коме је међу медијским радницима најмање фоторепортера запослених по уговору о раду, јасно је зашто у Србији није нимало лако преносити вести објективом.
Притскрин графикона истраживања " „Новинари и медији – колико нас заиста има“
Убрзани развој модерних технологија изнедрио је мишљење да је свако са добром камером на телефону и добар фоторепортер.
„Смог информација“ који гуши публику чине и визуелни подаци, те је данас теже него икад у обиљу фотографија наћи смислену и веродостојну. На овај начин, како каже уредник фотографије у недељнику „Зрењанин“ Јован Његовић Дрндак за сајт УНС-а, друштво је све мање у стању да препозна фотографију која обликује и одређује стварност.
„Злоупотреба фотографије, која се најпре огледа у шкљоцању свега и свачега, затрпала је медијске и друштвене мреже. Не тражимо говор фотографије него говор ефеката, не тражимо догађај него га сами правимо. Друштво постаје затрпано информацијама које му не значе, а све мање успева да сагледа ону слику која му обликује стварност. Тако је и са фотографијом“, рекао је Његовић Дрндак.
Тешко је препознати фотографију која приказује стварност када је, како каже уредник фотографије у медијској кући „Мондо“ Стефан Стојановић за сајт УНС-а, све мање оних које скрећу пажњу на проблеме у друштву.
„Мислим да се данашњи систем и однос према медијима своде на недостатак толеранције власти према критичком мишљењу, па је самим тим и рад медија и фоторепортера аутоматски ограничен. Све зависи од уређивачке политике. Можда је пре десетак година тај однос био мање изражен, па су се редакције трудиле да својим извештавањем скрену пажњу на недостатке у друштву“, рекао је Стојановић.
Одређена ограничења у раду фоторепортера производ су и тога што је већина њих ангажована хонорарно. Како показује УНС-ово истраживање „Новинари и медији – колико нас заиста има“, мање од три одсто фоторепортера, расветљивача, дизајнера, организатора, презентера и лектора ради по уговору о раду. Због тога су закони и подршка удружења постали ослонац за ове медијске раднике.
Фоторепортер као "непожељан сведок"
Положај фоторепортера додатно отежава неповерење оних који су са друге стране камере. Како каже Јован Његовић Дрндак, могућност манипулисања детаљима на фотографијама учинила је да фоторепортер у очима јавности буде "непожељан сведок".
„Злоупотреба визуелног довела је и до зазирања друштва од објектива. Када бисмо гледали по профилима на друштвеним мрежама, онда бисмо закључили да се објављује све или скоро све, али када се појави фоторепортер, он је неко ко нарушава одређена “права”, рекао је Његовић Дрндак.
Јован Његовић Дрндак (фото: Јован Његовић Дрндак)Ипак, истиче да он не подлеже самоцензури и да не брише фотографије када се некоме не свиди оно што је њима представљено.
„Недавно ми је страни држављанин тражио да обришем фотографију јер је у његовој земљи забрањено фотографисанје у јавности. Наравно да сам одбио, јер сам поступао у складу са законом. „Не!“ је често једини начин да заштитимо себе и своју професију иако то може бити и непријатно. Има колега које кажу: “Попусти, обриши фотографију, кога је брига", али, ето, мене је брига. Ако фотографија говори тих хиљаду речи онда сам их брисањем фотографије приказао као безначајне“, додао је Његовић Дрндак.
Економска несигурност фоторепортера – „Човек који ради само да би преживео, урадиће оно што иначе не би“
У трку за кликовима су „раме уз раме“ са текстом убачене и фотографије, а њихова атрактивност је за неке медије постала важнија од веродостојности. Како каже Стефан Стојановић, свако у овој трци настоји да се на свој начин бори за опстанак.
„Сви смо у истом калупу и уколико играте ту игру и јурите за кликовима, ви сте онда добар радник и док то траје, трајаћете и ви. Има много медија и редакција и свако се труди да опстане у том систему. Били смо сведоци да се неколико редакција и дневних листова претходних година угасило, а неке нове су се отвориле“, рекао је Стојановић.
Стефан Стојановић уредник фотографије медијске куће "Мондо" и добитник награде "Лаза Костић" у категорији фотографија (фото: Прес центар УНС-а)Слобода медија је, како каже Стојановић, угрожена цензуром и аутоцензуром, а све се то пренело и на фотографије.
„У јавним медијским сервисима осетљиве друштвено политичке теме су вести у тој мери у којој држе дистанцу од критичког става према власти, док независни медији себи дају више слободе, али све то има цену. Економска ситуација је тешка и вероватно ће опстати они који се најбоље прилагођавају“, додао је Стојановић.
У оваквој ситуациији, каже Његовић Дрнак, неки новинари и фоторепортери су принуђени да раде ствари које никад не би, како би обезбедили минимум прихода.
„Слобода медија не постоји - бар не као опште место. Постоји уређивачка политика и она зависи искључиво од капитала и онога који управља тим капиталом; постоје друштва која имају уређивачку и институционалну политику у којој је могуће остварити слободу у извештавању“, рекао је Његовић Дрндак.
Како каже, медији се све више злоупотребљавају, а све ређе користе за информисање јавности.
„Као да испуњавамо наредбе мачка у чизмама, јер, у супротном, као што је у овој бајци речено, тешко нама“, додао је Њговић Дрндак.
Заштита струковних удружења
Када се суочавају са притисцима, претњама и нападима, као и бројним видовима репресије, условљеним лошијим економским положајем, фоторепортерима у Србији подршку пружају новинарска и фоторепортерска удружења.
Стефан Стојановић је изабрао да се придружи УНС-у и Независном удружењу новинара Србије (НУНС), а оснивач је и фотографског удружења Саб колектив.
„Сви чланови ових асоцијација знају какву врсту помоћи УНС и остала удружења нуде, почев од правне или помоћи око откупа радног стажа, попуста и слично“, рекао је.
Његовић Дрндак је, такође, члан фоторепортерске асоцијације - Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине (УПИДИВ). Међутим, уредник фотографије недељника „Зрењанин“ каже да најбољу заштиту не проналази у удружењима, већ у доброј судској пракси.
„Када је реч о преузимању фотографија, ометању у раду, нападу на фоторепортере или новинаре, мало ко нас може заштитити осим закона и тумачења које се налази у доброј судској пракси“, рекао је Његовић Дрндак.
Законска регулатива, заштита од стране фоторепортерских и новинарских удружења и запошљавање по уговорима о раду предуслови су за бољи положај фоторепортера. Њихово испуњавање учинило би фоторепортере независним од притисака и показало би да остваривање радних права није недостижан циљ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.