Регион

22. 02. 2024.

Рудић: Сведочимо осмишљеном и бруталном гушењу медијских слобода и слободе говора у БИХ

О притиску на све који слободно мисле, којима од доношења „закона о страним агентима”, који криминализује клевету, прете казне до 3.000 евра и на основу ког је за неколико месеци поднето 45 пријава, говори генерална секретарка Удружења БХ новинари Борка Рудић

Од када је пре четири и по месеца клевета постала кривично дело у Републици Српској, поднете су 44 пријаве за то дело и једна због „изношења личних и породичних прилика”. Међу туженима су 32 грађанина и петоро новинара, па већ сада можемо говорити о правном притиску на све слободномислеће људе, каже у разговору за Цензоловку Борка Рудић, генерална секретарка Удружења БХ новинари. Новинарка и професорка филозофије и социологије каже да то у пракси значи – „априорна цензура” како би се избегао кривични прогон због „клевете”.

Каже да је закон „о посебном регистру и јавности рада непрофитних организација“, који се колоквијално зове ‘закон о страним агентима’, део „пакета” политичких мера које је покренуо председник Републике Српске Милорад Додик.

Удружење БХ новинари је 2023. године регистровало 87 случајева кршења медијских слобода и сигурности новинара. Само је 10 решено.

Цензоловка: Од августа 2023, након одлуке Скупштине Републике Српске, клевета је кривично дело, за које се може добити казна од око 3.000 евра. Новинари и невладине организације кажу да је циљ овог закона да се ограничи отворена и критичка дебата о темама од јавног интереса. Ви сте истакли да је од тада поднето пет пријава против новинара за клевету. О кавим случајевима је реч?

Рудић:  Још немамо податке о томе ко стоји иза великог броја кривичних пријава у Републици Српској нити ко су тужени, јер окружна тужилаштва нису поделила са нама те информације. За сада знамо број пријава – 45, од тога су 44 за дело клевете и једна пријава за „изношење личних и породичних прилика”. Међу туженима највише је грађана – 32, затим пет новинара, два политичара и пет непознатих особа.

Из Окружног тужилаштва у Бањалуци добили смо само збирне подаке, тако да не знам колико је новинара, активиста цивилног друштва или људи из других професија.

Још увек није потврђена ниједна од ових кривичних пријава нити је подигнута оптужница. Генерално, ово је заиста велики број кривичних пријава за четири и по месеца. Већ сада можемо говорити о правном притиску на све слободномислеће људе – од грађана, који су за сада највише на удару кривичних поступака због изнесеног мишљења, до новинара и активиста цивилног друштва. Јасно су видљиви обриси законског оквира и институционалних механизама ућуткивања сваке критике, ограничавања јавне дебате о темама од зачаја за грађане и кршења права на слободу говора.

Сада може било ко поднети кривичну пријаву, из политчких, личних па чак и најприземнијих злобних разлога. Тужилаштво ће морати да прими ту пријаву, процесуирати је и трошити људске и материјлне ресурсе за нешто што је у демократском свету незамисливо – а то је вођење кривичних поступака због нечијег мишљења, критике, медијског текста, коментара или задирања у приватност ради јавног интереса.

Цензоловка: Какве последице процеси за клевету имају на новинарство? Али и на приступ грађана информацијама од јавног значаја?

Рудић: Иако је примена закона још само на нивоу кривичних пријава, закон показује негативне последице и деструкцију професије, којој су иманентни критика јавних званичника, пропитивање начина на који обављају јавне функције и истражују еветуалне злоупотребе јавних овлашћења за личне интересе.

На пример, ако намеравате писати о богаћењу сина чија је мајка на јавној функцији, или добити приватне фирме у власништву директора јавне болнице, или истраживати јавне радове у које је укључен кум председника, морате унапред размишљати како ћете писати о наведеним темама, а да се не суочите са кривичним пријавама. То је априорна цензура или самоцензурисање у циљу избегавања кривичног прогона! У таквим околностима заиста није лако радити.

Овде не желим ниподаштавати здрав разум и професионалне компетенције носилаца правосудних функција, нити сумњам да ће они у духу закона, Устава и праксе Европског суда за људска права процењивати, а онда одбацивати или прихватати кривичне пријаве за клевету. Неће им, међутим, нимало бити лако с обзиром на широко постављене одредбе закона и мотиве његовог доношења.

Ти су мотиви, недвосмислено, деценијска фрустрација медијима актуелног председника РС и његов завршни покушај ограничавања, ако не и потпуног заустављања рада једног броја слободних медија и новинара у Републици Српској, али и целој БиХ.

Цензоловка: Бројни медији у РС су регистровани као невладине организације. Какве ће по њих бити последице усвајања овог закона?

Рудић: И овај је закон део „пакета” политичких мера које је покренуо председник Републике Српске кроз злоупотребу јавних институција законодавне и изврше власти. Не постоје никакве законске празнине да би се могло говорити о потреби доношења посебног закона о контроли рада НВО или стварању њиховог регистра.

Република Српска, као и други делови државе, има јасну законску регулативу у области регистрације НВО, плаћања пореза, пословања путем банака, подношења годишњих финансијских извештаја, поштовања права запослених, пријаве личних прихода грађана и плаћања пореза, итд.

Наведени закони омогућавају сваком из различитих сектора и јавних институција проверу онога што раде НВО, чак и на дневној основи. Значи, јасно је да се и овај закон доноси ради циљаног гашења слобода унутар цивилног сектора, те заустављања рада људскоправашких НВО и медија.

Опет је над здравим размом победила неразумна снага председничке позиције и опседнутост Милорада Додика једним бројем медија и НВО у РС, чији би рад председник забранио колико сутра.

Дипломатска трговина У БИХ ће прогутати медијске слободе и људска права

Цензоловка: Разумеју ли Европска унија и друге међународне организације последице оваквог закона?

Рудић: Нисам одушевљена њиховом принципијелошћу и ефикасношћу. Напротив! Они се (као) јавно противе ригидним интервенцијама у законски оквир за медије и цивилно друштво јер су медијске слободе један од 14 приоритета за ЕУ интеграције.

Са друге стране, овде се усталила „дипломатска трговина” са владајућим структурама у оба БХ ентитета и на нивоу државних институција. Та трговина ће, бојим се, прогутати медијске слободе и људска права, и то за „мале паре”.

Ево један илустративан пример: прошле године је на државном нивоу усвојен нови Закон о слободном приступу информацијама. Претходно су нацрт закона негативно оценили и ЕУ и Институција БХ омбудсмана, будући да је садржао решења која редуцирају права дефинисана у старом закону. Цивилни сектор је послао чак 200 коментара и амндмана, али Министарство правде БиХ није прихватило ниједан!

Ипак, закон је усвојен без икаквих измена нацрта као део „пакета европских закона” које БиХ мора прихватити на путу ЕУ интеграција. И уз пристанак ЕУ у БиХ. Бојим се да ће тако бити са свим законима који се убрзано доносе различитим деловима државе уз политичку флоскулу „европски пут БиХ нема алтернативу”! А са медијским слободама и људским правима шта буде…

Цензоловка: У Кантону Сарајево постоји предлог да се кажњавају „лажне вести”, што би наводно укључивало и велике новчане казне за грађане и правна лица, укључујући и медије. Постоји бојазан да би овај пропис, ако буде усвојен, изазвао ланчану реакцију. Шта је све проблематично са овим прописом?

Рудић: Основни је проблем што се овим законом интернет проглашава „јавним местом” као да је реч о јавном простору – дакле физичком, јасно ограниченом јавном простору у оквиру којег се дешавају и санкционишу прекршаји. Такође, веома је тешко, па и потпуно немогуће на нивоу једног кантона решавати проблем са лажним вестима, говором мржње или озбиљним сигурносним претњама у практично неограниченој онлине сфери, што се такође жели овим законом.

Проблем је и то што се полицији дају велика овлашћења и мере за ограничавање слободе изражавања, а да се не предвиђа процена јавног интереса, као и спровођење разумних мера и баланса у било којој врсти ограничења права на слободу изражавања и мишљења.

И на крају, проблематично је и то што држава БиХ има кривично законодавство које третира многа од питања наведених у нацрту овог прекршајног закона.

Наравно, ништа мање није опасна ни могућност „преливања” истих или сличних законских решења у друге кантоне.

Неки су то већ раније урадили, као на пример Унско – сански кантон, било је сличнх иницијатива и у Парламенту Федерације БиХ. Била сам чланица радне групе која је расправљала о нацрту закона на више седница, нисмо се сложили око многих питања. Сад је на потезу предлагач закона – Влада Кантона Сарајево, а касније Скупштина.

Искрено се надам да закон неће бити предат у парлментарну процедуре пре него што се из њега изоставе сви чланови који укључују медије и друштвене мреже, те прекршајне мере и поступци против говора мржње и лажних вести.

Кажњен тек сваки четврти нападач на новинаре

Цензоловка: Сафејоурналистс је забележио повећан број напада на новинаре у БиХ. Посебно се издавајају напади у Бањалуци због ЛГБТ параде у Мостару, када су власници Херцеговина.инфо Марији Ћосић два пута избушене све гуме на аутомобилу, као и напад у Брчком на власника портала Тимес.ба Мирзу Дервишевића. Како ови напади утичу на рад новинара?

Рудић: У Линији за помоћ новнарима регистровали смо 87 различитих случајева кршења медијских слобода и сигурности новинара током 2023, што је 10,12 одсто више него 2022. Највећи број (21) се односи на политичке притиске, вербалне претње (17), шест је физичких напада, седам претњи смрћу, осам говора мржње итд.

Проблем је висок степен некажњивости и спорост у истрази напада, укључујући и случајеве које сте поменули. Само 10 случајева пријављених у 2023. је решено у тој години пред судовима или другим надлежним институцијама. Генерално, међу новинарима и медијима влада велико неповерење у рад правосуђа, будући да је успешност у кажњавању нападача на новинаре тек 25,4 процента.

То је недопустиво, те ми у БХ новинарима говоримо о недоступности правде за новинаре. То делује обесхрабрујуће на све новинаре и медије, посебно за млађе колеге. Ако овоме додамо и велики број кривичних пријава у Републици Српској, онда заиста сведочимо осмишљеном и бруталном гушењу медијских слобода и слободе говора у БИХ. И то пред очима европских институција у БиХ и након што је држава добила статус кандидата.