Регион

14. 06. 2019.

Извор: Deutche Welle

Хрватска на удару патолошког лажног новинарства

Говор мржње у Хрватској има своје упориште у медијима на маргинама. Струковна новинарска организација и регулаторно тело мало тога могу да учине по том питању. Главне адресе за решавање проблема су политика и судство.

Напади на сезонске раднике у Супетару због њихове наводно српске националности, протести против Рома у Међимурју и посланица у Европском парламенту Ружа Томашић која величање НДХ у младости правда поделом усташа на обичне и оне друге – све је то Хрватска у 2019. години. Додуше, Хрватску данас чине и локални ватрогасац који је бранио људе из прве приче, те градоначелница која је насилницима ускратила јавни новац. Хрватску чине и загарантована места у Сабору представницима националних мањина, те јавно финансиран недељник „Новости“ који десница воли да мрзи, а који је први указао на проблематичну прошлост успешне посланице у Европском парламенту.

Чини се да све до садашње анализе друштвених нетрпељивости воде ка политици, друштвеним мрежама и тактичким медијима деснице. А то је много шира прича од Хрватске која је у последње време забележила талас антимигрантских лажних вести, али и све отвореније прозивање новинара који извештавају „недовољно хрватски“.

Тако је стара лажна вест са интернета ушла и у скупштину кроз наступ радикално десног Жељка Гласновића који је с говорнице читао списак неподобних новинара који из Хрватске, наводно противхрватски извештавају за стране медије. Дојче велеу, првом на том списку, придружен је непостојећи новинар српског имена и презимена – Јован Вукосављевић. Отприлике у исто време, „Хрватски тједник“, десно маргинални штампани урадак, објавио је и свој списак медијских „петоколонаша“ који делују у Немачкој и Аустрији, а на којој се овога пута нашао стварни колега с DW-а.

Не спроводе се закони, судска пракса неуједначена

Цивилна сцена већ дуже време упозорава да држава мора да смањи простор говора мржње, те да за то постоје закони које би само требало спроводити. Да одговор на те негативне појаве није искључиво у санкцијама, упозорила је крајем прошле године и невладина организација ГОНГ наводећи главне проблеме: неуједначену судску праксу и недовољан ниво демократске културе, при чему посебну одговорност сносе образовни систем и – опет – медијска сфера.

Каква је реална могућност регулисања медијске сцене с чијих десних рубова надире говор мржње? Може ли да га заустави струковно удружење или надлежна регулаторна агенција?

Ђурђица Кланцир, председница Новинарског већа части при Хрватском новинарском друштву (ХНД), објашњава за DW да је простор деловања Већа веома сужен. Чланство чини тек мањи део новинарске сцене, док „колеге“ који производе мржњу махом нису ни чланови струковног удружења. „Ми упозоравамо да је дошло до неетичког поступања, позивамо се на кодекс, праксу и узусе професије. Ти налази се објављују, али то се не доживљава озбиљно. Не знам да је ико икад промислио треба ли запослити новинара који је на тај начин кажњен.“

Чланови Већа раде волонтерски и тешко је за очекивати да ће пажљиво сондирати све појаве на медијској сцени, али озбиљно реагују на сваку пријаву грађана и колега новинара, каже наша саговорница и додаје: „Видљиво је да људи највише пријављују када мисле да се кодекс крши приликом извештавања о мањинама или да су медијски непримерено третиране ситуације попут убиства, тешког насиља, педофилије. Врло мало се промишља о стандардима професије. Тиме се доминантно бавимо.“

Као што је речено, издавачи упозорења која изриче Веће не схватају озбиљно, док су некима она само потврда доброг пута и сопственог квалитета. „Мислим да у овим случајевима можемо мало да урадимо, сем да апелујемо на подизање стандарда. Врло је тешко упозоравати на неке маргиналне медијске појаве кад су се ти проблеми раширили и у најутицајнијим медијима“, каже Кланцир.

Без импресума

О порталима који шире мржњу Кланцир наводи да су врло нетранспарентни, те да им често недостаје импресум, па није јасно ко издаје публикацију, ко за њу пише и ко је уређује. „Објављују се непроверене информације или већ на први поглед злонамерно интерпретиране. Ти медији нису ваљано ни регистровани. Бавимо се једним таквим случајем у којем је било веома тешко утврдити ко је заправо уредник. Важно је да као струка настојимо да упозоравамо на то шта су узуси и добра пракса да би било јасније шта заправо није новинарство.“

„У овим случајевима, не ради се о новинарству. То су патолошке појаве које се представљају као новинарство. Ја као новинарка не желим да ме сматрају делом такве праксе“, каже та искусна колегниица и наставља да би Агенција за електронске медије требало да уведе много озбиљнији регистар интернет-портала и да идентификује одговорне особе. „Очигледно да не постоји интерес институција за то“, каже Кланцир. У причу би, сматра, требало да се укључи и Министарство културе.

Сваки грађанин може да поднесе пријаву

Друга врло искусна новинарка с којом смо разговарали, Весна Ролер, уједно је и бивша чланица Већа за електронске медије (ВЕМ) које управља Агенцијом за електронске медије (АЕМ). Веће има подлогу за санкционисање говора мржње у Закону о електронским медијима, али и у Уставу Републике Хрватске, Кривичном закону, Закону о сузбијању дискриминације и Закону о медијима.

„Као друштво и заједница, не само у Хрватској, пре десетак година нашли смо се у потпуно новој ситуацији с развојем дигиталне технологије. То је проблем који захтева стратегије и акције шире друштвене заједнице. Санкције су само део могућих алата којима је примарни циљ едукација и упозорење. Мислим да смо тога сви свесни“, каже нам Ролер и упозорава да сам број закона који регулише материју показује да алати нису искључиво у рукама Агенције: „Свако од грађана и институција може да поднесе кривичну пријаву Државном тужилаштву због говора мржње.“

„Прве санкције због говора мржња изречене су 2013. године када су санкционисани З1 телевизија, Радио Плави девет и Хрватска радиотелевизија“, наводи та бивша чланица ВЕМ-а. Посебно је занимљив случај ХРТ-а, каже Ролер који је кажњен због иступа већ споменуте посланице Руже Томашић која је тада изрекла говор мржње према српској заједници. „Одлуке су донете на основу изостанка реакција уредника. Не можете да спречите преношење дискриминаторских порука, али требало би се јасно оградити од тога. У случају ХТВ, госпођа Томашић имала је право да говори, али новинар мора у том тренутку да упозори да изражава дискриминацију и говор мржње.“

Прво казна, онда награда

Неки новинари из непрофитних медија с којима смо разговарали указују на још један проблем. Наиме, ВЕМ медијима распоређује јавни новац из Фонда за плурализам као подстицај за производњу програма од јавног интереса и при том нема забране да управо кажњени емитери конкуришу за тај новац, што они редовно чине. „Агенција некога казни па га награди“, кажу нам колеге. „С тим се слажем. То је нелогично. Оруђе које Веће има јесте Правилник о распоређивању средстава Фонда за плурализам. Веће га самостално саставља“, наводи Ролер која би у пропозиције конкурса уградила период у којем кажњени медији не могу да конкуришу за средства намењена производњи садржаја од јавног интереса. „Афирмација толеранције и сузбијање говора мржње је јавни интерес пар екселанс“, објашњава тај парадокс.

Покушај Агенције да све домаће портале упише на списак како би се утврдило ко иза њих стоји, Ролер тумачи као анахрони напор. „Нема санкција за оне који нису на списку, не можете да контролишете комплетан интернет, то је концепт који би требало ревидирати. Можда је пре 15 година то имало смисла, али данас само отежава ситуацију, јер је Веће надлежно само над оним медијима који су на списку. Институцијама које регулишу медије и институције потребна је разградња и поновна изградња. То је једино решење. Комплетно медијско законодавство је практично из 2004. године“, упозорава Ролер, а отада се ситуација променила за 180 степени.

Политика ћути или стаје уз погрешну страну

И Ролер прозива политичаре који или затварају очи на говор мржње или га чак и подржавају. Тако је, наводи, ВЕМ још једном казнио З1 телевизију 2016. године и то због говора мржње према српској заједници, што је уродило поворком од пет хиљада демонстраната које је тадашњи потпредседник Сабора Иван Тепеш довео пред врата канцеларије тадашње председнице ВЕМ-а Мирјане Ракић. Истини за вољу, Тепеш је данас политичка прошлост и мало ко га се сећа.

„Ако политичка и друга јавност ту поруку не прихвати, њен ефекат није ни приближан ономе какав би требало да буде. Да је у том тренутку иступио неко од функционера власти, да је подржао такав тип поруке, све би било другачије“, говори нам Ролер па објашњава да су ВЕМ-у руке додатно везане и Законом о електронским медијима из 2013. године којим му је укинута могућност изрицања новчаних казни.