Регион

09. 06. 2023.

Аутор: Дејан Лучка Извор: Медиа центар Сарајево

Јавне расправе - врхунац слободе или демократска фасада

Судећи по изјавама владајућих структура у РС, криминализација клевете је готова ствар.

У претходном периоду правничка, медијска и активистичка јавност у Босни и Херцеговини (БиХ) била је заокупљена могућим додатним законским ограничавањем слободе изражавања у Републици Српској (РС). Народна скупштина је усвојила Нацрт закона којим се у Кривични законик РС уводе одредбе о клевети, увреди и изношењу личних и породичних прилика, кроз законску главу којом се прописују кривична дјела о заштити части и угледа.

Отпор усмјерен према овом ограничавању слободе изражавања јавно и гласно пружили су многобројни медији, невладине организације, правници, активисти, али и међународне организације.

Четири јавне расправе

Након усвајања одржане су четири јавне расправе поводом овог нацрта закона и то у Бањој Луци, Источном Сарајеву, Бијељини и Требињу.

Док су представници Министарства правде РС инсистирали на томе да су овакве измјене неопходне, не образлажући због чега је то заиста тако, сем понављања флоскула и општих мјеста без правног и логичког покрића, главна порука грађана који су присуствовали расправама била је: повуците спорне чланове!

Посебан проблем везан за расправе било је то што су заказане у не баш сјајним терминима. Тако је нпр. расправа у Бањој Луци одржана у току радног времена 5. маја, дан уочи обиљежавања великог православног свеца Светог Георгија (Ђурђевдан), када је много људи заузето, јер је то једна од најраспрострањенијих слава код Срба. Чини се да је намјерно изабран баш овај датум како би што мање грађана присуствовало јавној расправи. Ипак, то се није десило, па је сала Народне скупштине на почетку бањалучке расправе била препуна.

Уз то, ова расправа је одржана непосредно након убистава у основној школи „Владислав Рибникар” у Београду када је велики број грађана још био у шоку, и то на Дан жалости у БиХ због овог догађаја, те није јасно зашто расправа није помјерена за који дан касније због трагичних и непредвиђених околности које су се десиле.  

Скривање радне групе

Прва ствар која се није разјаснила ни након јавних расправа је да се још не зна ко је писао закон. Имена чланова радне групе (уколико је уопште постојала) нису објелодањена. На питања на јавној расправи у Бањој Луци ко су аутори закона, представници Министарства правде нису одговорили, правећи се као да та питања нису ни постављена. Веома је чудна оваква пракса и чини се да је то само дјелић тајновитости овог закона.

Да ли је у питању то да је закон настао изван институција, или је заиста написан у Министарству, али да нико не жели да стане иза њега као његов стваралац, или је пак у питању нешто треће, још увијек нисмо сазнали. А када ћемо – не зна се.

Без прав(н)ог образложења

Министарство правде је образлажући разлоге за доношење измјена закона у Нацрту само навело да одређене земље прописују кривична дјела против части и угледа, а да је изношење неистина и личних и породичних прилика одређених категорија превазишло сваку норму друштвено прихватљивог понашања и на сваки начин обезвриједило људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет, човјекову приватност, као и лични и породични живот.

Дакле, нико од писаца закона се није потрудио да изнесе конкретне разлоге, сем општих, због којих би се требало приступити криминализацији клевете, увреде и изношења личних и породичних прилика. Није урађена анализа досадашње примјене Закона о заштити од клевете и Закона о јавном реду и миру, нити је назначено због чега су грађанскоправна и прекршајноправна заштита неефикасне, па је неопходно пребацивање у кривичноправну сферу. Чак нису урађене ни детаљне анализе закона који обрађују сличну материју у региону, који су написани на истом језику, уколико су страни језици били проблем за израду студија и анализа.

Дакле, када су у питању јавне расправе, представници Министарства ову проблематику нису уопште образложили. Додуше, било је навода о броју поступака који се воде у грађанској сфери, али без било каквог конкретног објашњења у смјеру тога какве то везе има са криминализацијом клевете.

Констатације које су дате из Министарства апсолутно ништа не значе у смислу потребе доношења закона и анализе тренутне ситуације и стављања законâ, тежине будућих кривичних дјела и неопходности у демократском друштву у неку раван. Све за шта оне могу да послуже је нека врста статистике, која не говори ништа конкретно и може да се тумачи на различите начине, јер нема подробне и дубинске анализе.

Када се ограничавају основна права грађана, заштићена уставима и међународним актима, овакво брзинско писање закона, без велике анализе и образложења је једноставно недопустиво. Осим у друштвима која не хају за људска права и демократију.

Медијска заједница и прича из Министарства

Медијска заједница је испратила све јавне расправе. Већина их је напуштала на самом почетку, уз захтјев да се повуче Нацрт закона. При томе су предавали у руке упосленика Министарства своје образложене захтјеве зашто дио о заштити части и угледа треба да буде избачен из Нацрта. 

Свака од ових расправа је протицала уз јасну и гласну поруку медијске заједнице: „Мишљење није злочин! Стоп криминализацији клевете и увреде!”

На јавним расправама је било и ријечи које су негативно изненадиле присутне правнике и активисте. Тако је министар правде на првој расправи у Бањој Луци рекао да је у претходном периоду изостало то да неко конкретно иступи и дâ конкретне приједлоге и сугестије, а да је на тој расправи то напокон и урађено.

Иако су активисти, правници и медији мјесецима прије јавне расправе достављали различите примједбе, сугестије и критике Министарству, везане управо за нацрт овог закона. Да ли упосленици Министарства крију ове дописе од министра или је ово био само лапсус, још увијек не знамо, отприлике као и у случају имена чланова радне групе.

Министар је на јавној расправи у Источном Сарајеву изјавио да се ове измјене и допуне не могу довести у било какву повезницу са ограничавањем слободе говора, иако се све вријеме расправља управо о томе да ли су ограничења у оваквом обиму дозвољена или не у друштву које хоће да се назове демократским. Стога, слобода изражавања се додатно ограничава, али је питање да ли се то ради на правилан начин и да ли су оваква ограничења неопходна. Не знам да ли је за министра указивање на ове ствари – банализација, како је у бројним јавним наступима наглашавао да су примједбе од стране медија, активиста и правника банализовање одредби закона. 

Имали смо и изјаву представнице Министарства правде на питање представника Радничког покрета - да ли би повукли закон ако им он достави 20.000 потписа грађана који су против оваквог закона. Она му је одговорила контрапитањем: „Да ли ви мислите да ми не можемо скупити 20.000 потписа да овај закон прође”.

„Демократија шта ћеш? Тако је...” што рече један човјек.

Међународни стандарди – узми шта ти одговара

Веома занимљива ствар је и да су представници министарства константно инсистирали на томе да је Нацрт закона усаглашен са међународним регулативама и стандардима, иако је ово ноторна неистина и обмањивање јавности.

Нажалост, у оквиру јавних расправа нису добијена практично никаква објашњења зашто представници министарства сматрају да су у праву. Све што смо чули је да став 2. члана 10. Конвенције за заштиту људских  права и основних слобода (Европска конвенција) дозвољава ограничење овог људског права. Према овој конвенцији, заиста, слобода изражавања може да се подвргне формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу, између осталог, и  заштите угледа или права других.

Међутим, при таквом ограничавању права морају да се узму у обзир пресуде Европског суда за људска права, које су у ствари тумачи текста Европске конвенције, помоћу којих се она разрађује и објашњава. Све пресуде Европског суда у себи садрже прецедентне стандарде „који имају статус обавезујућих правних норми”, али оне су такође и пут према коме се Европска конвенција посматра као живи инструмент који се мора тумачити у свјетлу данашњих услова. Министарство ову праксу уопште није узело у обзир при писању Нацрта закона.

На јавним расправама правници су доказали да Нацрт није у складу са праксом Европског суда за људска права, али ни мишљењима многих међународних институција и организација, нити генерално стандардима људских права.

Да све ово није само прича домаћих актера, показују и мишљења релевантних међународних институција као што су:

ставови Специјалне извјеститељице за промоцију и заштиту права на слободу мишљења и изражавања и Специјалног извјеститеља за права на слободу мирног окупљања и удруживања који су директно 10. марта ове године затражили од власти РС да повуку предложене измјене и допуне Кривичног законика;

отворено писмо 19 организација из различитих европских држава које се директно баве заштитом људских права које се противе криминализацији клевете и увреде;

хитни коментари на Нацрт закона којим се уводе кривична дјела против части и угледа које је објавио ОДИХР (Канцеларија за демократске институције и људска права при Организацији за европску безбједност и сарадњу - ОСЦЕ) и који позива власти да не подрже усвајање одредби које имају за циљ увођење „увреде” и „клевете” у Кривични законик.

На јавним расправама су уз све ово, правници и активисти потанко образлагали:

зашто криминализација клевете и увреде и изношења личних и породичних прилика нису неопходне у једном демократском друштву;

да постоје процедуре које је Минстарство прекршило;

због чега је лоше прописивање прешироко дефинисаних кривичних дјела, али и колика је непропорционалност мјера;

које су нелогичности у Нацрту закона;

каква је проблематика примјене оваквог закона у пракси;

на који начин ће доћи до неједнакости примјене оваких одредби у БиХ гдје неће у свим њеним дијеловима постојати ова кривична дјела;

каква ће ситуација услиједити са судијама и тужиоцима и како ће доћи до њихове заузетости и неприпремљености, итд.

Јавне расправе и демократија

Ако је судити по изјавама и радњама владајућих структура у РС, криминализација клевете и увреде је готова ствар. Можда би евентуално у оквиру израде приједлога закона и самог доношења закона могло да се разговара о распону казни. Политичари су у више наврата понављали изјаве баш у овом смјеру, говорећи како то није закон који је уперен против новинара и медија, и да су такве тврдње „шпекулација која је наметнута јавности” (сиц!).

Новинари су цјелокупну причу о јавним расправама доживјели као фарсу и још један ексер у ковчег слободе изражавања у БиХ. Активисти и правници су покушали указати на лоше стране оваквог прописивања и несагласност са стандардима људских права. Невладине организације су заједно са медијима заговарале против оваквих измјена и направиле и кампање против Нацрта закона.

Јавне расправе су јасно показале да се многи активисти, новинари, правници, односно једноставно речено - грађани, противе оваквим мјерама, а аргументи који су изнијети против законских измјена, и то неистомишљеника на другим пољима, у сваком демократском друштву довели би до тога да дио о заштити части и угледа не буде уврштен у приједлог закона.

Ипак, на крају задња ријеч остаје на посланицима у Народној скупштини и евентуално Министарству правде, уколико не одлучи да упути приједлог закона у процедуру у прописаном времену. Поред ових институција, лични утисак ми је да је на крају главна ријеч о овоме препуштена предсједнику Републике Српске и његовој доброј вољи.

Видјећемо шта ће нам блиска будућност донијети и колико су ове јавне расправе биле дјелотворне, а колико су оне фасада демократије одржане само формално.