Регион

17. 08. 2022.

Аутор: Слађан Томић Извор: media.ba

Од дезинформације до пријетњи убиством, клањем и силовањем

Активисткиња Аида Ћоровић не престаје бити мета напада, увреда и пријетњи након што је непозната особа креирала лажни Твитер налог под њеним именом уз поруку: “Поцепала сам заставу Републике Србије у Новом Саду и поцепаћу је опет! То је застава ратних злочина и геноцида. Србија није земља само Срба већ свих грађана Србије и нико нам неће наметати заставу коју не желимо! Аутономија за Војводину и Санџак! СТОП СРПСКОМ СВЕТУ!”

Недуго затим, Твитер налог је обрисан, али је постојао довољно дуго да таблоиди и медији блиски у Србији владајућој Српској напредној странци (СНС) креирају хајку на Ћоровић. У десетинама медијских објава она је сатанизована и представљена као “србофоб”.

Преносећи лажни твит Информер је извијестио да је она позвала на сепаратизам и да треба да робија, док су Новости писале да “Ћоровић жели уништити све српско”. Интернет портал Република.рс је Ћоровић назвала “дивљакињом која ни не зна зашто је ту”.

Медијска хајка и лажна објава на Твитеру услиједили су након што је Ћоровић са групом активиста/киња учествовала на протесту “Буна против мафије” у Новом Саду када су на просторије СНС-а бачене боје, а претходно је скинута застава Србије како је не би упрљали.

Ћоровић за Медиацентар Сарајево каже да, иако често добија увриједљиве и мрзилачке поруке, на бруталне пријетње и увреде не може бити равнодушна. Јасно јој је да такве поруке добија од, како каже, људи који на тај начин износе нека своја унутрашња незадовољства, фрустрације, бијес, али је забрињава што тај бијес увијек може да ескалира.

“И да неки од тих дежурних мрзаца и оствари неку од својих претњи. Такође, знам да је међу онима који прете јако много плаћеника и ботова, али, мене суштински брине неки ‘слободни стрелац’ и истеривач правде, који себи може дати у задатак да повреди и физички нападне мене или некога од мојих сабораца и саборкиња”, каже Ћоровић.

Сматра како је насиље постало маинстреам матрица понашања људи у Србији.

“И управо због енормне количине нагомиланог и неканалисаног беса, постоји могућност да се тај водопад негативних емоција и фрустрација излије на некога од нас. Дакле, осећам мучнину од свих тих претњи и огавних речи, тим пре што овога пута нисам урадила баш ништа да изазовем бес код тих људи. Тај Твитер налог је био лажан, објава је врло вешто направљена и из авиона је видљиво да је то рад Државне безбедности и да ће таквим спином дефокусирати тему пребијања активста у Новом Саду на нешто што је потпуна небулоза”, каже Ћоровић која планира поднијети тужбу против НН особе због креирања лажног налога и таблоида који су пренијели спорну објаву.

Жељко Бодрожић, предсједник Независног удружења новинара Србије (НУНС), говорећи за Медиацентар Сарајево о штетности преношења непровјереног садржаја са Твитера каже да је технолошки напредак изњедрио бројне изазове погубне по новинарску професију. Посебан је проблем, објашњава, за новинаре и новинарке што није пронађен одговор како се заштитити од лажи и подметања на друштвеним мрежама. Додаје да су друштвене мреже посљедњих година постале својеврсне џунгле у којој свако све може, док мало ко добије консеквенце за своје ријечи.

“С друге стране у нашој професији имамо људе који су одувек били неодговорни, који раде за неку страну, за власт, за моћнике који користе то да би некога у јавном простору понизили, стигматизовали, унизили, криминализовали и то је сад добило и ту димензију. Нарочито у друштвима као што је наше где имате ауторитативну власт која држи већину медија и има цели тим који је задужен за контролу интернета односно друштвених мрежа. С једне стране за контролу, а с друге стране за пуштање лажних вести и за стварање амбијента у којем ће они некако дисквалификовати и на тај начин себи донети неке поене или противницима одузети неке поене”, каже Бодрожић.

Дезинформације дио свакодневнице 

Ћоровић вјерује да су дезинформације постале дио наше свакодневице, више него праве, истините вијести. Циљ креатора лажних вијести је, сматра она, да се скрене фокус са важних друштвених тема.

“Током дужег излагања лажима, грађани више нису у стању да оцене шта је истина, а шта не и као такви постају, буквално, као пластелин које политичке елите онда лако злоупотребљавају. Уосталом, Хана Арент (филозофкиња и особа која је преживјела холокауст) је писала о томе, а са појавом друштвених мрежа, практично су дезинформације постале кључна алатка помоћу које се обликује јавно мнење”, додаје Ћоровић.

Бодрожић појашњава је ријеч о машинерији која манипулише јавношћу, држи своје поданике у заблуди и користи друштвене мреже и интернет за нападе на политичке противнике, критичаре власти, друге народе, друге државе. “Видимо да је то глобални проблем, да једна Америка није успела да се избори са лажним вестима. Тврди се и даље да је Трамп изабран уз помоћ манипулације и превара преко интернета”, каже он.

Осим што нуде лажне, а не истините информације, лажне вијести су, видимо из примјера Ћоровић, и озбиљно безбједносно питање. За Бодрожића је то велико питање, нарочито у државама које немају капацитете и жеље да се од таквих ствари одбране.
“Немају ни довољно стручних људи у полицији, тужилаштву, да неке опасне ствари на вријеме уоче и спријече. Код нас је то нарочито изражено зато што имамо власт која је изникла из Шешељевих радикала, која се одувек служила лажима, манипулацијама, најгорим увредама, прозивкама и тако тим конструкцијама где су на тај начин желели да дисквалификују политичке опоненте и људе другачијег мишљења, друге нације што је исто посебност радикала који су екстремни националисти. Тако да је огроман проблем и то у континуитету већ годинама гледамо како та машинерија користи све полуге власти које има”, сматра Бодрожић.

Додаје да власт има довољно новца којим контролише многе садржаје на интернету, друштвеним мрежама и да креирају шта год хоће.

“Заиста је данас у Србији, борити се против режима и исказивати своје мишљење без пардона скоро па опасна ствар. Имате људе, жене који већ годинама се боре за слободно друштво и годинама доживљавају шиканирање. Дивим се наравно свима који успевају да задрже тај дух да се може овде нешто променити упркос свим тим дешавањима, нападима, стигматизацији, криминализацији којем су изложени. То је за сваку похвалу и наравно, бојим се за сваког од тих људи, мојих колега зато што је ово једна дивљачка власт која је прикрила своје право лице прије деценију, али су у последње вријеме доказали да су то они исти радикали који су правили ратове у окружењу, злочине и тако даље”, каже предсједник НУНС-а.

Што не могу провјерити, медији не требају објавити

Професор медијске етике на Факултету политичких наука у Београду Чедомир Чупић за Медиацентар Сарајево каже да су у држави у којој доминира самовоља личне власти допуштена сва средства када је у питању обрачун са неистомишљеницима, непослушницима власти и свима онима који су спремни да критички проговоре и обиљеже сваку врсту узурпације оних на власти.

“Таквима у Србији припада Аида Ћоровић. Она је пример човека грађанске храбрости који пружа отпор узурпаторима на власти, али и свима онима који доводе у питање слободу, правду, опште добро и равноправност. Она јавно обележава појаве, односе и проблеме који урушавају ове универзалне идеје и вредности и конкретно им се жестоко супротставља. Изузетно је осетљива када се доводе у питање људске слободе и права и она појединачна и она групна. Њена борба за прихватање и поштовање разлика и различитих је активистичка и конкретна. То многима смета, а посебно националистима и шовинистима. То је разлог и овог лажног подметања и напада на њену личност”, говори Чупић.

Примјећује да тај напад не спречавају државни органи. Да би се спријечиле лажне вијести потребно је да државни органи хитно и ефикасно реагују.

“И да се технолошки опреме за разоткривање профила с којих се то чини. Такође, законски то треба уредити уз оштре санкције и материјалне природе и кривичног кажњавања”, појашњава он.

Професионални, слободни и отворени медији, појашњава,  према свему што долази посебно из приватне сфере треба да буду обазриви да не би објавили нешто што је неистина или подметачина.

“Професионални стандарди медијских упосленика захтевају да се све провери, односно утврди истинитост и тачност информације пре него што се јавности саопшти. Све што не могу да провере не треба да објаве. Оно што је нека личност написала на Твитеру треба лично проверити и тај разговор снимити уз упозорење да се изјава снима. Тако тај снимак постаје материјални доказ. То је начин да се избегну ‘наседања’ медијских упосленика и медија”, препорука је овог професора.

Кривична одговорност за непровјерене објављене вијести

Штете од неистините и нетачне информације су вишеструке, одражавају се на личност, односно њено достојанство, углед и част, могу довести до физичких напада и насиља и стварају неповјерење према медију који објављује такве информације.

“Када се неистине пропагандно шире онда је и демантовање слабо, јер је питање да ли ће демант уопште добити исту меру код публике. Из тог разлога једанпут посејана лаж тешко се ефикасно демантује. За непроверене објављене вести требало би да се законски одговара. Зато је потребан јасан и прецизан закон који има оштре санкће које би имале и новчану и кривичну казну. Одузимање опреме медија уз новчано обештећење нападнутој личности и казну затвора од три до пет година. Жестоке казне имају превентивну меру”, додаје Чупић.

Штете по оклеветане личности су несагледиве, како по ментално тако и по физичко здравље попут стресова и губљења имунитета. Лажне вијести не праве штету само нападнутим личностима већ и друштву. Посљедице по друштво су стварање стања страхова и стрепњи, равнодушности према друштвеном и политичком животу и осејећају немоћи појединаца, али и мањинских група.
“Другим речима, тако се укорењује друштвена патологија која временом нажалост постаје образац нормалности”, објашњава Чупић.

За елимисање таквих штета, вјерује он, потребне су деценије. Једини брз начин за побједу над ‘друштвеним коровом’ су медијски и кривични закони којима су прописане оштре казне. Чупић упозорава да би проведба таквих закона морала бити ефикасна од стране независних и непристрасних правосудних органа – полиције, тужилаштва и суда.

Професија се, ширењем лажних вијести, како каже двоструко разара, и додаје “не поштују се новинарски стандарди и губи се савест у деловању и понашању, што је трагично по сваку личност. На тај начин у друштвеном животу руку под руку иду истина и лаж, правда и неправда, добро и зло. Све се измеша, релативизује и настаје стање у којем је све допуштено да би се остварила прљава корист и успело у нељудским намерама”.

На питање колико је објављивање лажних вијести неетично и неморално Чупић одговора: “Све што урушава истину, правду, добро, слободу, достојанство, солидарност и равноправност је и неетично и неморално. Неетично јер се не поштују етичке норме, а неморално јер се чине конкретна неморална дела и понашања”, закључује он.

Лажне вијести су дугогодишњи глобални проблем, а њихова разарајућа моћ посебно је примјетна у периоду пандемије ковид 19. Лажне вијести односно “фејк њуз” 2017. била је ријеч године у Колинс Дикшнери (Колинсов рјечник). Њихову моћ, очито, уочавају и они који на лак и јефтин начин – неистинама желе да се обрачунају са неистомишљеницима.