Регион

24. 07. 2023.

Аутор: ХНД Извор: ХНД

ХНД: Радни документ новог закона о медијима – неприхватљив

Хрватско новинарско друштво упутило је Министарству културе и медија одговор на нацрт новог Закона о медијима – који му је Министарство доставило 5. српња – оцијенивши га неприхватљивим. Писмо упућено министрици културе и медија Нини Обуљен Коржинек доносимо у цијелости.

Поштована министрице културе и медија, госпођо Обуљен Коржинек,

желим Вас обавијестити како је Приједлог нацрта Закона о медијима – који нам је Министарство културе и медија као радну верзију доставило 5. српња 2023. – за Хрватско новинарско друштво у цијелости неприхватљив јер би његово усвајање значајно уназадило медијске слободе те положај новинара и новинарства у Хрватској. Притом са жаљењем констатирамо и како је таквим приједлогом Влада РХ посве игнорирала чињеницу да и Еуропска комисија у приједлогу Еуропског закона о слободи медија препознаје новинарство као јавно добро.

За ХНД је неприхватљиво да нам је – 18 мјесеци након што је ХНД упутио своје приједлоге на актуални Закон о медијима – Министарство понудило документ о којем претходно није било ријечи на састанку радне скупине, нити је било икаквих конзултација, а камоли усуглашавања кровног медијског закона. Добили смо текст у којем ни темељне дефиниције и појмови нису у духу оснаживања слободе новинара, као ни Уставом зајамчене слободе медија.

На овај текст, који је притом и неуједначене квалитете и разраде, без јасних механизама проведбе те повремено контрадикторан, имамо низ озбиљних примједаба, али овдје желимо нагласити кључне проблеме које отвара, с намјером њихова озакоњења.

ХНД је посебно забринут због тенденције легализације цензуре кроз одредбе о објави новинарског прилога која накладнику даје право да својевољно и без икаква образложења не објави новинарски прилог занемарујући притом основна начела новинарске професије. Ту одредбу тумачимо као увођење изравне цензуре и незапамћено законско омогућавање уплитања накладника у: 1) уредничку неовисност и 2) новинарске слободе.

Наведени приједлог је кршење новинарских слобода чак и да пише како умјесто накладника, уредник није у обавези објавити новинарски прилог, без објашњења. Влада РХ је отишла и даље од тога – одлучила је фундаментално мијењати значење ријечи уредник и новинар, и то у најгорем могућем смислу.

Постојећа правила о дужностима и обавезама накладника, уредника и новинара, а посебно она која се односе на новинарске слободе, дефинирана су у међународним и домаћим документима новинарске струке, попут Декларације Међународне федерације новинара и Кодекса части хрватских новинара. Наведени стандарди могу се наћи и у свим редакцијским статутима у хрватским медијима, као и у (досадашњем) државном законодавству. Улога је државе притом да изгласа законодавство које ће јамчити слободу говора уз (оправдана) ограничења, пазећи притом како се уплиће у надлежности уредника и новинара. Овиме се у потпуности обесмишљава институт статута медија, којима су регулирани односи између накладника и редакције, избор главног уредника гласањем свих новинара и уредника те уређивање међусобних односа, који је држава увела како би управо омогућила слободно новинарство и то увјетовала повлаштеним ПДВ-ом за тискане медије.

Према опћеприхваћеним нормама (углављенима у струковне правилнике, редакцијске статуте, законе…), које постоје од када је слободног новинарства, јасна је подјела између накладника, уредника и новинара. Поједностављено речено, накладник доноси основну уређивачку оријентацију и припадајући програм који се темељи на поштивању етичких и професионалних норми новинарске струке. Главни уредник самостално креира уређивачку политику те је одговоран накладнику за њезино провођење и остваривање. Новинар пак ради новинарски посао, уз поштивање правила новинарске професије. У овом опису послова и одговорности, према бројним редакцијским статутима, уредник има право не објавити одређени медијски прилог, али и обавезу објаснити новинару разлоге за ту одлуку. У тим ријетким случајевима, када, дакле, мора постојати утемељено оправдање за такав драстичан потез, новинар има друге редакцијске механизме да доведе у питање такву одлуку (нпр. редакцијско вијеће).

Новим приједлогом према којем накладник није у обавези објавити новинарски прилог поништавају се темељни етички и професионални постулати новинарства који строго одјељују накладника од редакције с једне стране и регулирају односе уредника и новинара с друге. Владиним новим приједлогом накладник неће само моћи сукреирати свакодневну уређивачку политику – што би већ било недопустиво уплитање у уредничку аутономију – него ће имати право доношења уређивачких одлука без икаква обзира према главном уреднику и уредништву.

Према већини или свим редакцијским статутима у Хрватској, уредници се бирају већином гласова свих новинара те новинари могу тражити његов опозив ако крши правила новинарске професије и под сличним увјетима. Наведени приједлог да „накладник није у обавези објавити новинарски прилог“ значио би и да власници медија постају уредници на које ни новинари немају никаква утјецаја.

Уредништво, које би у демократски уређеним друштвима требало бити непропусна брана између накладника и новинара, овдје постаје излишно. Осим што се тако поништавају и занемарују најважнији (глобални и домаћи) струковни документи који дефинирају унутарње редакцијске процесе те се још и обесмишљава концепт уредништва, новинари и њихове слободе остављају се на милост и немилост медијских власника, а демокрацију излаже њиховим партикуларним интересима који с новинарством немају везе.

Нешто што је десетљећима постојало као акутни проблем у хрватском (и свјетском) новинарству – да накладници због политичких или приватно-пословних разлога утјечу на уреднике с циљем да преко њих цензурирају новинаре које запошљавају – сада је Република Хрватска одлучила ријешити тако да озакони цензуру.

Овај приједлог у директној је колизији с низом препорука Еуропске уније које су објављене поткрај 2022. године. У Приједлогу Уредбе Еуропског парламента и вијећа о успостави заједничког оквира за медијске услуге на унутарњем тржишту (Еуропски закон о слободи медија) и измјени Директиве 2010/13/ЕУ „комерцијални и власнички утјецај на уреднички садржај“ потенциран је као једна од највећих опасности за медијски плурализам у земљама чланицама Уније. Приједлог Уредбе донесен је и на темељу сљедећих закључака:

У точки 15. пише и да „државе чланице имају различите приступе заштити уредничке неовисности, која је све упитнија у цијелој Унији. Наиме, у неколико држава чланица уочава се све више уплитања у уредничке одлуке пружатеља медијских услуга. Такво уплитање може бити изравно или неизравно, могу се уплитати држава или други актери, што укључује јавна тијела, изабране дужноснике, државне дужноснике и политичаре, нпр. ради стјецања неке политичке предности. Дионичари и друге приватне стране које имају удјеле у пружатељима медијских услуга могу дјеловати на начин који прекорачује оно што је потребно за остварење равнотеже између пословне слободе и слободе изражавања с једне, и уредничке слободе изражавања и права на информирање корисника с друге стране, ради остваривања господарске или друге предности“.

У точки 20.: За заштиту интегритета медија нужно је и да информативна медијска подузећа проактивно приступају промицању уредничке неовисности, особито доношењем унутарњих заштитних мјера. Пружатељи медијских услуга требали би донијети пропорционалне мјере како би, након што власници и уредници договоре цјелокупну уредничку политику, зајамчили слободу уредника да у оквиру своје професионалне дјелатности доносе појединачне одлуке. Циљ заштите уредника од непотребног уплитања у њихове одлуке о одређеним садржајима у оквиру њихова свакодневног рада доприноси осигуравању једнаких увјета на унутарњем тржишту медијских услуга и квалитете таквих услуга. Тај је циљ уједно у складу с темељним правом на примање и ширење информација из чланка 11. Повеље Еуропске уније о темељним правима.

У точки 44.: Процјена заштитних мјера за уредничку неовисност требала би укључивати испитивање могућих ризика неоправданог уплитања потенцијалног власника, управе или управљачке структуре у појединачне уредничке одлуке стеченог или спојеног субјекта. Требало би узети у обзир и постојеће или предвиђене унутарње заштитне мјере чији је циљ очување неовисности појединачних уредничких одлука у укљученим медијским подузећима.

У чланку 3. саме Уредбе пише: „Приматељи медијских услуга у Унији имају право примати различите вијести и садржаје о актуалним темама, произведене уз поштовање уредничке слободе пружатеља медијских услуга, у корист јавног дискурса.“

У чланку 4., ст. 2. пише: „Државе чланице поштују стварну уредничку слободу пружатеља медијских услуга. Државе чланице, укључујући њихове националне регулаторне власти и тијела, не смију: (а) уплитати се и на који начин, изравно или неизравно, у уредничке политике и одлуке пружатеља медијских услуга нити покушати утјецати на њих.“

У чланку 6.: „Не доводећи у питање националне уставне законе у складу с Повељом, пружатељи медијских услуга који пружају вијести и садржаје о актуалним темама дужни су подузимати мјере које сматрају прикладнима како би се зајамчила неовисност појединачних уредничких одлука. Тим ће се мјерама посебно настојати: (а) уредницима јамчити слобода да доносе појединачне уредничке одлуке у обављању своје професионалне дјелатности.“

Закључно, Република Хрватска само овом једном реченицом (према којој пружатељи медијских услуга имају право на уредничке интервенције и мицање медијског садржаја) не насрће само на новинарство, него и на приједлоге, сугестије и подзаконске акте Еуропске уније.

С обзиром на горе наведени проблем, неприхватљивом стога сматрамо и обавезу новинара да уреднику открије извор информације. Додатно, то нас посебно забрињава у свјетлу недавне најаве предсједника Владе РХ Андреја Пленковића како ће се казнено гонити „цурење информација“.

Према Кодексу части хрватских новинара, али и универзалним новинарским етичким начелима, новинар има право не открити извор информације, али за објављени податак сноси одговорност. Такођер, новинар не смије злоупотријебити повјерење успостављено с извором информације.

ХНД проблематичном сматра и одредбу према којој новинар – ако му накладник одбије објавити новинарски прилог – прилог може објавити на другом мјесту ако то није у супротности с његовим обавезама према накладнику.

Ова одредба почива на селективним темељима. Већина новинара који су запослени у медијским компанијама (посебно они с уговорима на неодређено) у своме уговору има углављену обавезу ексклузивитета, односно не смију писати за друге медије. Заправо, пракса је таква да се ова одредба о томе да новинар може објавити прилог у другом медију ако га накладник забрани у своме, може односити претежито на слободне новинаре, чиме се на тај начин додатно искориштава њихова прекарна и несигурна позиција на тржишту рада. Посебно је забрињавајуће што предлагач ове измјене није свјестан (или јест, што је још горе) малигног утјецаја корпоративног оглашивачког и политичког сектора на већину медија. Њихов је утјецај капиларан, распространио се на већину понајвећих медијских корпорација у Хрватској. То у пријеводу значи да накладници у правилу желе цензурирати и забранити текстове који штете њихову профиту. Будући да највећи оглашивачки и други притисци долазе од увијек истих политичких и пословних појединаца, то ће значити да забрањени текст у једном медију готово сигурно неће бити објављен ни у другом.

Поред тога, Република Хрватска заправо настоји озаконити познату максиму коју редовно користе корпоративни уредници и њихови власници: ако не желиш радити на теми коју је газда наручио, увијек има нетко на тржишту тко хоће. Новинарска етика и слобода овим се приједлогом заправо измјештају у домену тржишне логике. Посљедица овог приједлога је таква да:

већина текстова/ прилога стално запослених новинара који се не свиде накладнику никад нигдје неће бити објављени

стално запослени новинари ће бити цензурирани

слободни новинари ће остати и без слободе изражавања

медији и њихови власници ће добити прилику за успостављање ланчане праксе омасовљене цензуре у хрватском новинарству.

Са жаљењем констатирамо и како модел успоставе Вијећа за медије (Вијеће за електроничке медије сада би било надлежно за све медије) – које ће сада имати веће овласти, а два члана мање (са седам на пет) – у овом приједлогу поново предлаже модел избора чланова Вијећа према којем владајућа већина има дискрецијске овласти предлагања и потврђивања кандидата у Хрватском сабору, што угрожава неовисност медијског регулатора, који оваквим моделом избора остаје политичко тијело.

Подсјећамо да је ХНД још 2019. године тијеком измјена Закона о електроничким медијима предлагао транспарентан избор Вијећа за електроничке медије, а сматрамо да је он примјењив и на избор будућег Вијећа за медије.

Дио сваког сазива Вијећа за електроничке медије (ВЕМ), од његова утемељења, чинило је и неколико професионалних новинара. Ако познавање медијске праксе изнутра итко може претворити у информиран регулацијски надзор, онда су то професионалне новинарке и новинари.

Због тога је ХНД тражио да два члана Вијећа из редова новинарских професионалаца, умјесто јавним позивом Владе, Хрватски сабор бира на приједлог Хрватског новинарског друштва, које ће претходно провести одговарајући јавни натјечај.

Предложили смо тада и сљедеће: Вијеће за електроничке медије има шест чланица и предсједника/цу чији мандат траје седам година, а не могу бити поновно биране. У Вијеће требају бити биране особе које су се истакнуле познавањем медија, новинарства, медијске технологије, медијске економије, социологије, медијске политике или права.

Чланове Вијећа именује и разрјешава Хрватски сабор двотрећинском већином свих чланова, а притом двије особе делегира Хрватско новинарско друштво, проводећи претходно јавни натјечај.

Наш приједлог је тада одбијен.

Предложени састав Вијећа медијских стручњака је за ХНД је неприхватљив. У том замишљеном вијећу с големим овластима (додјеле потпора, тестови јавне вриједности…) доминират ће приватни профитни ентитети (највећи накладници тисканих и електроничких медија, приватни правни и медијски факултети), који добивају чак четири од пет мјеста, а новинари и медијски стручњаци бит ће посве маргинализирани.

Потпуно је подцијењена улога новинара, а новинарска струка сведена је на једног члана предложеног петерочланог вијећа о којем се, каже приједлог, договарају репрезентативне новинарске удруге. ХНД се не може отети дојму како Министарство културе и медија тиме оживљава идеју „миксања“ уистину репрезентативних представника новинарске струке с ад хоц удругама које не само да не чувају углед и достојанство новинарске професије, него га на сваки начин каљају.

Будући да се предвиђа како ће у ингеренцији Вијећа медијских стручњака бити одлучивање о додјели изравних и неизравних потпора медијима, такво ће Вијеће, напучено особама одабранима вољом заинтересираних тржишних актера, додјељивати јавни новац претежито самима себи, што је невјеројатан примјер сукоба интереса.

ХНД се оштро противи уписнику новинара и фоторепортера. Сматрамо да је овдје ријеч о покушају успоставе државне контроле над професионалним новинарима и новинаркама, који би морали остати неовисни о свим центрима моћи.

Приједлог закона не наводи с којом се сврхом овакав уписник жели увести: уводи ли држава лиценцирање новинара, које ће критерије људи морати задовољити да би били професионални новинари и фоторепортери, што ће бити с онима који раде у новинарству, а не добију дозволу за упис у уписник новинара, који су критерији за стјецање професионалног статуса новинара – наводе се „образовни и стручни квалитативни и квантитативни критерији“? Што, пак, значи образовни критерији? Значи ли то да професионални новинар неће моћи бити нетко тко није завршио студиј новинарства? Подсјећамо да неки од најистакнутијих новинара у Хрватској нису завршили студиј новинарства. Тко ће одређивати квалитету нечијег рада па у складу с тим процјењивати је ли нетко адекватан за примање у наведени уписник? И тај би посао био у надлежности Вијећа медијских стручњака, онога у којем је само један од пет чланова представник новинарске струке?

Додајемо овоме заједничку декларацију УН-ова специјалног извјеститеља за слободу медија и изражавања и представника ОСЦЕ-а за слободу медија из 2004. године у којој се експлицитно наводи како новинаре не би требало лиценцирати или регистрирати те да не би смјело бити законских рестрикција о томе тко (не) може бити новинар.

Такођер, занима нас које обавезе државе произлазе из успоставе уписника? Ако се успоређује с регистром самосталних умјетника, хоће ли фрееланцерима, на примјер, плаћати доприносе, нешто што слободни новинари ионако требају добивати, али им је умјесто тога задњим промјенама у здравственом суставу заправо угрожено право на основно здравствено осигурање?

Чини се да то није смисао овог регистра.

Држава оснивањем оваквог уписника заправо улази у простор арбитрирања о томе тко је новинар, а тко није без сувислог разлога, и тај је посао опет препустила људима који ће у већинском саставу бити одабрани вољом послодаваца и приватних образовних установа.

ХНД је посебно забринут покушајем државе да се уплете у медијску саморегулацију кроз наметање Вијећа медијских стручњака, које би требало одлучивати и о садржају статута медија – иако је ријеч о акту који подразумијева договор накладника и редакције медија.

ХНД подсјећа да већ десетљећима постоји Кодекс части хрватских новинара, усклађен с међународним професионалним начелима, који је темељни документ, смјероказ за новинарску професију, док видимо да Министарство у припреми приједлога закона потпуно игнорира ту чињеницу. Овим би приједлогом Вијеће заузело улогу саморегулатора који би наметао медијске статуте и тиме рушило темеље уредничке и новинарске аутономије.

С посебном забринутошћу констатирамо да је Министарство потпуно избјегло дефинирати и санкционирати прикривено оглашавање те изузети новинаре од производње рекламног и промотивног садржаја. Упозоравамо како је ријеч о горућем проблему који нарушава дигнитет новинарске струке и вјеродостојност медија.

Морамо овдје примијетити и како су се у тексту поткрале бројне грешке у самом дискурсу те да су одредбе које су требале бити транспониране из еуропских директива лоше преведене на хрватски па су путем дијелови дефиниција испали. Тако у чланку 1.11. можемо рећи да је „комерцијална комуникација“ – термин готово непознат и још мање кориштен у хрватском медијском окружењу – вјеројатно грешком сведен само на самопромоцију. Иначе, ријеч је о термину који боље познајете као „реклама“. Надаље, неке дефиниције су циркуларне, залихозне или једноставно не одговарају терминологији која се користи у нашем медијском окружењу, чиме се потенцијално уноси каос и у судску праксу. Унаточ увођењу термина „комерцијална комуникација“, и даље се истовремено користити термин „оглашавање“, што би онда имплицирало да је „комерцијална комуникација“ самопромоција, а оглашавање реклама. Из тога произлази да не вриједе исте законске одредбе за „комерцијалну комуникацију“ и „оглашавање“. Већ и овакав каос у језику неког закона намеће мисао да је закон рађен нестручно, без савјетовања с правницима и стручњацима за административни и медијски дискурс.

ХНД са жаљењем закључује и да је овим законским приједлогом Република Хрватска одустала од обавезе подршке покретању нових медија, особито локалних и непрофитних те медија заједнице, чиме је одустала и од потицања медијског плурализма и разноврсности медија.

ХНД крајње проблематичним сматра одредбу према којој „није допуштено у медијима умањивати повјерење јавности у улогу судова у демократском друштву“.

О потпорама и Фонду за потицање плурализма медија предлагач није дао довољно информација иако је ријеч о расподјели јавног новца која би требала осигурати праведно јавно финанцирање медија лишено сукоба интереса и политичког притиска.

С обзиром на претходно наведени проблем одустанка од потицања малих, непрофитних и локалних медија, стјече се дојам да држава препушта поље изравног и неизравног субвенционирања само нејавним партикуларним интересима, који ће неминовно улазити у сукобе интереса.

Дајући с једне стране потпоре неким комерцијалним медијима, односно финанцијско субвенционирање доставе производа или субвенционирање претплате за тисак и његове wеб-иначице, држава није објаснила који су бенефити за друштво, нити је за такве накладнике предвидјела икакве обавезе.

Поставља се и питање зашто се ради разлика између електроничких публикација с претплатом које су веб-екстензија дневног тиска и оних које то нису (нпр. Средња.хр и Телеграм). На тај начин законодавац недопустиву и опасну разлику и подјелу међу хрватским медијима, односно изравно утјече на њихову економски позицију на медијском тржишту.

У поглављу „Критерији за додјелу директних потпора за претплате не електроничке публикације стоји „да има своју иначицу у опћеинформативном тиску која се дијелом преклапа у својем уредничком обликованом садржају“. Ово је дискриминаторски однос према порталима који немају тискану иначицу и на неки начин представља леx специалис који се односи само на дио медија док друге потпуно искључује.

Нејасно је и тко ће точно утврђивати јавни интерес за који би се додјељивале индиректне потпоре, а да не говоримо о томе да је процес пријаве сведен на – најбржи прст.

Такођер, у овом приједлогу стоји одредба да су „тијела државне управе, агенције и јавне установе којима је оснивач Република Хрватска, као и правне особе у власништву или претежитом власништву Републике Хрватске дужни најмање 20 % годишњег износа намијењеног промиџби или оглашавању својих услуга или активности утрошити на оглашавање у дневном и тједном опћеинформативном тиску“, док су према Закону о електроничким медијима на локалним и регионалним радијима и телевизијама те осталим порталима дужна утрошити најмање 15 % годишњег износа за промиџбу или оглашавање. Зашто?

Примјећујемо и да је у намјери увођења пореза на интернетско оглашавање остало нејасно на кога се оно односи – на пружатељи дигиталних услуга (Гоогле, Фацебоок) или су посриједи електроничке публикације? Јер ако је ово друго, ријеч је о изравном удару на онлине-медије.

ХНД оштро одбацује увођење додатне државне контроле над струковним удругама. Одредбе које Агенцији за медије дају овласти да води очевидник тих удруга, да одређује њихову репрезентативност, да прописује структуру чланства, да оцјењује „примјереност“ начина њихова дјеловања и план рада те – посебно – број и попис чланова (!), за ХНД су неприхватљиве.

Или држава самоиницијативно жели увести коморски модел за струковне удруге или се жели мијешати у слободно удруживање грађана. Из тога ишчитавамо намјеру државе да неовисне професионалне удруге стави под своју контролу.

Све наведено не говори нам ништа друго него да је Владин приједлог незапамћено државно уплитање у новинарске слободе, нарушавање ионако крхке подјеле између накладника, уредника и новинара, покушај уплитања у саморегулацију и слободно удруживање професионалних новинарки и новинара и арбитрарног давања права на професионално бављење новинарством те изравни државни удар на позитивна правила која дефинирају новинарство у демократским државама више од стотину година.

Посредно, долазимо до тога да овај приједлог угрожава све демократске процесе у друштву које новинарство сматра важном полугом у корекцији државне и приватне моћи. И све то без добро промишљене медијске политике, која је једини темељ на којем се може градити медијско законодавство.

Хрватско новинарско друштво тражи стога од Министарства културе и медија одговор у најкраћем могућем року, а најкасније до 2. коловоза 2023. Након тога ћемо вас обавијестити о сљедећим корацима.

С поштовањем,

Хрвоје Зовко, предсједник Хрватског новинарског друштва