Регион

26. 08. 2022.

Аутор: Арбјона Çибуку Извор: Медиацентар Сарајево

Новинарство у Албанији препуштено вољи интереса власника

Медији у Албанији под палицом политике или „породичног бизниса”.

Већина мeинстрим медија у Албанији је у посједу шачице људи. Стручњаци кажу да та концентрација власништва подрива слободу говора цензурирањем новинара. Подаци говоре о недостатку медијског плурализма, а слаб правни оквир и крхке институције замагљују границе између медија, политике и бизниса. Албанија је 2021. године пала за 20 мјеста на листи Индекса слободе медија, заузевши најнижи хисторијски ранг као резултат ситуације погоршане пријетњама уређивачкој независности, кршењем физичког интегритета новинара од стране организираног криминала и неуспјехом албанске државе да заштити новинаре чак и од полицијског насиља. 

Недостатак економске независности тјера новинаре, посебно младе, да се повинују диктату власника медија о начину извјештавања и њиховој цензури. Облици цензуре према новинарима, како наводе, прилично су разнолики, од забране директног објављивања до искривљавања информација и упозорења на отпуштање у случају отпора. 

Медији као породични бизнис 

Кристина Воко, извршна директорица БИРН-а у Албанији, каже да је према показатељима Media Ownership Monitora(МОМ) земља оцијењена као високо ризична у смислу политичке и економске контроле медија, који су се претворили у „породични бизнис”. 

„Ријетки су случајеви да је неки медиј у власништву више дионичара који нису родбински повезани”, каже Елвин Луку, шеф Центра “МедиаЛоок” и предавач на Одсјеку за новинарство на Универзитету у Тирани. 

Према извјештају ИДРА-е, телевизија је и даље примарни извор информација за 79 посто људи у Албанији, стога су гледаоци фокусирани на информације које пружа овај сектор, а које су често измишљене. 

„Проблем почиње с национално лиценцираним визуелним медијима, који доминирају у погледу гледаности и података о оглашавању и раде на фреквенцијском појасу који је јавно власништво”, каже Луку. 

Два велика власника – породице Хоха и Франгај – контролишу више од двије трећине тржишта са 71,7 посто. Четири највећа власника ТВ емитера су породица Хоxа са Топ Медиа, породица Франгај са Кланом, породица Дулаку са Медиа Визионом и бизнисмен Хyсенбелиу са News 24,наводи МОМ. 

„И гледаоци и приходи су концентрисани у врло малом броју руку“, каже Кристина Воко, додајући да „ако један власник медија или три власника медија посједују већину гледалаца, онда утичу на јавно мнијење за своје интересе”. 

Пристрасно извјештавање је директно повезано с власништвом над медијима. Власници телевизијских станица, гдје су гледаоци највише концентрисани, су „људи који имају и друге пословне интересе мимо медија”, каже Воко, а то утиче на начин на који емитују вијести.

 „Информације су обликоване на основу интереса власника медија”, каже Воко и додаје да је посебно важна транспарентност власништва над медијима, како би јавност знала од кога добија информације. 

Политика и контрола информација 

Што се тиче политичке контроле медија, она постоји у Албанији, али када је ријеч о политичкој контроли Воко појашњава да „то не значи да је Влада купила медије, него су медији, због своје структуре, спремни да служе онима на власти”.  

Истраживање МедиаЛоока објављено 2018. испитало је како маинстреам медији у земљи, како визуелни тако и онлине, преносе вијести које је објавио Уред за штампу опћине Тирана.  

„Испоставило се да се информације на десет највећих ТВ емитера и портала подударају 50-90 посто са саопштењима из ове јавне установе. То указује на извјештавање у корист ове институције”, каже Елвин Луку, директор МедиаЛоока. 

„Економски интереси се преводе у политичке интересе, тако да обично власници имају интересе да добију уступке од државе, а такви интереси их тјерају да буду политички пристрасни према онима на власти“, тврди Воко. 

Дионичари медијских емитера с државном лиценцом нису ограничени на сектор информационих технологија, већ укључују неколико других области везаних уз грађевинарство, телекомуникације, аутомобилску индустрију, плин и нафту. Албанија представља велики ризик у концентрацији медија и публике због непостојања законске регулативе о питањима власништва, наводи МОМ. 

Луку појашњава да у Албанији закон „о аудиовизуелним медијима” предвиђа Управу за аудиовизуалне медије (АМА) с политичком равнотежом до одређене мјере. 

„Чланови њеног Одбора бирају се три из опозиције, три из већине, а предсједавајући простом већином, али то није политички независна АМА. Нашој земљи треба управо ово друго, односно институција која је што је могуће више удаљена од политике”, рекао је Луку. 

Надаље, каже да је други модел у ЕУ онај АМА-а – „попут регулаторне агенције, али са законом 'о аудиовизуелним медијима' који предвиђа да медији с државном лиценцом имају врло децентрализирану власничку структуру, чак и више од ограничавања удјела на 30 или 35 посто као што је био случај прије 2016. године”. 

Нашој земљи је потребна институција која је што даље од политике, тврди Луку. 

Власници медија и политичари, заједно против слободе говора 

Кад је ријеч о импликацији политичких интереса који се преводе у економске интересе, забиљежени су еклатантни случајеви цензуре против новинара. 

Један такав случај је забрана емитовања истраживачког документарца „Брда смрти”. Године 2016., 17-годишњи Ардит Гјоклај преминуо је од посљедица нехуманих увјета на одлагалишту отпада Схара, гдје се градски отпад илегално спаљивао и рециклирао. 

„Начин на који је опћина Тирана покушала да избјегне одговорност шокирао је цијело друштво”, присјећа се новинар Артан Рама.

Кад се тај догађај десио, управо је био оформљен тим “Публицуса” с којим је Артан радио и одмах су се окупили како би открили узроке који су довели до смрти малољетника. 

„Циљ нам је био показати албанском народу не само разлоге ове трагедије, већ и околности у којима је она лако омогућена”, каже новинар. Открили су снажно политичко покровитељство између јавних власти и приватних компанија.  

Он и његове колеге су предвидјели своја открића у овој истрази, „али оно што нисмо предвидјели био је сам медиј у којем смо одлучили пренијети причу“. 

Челници медијске компаније Визион Плус, након што су сазнали за причу, затражили су од новинара да је промијене. 

„Када сам одбио, савјетовали су ми да то не емитујем те седмице и да се бавим темом која је требала бити емитована сљедеће седмице”, каже Рама. 

Како то обично бива, па и у Рамином случају, покушали су да му објасне да би „емитовање могло да изазове незадовољство руководства опћине Тирана, с којим су имали пословни однос“. Али оно што се обично не дешава је противљење с којим су се суочили од новинара. 

„Опће је познато да су дионичари телевизије Визион Плус били грађевински подузетници и да је грађевинске дозволе издавао Уред за урбанизам у Опћинској влади”, каже Рама и додаје да му директори медија нису дали пуно објашњења јер су очекивали да ће имати разумијевања. 

Након тога, група од четири новинара, на приједлог Артана Раме да заувијек напусте тог емитера, сутрадан је дала отказ и одлучила материјал емитовати онлине. 

Данас Артан Рама ради у Албанији као слободни новинар и није одлучио напустити земљу, али економска сигурност представља проблем у овом сектору. Стога сматра да је неопходно „изградити моралну платформу за финансирање подршке медијским производима”. 

Новинари се суочавају с цензуром у новинама, ТВ-у и извјештавању на интернету 

Кад је у питању цензура, међу медијима нема разлике. Ермелинда Хохај ради као телевизијска новинарка 16 година.

Каже да је притисак који је осјећала током каријере био велики. 

„Било је случајева у којим су, ако се бавите неком афером или кршењем закона, компаније куповале рекламни простор, а новинару су уста аутоматски 'затворена'”, каже Хоxај, која се, након што је изразила своје противљење, суочила са упозорењима да ће изгубити посао. 

„Медијско тржиште постаје монопол неких моћних бизнисмена, који монополизирају не само вијести него и плаће и тржиште рада новинара”, каже Хохај. 

Економска несигурност спречава новинаре да проговоре, а то је израженије код младих новинара који су тек на почетку свог професионалног пута. 

Есмералда Хида је млада новинарка која је двије године радила у штампаним новинама. Она каже да је било много случајева цензуре, а један од њих је када су писали о банкама. „Новине су имале банку у којој су обрађиване трансакције за плаће, а кад смо једном приликом радили чланак о прекршајима које су можда починиле банке, нисмо поименично поменули банку у којој је власник новина био укључен”, каже она.

Она такођер говори о још једном случају у којем јој је било забрањено помињати случајеве корупције у опћини Тирана.

“Наравно, речено нам је да о томе не извјештавамо јер је власник близак Опћини, а она је објављивала огласе у новинама”, додаје Хида. 

Потврђује да је временом примијетила да примјењује аутоцензуру, што значи да је знала да ће бити опоменута и једноставно се није хтјела упуштати у расправу. 

Ситуација није битно другачија ни у онлине медијима, гдје су, осим цензуре, новинари подвргнути диктату о начину извјештавања вијести. 

Клодјана Агај у овом сектору ради двије године. „Власници онлине медија углавном су људи који немају везе с новинарством, али имају везе с бизнисом”, каже и додаје да је онлине медиј у којем је радила кориштен као алат за напад на фирме и појединце. 

„Не тако давно, била сам тихо цензурирана због вијести коју нисам могла да напишем. Вијест је била о стратешким инвестицијама и супругу министрице Олте Xаçке као стратешком инвеститору“, каже она. 

Фламур Везај је 12 година радио као новинар у Албанији, али је 2017. одлучио отићи и данас живи у Бостону, у САД-у.

„У Албанији власници медија не оклијевају да директно интервенишу, заобилазећи чак и уредника 'посредника', главног уредника или директора вијести“, прича он. 

Сматра да су економски интереси власника директно утицали на цензуру. „Имао сам искуство у штампаним медијима гдје је један нафтни бизнисмен, који је у то вријеме имао проблеме са правосудним органима, купио огласни простор и речено ми је да нећемо писати о том бизнисмену”, присјећа се Везај. 

Ко штити новинаре? 

Блерјана Бино, шефица мреже Сигурни новинари у Албанији, процјењује да постоји висок степен условљавања уређивачке независности од стране власника медија. 

Из разговора које је водила са новинарима каже да постоје најразличитије врсте притисака. „Ако власник не врши директан притисак, не треба заборавити повезницу као што су уредници или главни уредници који интересе власника могу ‘преточити’ у директан или индиректан притисак на новинаре”, каже Бино. 

Према извјештају Сигурних новинара, најчешћи облици притиска су гашење емитовања или укидање извјештавања, пријетње, економска несигурност, узнемиравање, контрола садржаја и преваре, па чак и уцјене. 

Бино појашњава да нема података о притисцима власника или менаџера медија на цијелу редакцију или на одабране новинаре у 2021. години, али додаје да се „притисак врши иако новинари то не пријављују” и сматра да новинари немају заштиту „јер не постоје кровне организације или синдикати”, што додатно продубљује њихов страх од супротстављања власницима.

Новинари се осјећају несигурно чак и када извјештавају са терена. У случају физичких напада, редакција не стаје у њихову одбрану. Новинар Иса Мyзyрај каже да „већина редакција не обезбјеђује новинарима и оператерима никакву заштитну опрему, као што су гас маске, одјећу која би их јасно идентифицирала као припаднике медија, чак ни водоотпорну одјећу”. 

Он каже да су новинари у случају протеста најугроженија група, јер ни полиција ни органи реда не поштују рад новинара и „често их физички нападају, иако их у великом броју случајева могу идентификовати као новинаре”. „Њихова сигурност је угрожена ако је њихово новинарство у сукобу с интересима власника”, наводи Бино. 

Између непостојања правног оквира и неспремности институција да гарантују плуралистичкије медијско окружење, те недостатка заштитних механизама, новинари су често приморани на цензуру или да дјелују на основу интереса власника медија, а не јавности.