Регион

26. 11. 2021.

Аутор: Ахмед Бурић Извор: Медиацентар Сарајево

Мировно новинарство: Може ли мир бити избор бх.медија

Доношење уредничких и репортерских одлука о начину и фокусу извјештавања с циљем стварања прилика да друштво у цјелини размотри ненасилне одговоре на конфликт, представља идеју о мировном новинарству. То у пракси значи да се приказују позадина и контекст сукоба, слушају све стране, истражују скривени планови, и нуди се основа за анализу садржаја из академских кругова. Тако каже теорија.

А некако овако (је) изгледа(ла) пракса.

У марту 1992. године био сам студент завршне године новинарства, са већ нешто искуства из новина и с радија. Могло је изгледати да је један од снова наше генерације, која је стасавала уз феномен омладинских yu-медија, испуњен. Једнопартијски систем је био укинут, медији су се отварали на све стране, више није било цензуре, и изгледало је да се може почети размишљати о томе шта да се даље ради. Мој тајни план је био да улетим негдје у мостарско дописништво сарајевског дневника, и ловим приче по Херцеговини. Тамошњи менталитет је увијек био ближи мом поимању свијета – мисли се брже, и то се мање чува за себе него у Сарајеву. Барем сам тада тако мислио. Оно што се није промијенило јесте да се атмосфера дијалога брже успоставља: довољна је по једна фора, с једне и друге стране, да човјек зна на чему је.

“А то си ти, курвин сине, мог’о сам ти нешто ружно рећи.“

Негдје пред сами референдум о томе треба ли Босна и Херцеговина остати у (крњој) Југославији, или попут Словеније и Хрватске изабрати да самостално настави даље – о боже, каква слатка илузија – почели су долазити страни новинари, којима су требали људи који познају локалну сцену, нису убијени мем(л)ом и алкохолом новинарења за смеђим редакцијским и кафанским столовима, и знају нешто енглеског. П. је већ добрано био упао у те шеме, стигао и до Славоније гдје су га неки идиоти држали једно два-три дана у заробљеништву, мало тукли, мало “испитивали“, јер шта он ту има снимати, а и, знате већ: сумњив је, дошао је из Сарајева, за неку страну агенцију, ко зна шта они ту петљају, дај да га мало пребијемо, па ће нам он већ рећи ко је, шта је и шта ради овдје. Тада су постојали људи који су убрзано радили на томе да рат почне, а сви ми скупа том нисмо придавали неки значај. Наша грешка. Наша превелика грешка.

Кад је дошао из Славоније, сјели смо у снek бар Хотела “Београд“, који смо сви тада звали – Земун. У кафаници са десетак столова у којој смо проводили студентске дане догађале су се свакодневне провале: старији мангупи, који су кренули с приватним бизнисом, углавном су били око шанка, а ми млађи који смо дангубили на факсу, лафо са умјетничким аспирацијама – за малим столовима у крају сале. Дочекали смо П.-а, који се први од нас одважио да уђе у свијет “великог“, међународног новинарства, а он је, кад смо остали само нас двојица, рекао:

“Знаш, и овдје ће бити рат. Рецимо, кад се човјек са снајпером попење на УПИ-јеву зграду, он контролише сав овај простор унаоколо.“ У том тренутку, то је изгледало незамисливо.

За почетак, ваља нешто разријешити: прича о томе да су у Сарајеву 1992. баш сви говорили “да ту не може бити рата“, “да је то толерантна средина у којој се вијековима живи скупа, и да је немогуће да то овдје крене“, само је мањим дијелом тачна. Прво, владао је страх: ко из позиције живота у којем мање-више има све, планира злочине према бившим сусједима, комшијама, пријатељима и незнанцима, и иде ратовати. Такозвани, обичан, “нормалан“ човјек. Чак и прије рата, увијек ме плашила дефиниција – нормалности. А тек сада? Кад смо умјесто илузије о нормалном, добили “нову нормалност“.

Ето, гдје завршавају нормални.

Та прича се свугдје може догодити: додуше пуно “лакше“ на Криму или у Грузији, Либану или Афганистану, него у Каталонији или Шкотској, али ствар је, у основи, једноставна. Створи се атмосфера угрожености, у којој насиље постаје легитимно средство, и на крају једини излаз. Укопавали су се армијски тенкови око Сарајева, сво оружје из бивше Југославије слијевало се у босанске касарне, а ми смо говорили – “ма, неће рат!“ – јер, како ће се касније показати, није било никакве могућности да се он избјегне. Једни су били спремни, и имали оружје. Други су се, иако испочетка, невољко – морали бранити.

Невјероватно је како у таквим тренуцима ради машта зла: демонизација “друге стране“, “њих“ у односу на “нас“ кренула је из Београда, а појављивали су се симболи који су неумитно водили у катастрофу, али није преостало ништа друго, него да се човјек зајебава с њима. Прослава шестстогодишњице Битке на Косову, српском је национализму дошла је као ултимативна точка уједињења, трибални Банд Аид, у којем ће се као Вођа, појавити човјек дехуманизираног гласа, с великим залисцима, бирократ из подсвијести угроженог српства. У медијима смо га одмах прозвали – Вожд. Што је, можда, била титула у давна времена, али је тај симболизам одмах био прихваћен.

Београдски медији су наставили са проклињањем Словенаца – “бечких коњушара“, Хрвата – “усташких кољача“, босанских Муслимана – “муџахедина и исламиста“, и било је питање кад ће из медија и “интелектуалних“ расправа ствар доћи на улицу.

Склоност најбаналнијим детаљима била је ужа специјалност наше раје: у предвечерје рата појавиле су се двије рекламе. Прва је била за мушки парфем: у неком блуру, и јаком одсјају сунца, промицале су прилике у римским тогама, а изнад су се пресијавале двије укрштене сабље. Дубок мушки глас, бас, само је најавио: “Вожд је стигао“. Парфем се наравно тако звао, а ми смо свако сљедеће појављивање нашег друга Г., човјека изражених лидерских амбиција, најдуховитијег у раји, оглашавали тако: “Вожд је стигао.“

Друга таква појава, а опет изашла из ума испод истог шињела, био је – Вобан. Маскота Војвођанске банке, лутка просиједог чиновника с актовком, која нуди кредите у земљи дивље инфлације, требао је, ваљда, својом појавом увјерити клијенте да је све у реду, и да новац могу повјерити Вобану, односно Војвођанској банци. Дуго након тога, нико од раје Милошевића више није звао никако друкчије него – “Вобан.“

Црни хумор јесте најскупљи, али у црном времену он је у чему се може уживати.  Јесте перверзно, али, извињавам се, какво је ово вријеме? Такво да морамо довести Американца, да нам каже како неће бити рата.

А ми – пуни траума, неповјерљиви, неискрени, и духовно лијени. Лојални свакој власти. Што је гора, ми јој више повлађујемо.

Зато је данас више него икада потребна одговорност: већ се полако дошло дотле да се мијења канал чим се у предугим “информативним“ емисијама, дође до сугестивних патриотских порука, типа “ето ја сам могао заузети страну, и бити краљ, а још увијек сам независан, и вама сам драги моји гледаоци на услузи. А вама раде о глави.“

Е, сад, није баш ни да не раде о глави, али увијек ваља имати на уму прво, да је боље сто година преговарати него један дан ратовати, и друго, да тамо гдје се људи пречесто заклињу у опће добро, негдје на крају у затишју – има личних интереса. Људи смо, а вријеме гради куле, и разграђује их. Нисмо могли сањати да ћемо се неких ратних детаља сјећати као најсјајнијих животних догађа, али није рјешење призивати рат, поготово не сад кад је сваки пети човјек отишао негдје на боље. Скоро увијек постоји начин да се ствар смири, осим, ваљда, кад ратни злочинци “развлаче памет.“ Ту, сваки концепт пада у воду. Али, рат и јесте зато да престане. И да се нешто и заборави.

Живот у комеморацији је вегетација. Нимало бујна.

Мили боже, каквих је све мајсторских конструкција знало бити на Хрватској телевизији, почетком рата. Тренутак запрепаштења и жала за људима који пате смјењивао је ватромет пропагандистичке таштине. Вијест би обично почињала са “јутрос је југо-четничка армада ничим изазвана напала утврђене положаје хрватске војске“. Онда иде развој: “југо-солдатеска“, “србо-четничко топништво“, “великосрпска неман“… Уз, наравно, зачин за свако јело. Вегета су били чувени нишки специјалци којих је у вијестима изгинуло као у Body countu. Озбиљна студија вијести из тога доба показала би да је на почетку рата у Хрватској и Босни и Херцеговини изгинуло око тристо хиљада нишких специјалаца, што би значило да у том граду механе, дерта и јаког воћног алкохола није живио нико други осим фантастично извјежбаних и на све спремних ниџа-ратника, који лете с брда на брдо а хране се крвном плазмом непријатеља. Страх и машта рађају свашта, а најгоре је кад “поетски“ желе појачати описе катастрофе.

На почетку рата у Хрватској из Београда су кренули брзи, барутни наслови, који, како је касније шеф мировних операција Ричард Холбрук описао Милошевић – „нису били лишени неког бруталног шарма“. Истина, читање тог „шарма“, значило је да сте до за врат у проблемима, али вријеме диктира своје „вриједности“. Вјероватно, у недостатку оружја, неко се досјетио да у Славонији узме пољопривредни авион, и надлети положаје ЈНА и српских формација. Нису имали друго оружје, па су од старих бојлера у које би ставили све што евентуално може експлодирати правили „бомбе“, што је дио српских медија дочекао перверзно, али не без духа. Наслови „Усташе бацале бојлере“ и „ХДЗ нишани и у децу“ дуго су стајали негдје у редакцији, залијепљени на ормар. Кад су се ствари заоштриле, што се каже, изгубио се „спортски“ карактер, јер је свака нова пропагандна лаж морала бити „јача“ од претходне. Кад је нападнуто Сарајево, тадашња државна телевизија објавила је како се над Србима у опкољеном граду проводи бруталан терор, и да неки угледни грађани Сарајева, попут Мирзе Делибашића, Даворина Поповића или Сафета Исовића држе лавове у кавезима, које хране „српском децом.“ Истина је била далеко од тога, али у поводу је било „нечега“: након неколико дана од почетка напада на Сарајево нестало је хране у зоолошком врту у Пионирској долини, па су се од тамо се преплашили да дивље животиње не крену нападати људе. И како то обично бива: кад фали чињеница, проради „машта.“

Од тога се тешко бранити, а у Сарајеву није постојао апарат, нити је јавност на почетку била нахушкана тако да би се измишљене ситуације примале међу људима. Једна од најјачих из тога доба је како је Саша, син Радована Караџића прешао у редове Територијалне одбране Босне и Херцеговине, и да се бори против „очевих“ на обронцима Сарајева. Рат је, тврди генијални писац СФ-а Исаац Асимов, уточиште неспособних. С друге стране, у Сарајеву је већина људи које сам знао била неспособна за рат. Јер, мир може постојати само ако га можете обезбиједити.

П. је наставио радити за стране агенције, а ми бисмо се сусретали са страним новинарима који су мање-више ишли за оним што им се „нуди“. Тражили су нову крв за своје гледаоце, хаос се ширио свуда унаоколо, а људи наоружани дугим цијевима у пратњи политичара постали су нормална ствар. Све чешће, радили су се интервјуи у присуству наоружаних тјелохранитеља, људи који убрзано пролазе ходницима, преносе вијести или неке „важне“ папире. Рат је већ био почео, али ми то нисмо знали.

Или, нисмо хтјели да знамо!?

Већина новина у којима сам радио су пропале. Све, осим једне, и то на самом почетку рата, биле су окренуте ономе што називамо хуманистичким вриједностима; промовирале су антифашизам, либералне идеје, отворено друштво, и имале, увјетно казано лијеви поглед на ствари. Увијек су биле проглашаване непријатељима власти – најчешће су то и биле – и у тим редакцијама су се водиле духовне борбе, од којих сам на неке поносан.

Ипак, на крају се може рећи да смо изгубили, јер су на власти, и у медијском маинстреаму остали они. Са својим комплексима и тлапњама, са жељом да људе држе у мраку, и да им не понуде алтернативу. Једина срећа у цијелој тој ситуацији је у томе што никад нису знали радити посао. Њихови су медији увијек били дилетантски, јер цијели концепт није упућен према ономе што јесте главни задатак новинарства – стварању и протоку нових информација – него да заузму став који одговара доминантној политичкој опцији. Чудан неки пут да се покаже “правовјерност“ народа.

Много је ситуација које су се одиграле у редакцијама, и које ће се испричати на другом мјесту. Овдје смо, ипак, да, због дугогодишњег искуства, дамо и неке препоруке. Па, ево их:

Форуми и простор за коментаре текстова на порталима највећи су генератор конфликта и простор за излијевање фрустрација разне, често и најгоре врсте. Покушајте да их не забраните, ако неко нема гдје да каже оно што га мучи никада нисам имао против да каже испод мог текста. Али, под правим именом. Размјерно велики број људи схвати да прича глупости оног тренутка кад се мора потписати под њих. Излазак из анонимности је кључна точка, од које треба почети.

Уколико се нешто позитивно догађа у вашој ближој околини, пробајте томе дати подршку, и медијску димензију коју заслужује. Код нас то зна бити тешко, јер ствар често пропадне кад онај ко не треба чује за нешто, али живот је такав. Нађите тон за сваки глас. То је, заправо, мировно новинарство.

Ако радите племениту и хуману ствар, и ако она још има успјеха, научите да је обезбиједите. Новине су код нас пропале дијелом и због тога што су се исцрпили извори финанцирања, али и због тога што су их штампарије “убиле“ цијенама услуга. Немојте трчати трку у којој не видите себе на циљу. Не морате бити први, али морате је завршити. Таква су правила. А ту су да би их се рушило. Али, што би рекао Аристотел – “није важно само зауставити рат, треба обезбиједити стабилан мир.“

Што се нађе више начина да се мир обезбиједи, ближе смо мировном новинарству. Дотад, оно је жеља. Боље речено сан. Јер, како каже пјесма – “само да рата не буде“. Лудила међу људима. Којег код нас никад не фали. Али, ето, неће ваљда, овај пут бити рата.

Мировно новинарство? Звучи као добра идеја. Као што је Махатма Гандхи рекао за западну цивилизацију. Из његове перспективе, то је (било) тако. Из наше? Нисмо се превише питали, иако је било толико питања. А само један одговор.

Рат. Мир је био алтернатива, али није је имао ко провести.