Из историје београдске штампе

22. 12. 2023.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Од "несвесних маса" до "храбрих другарица са пушком у руци" – Жене у партизанској штампи у Југославији

"Међу хиљадама убијених, измрцварених по логорима, бачених у јаме, једноставна имена жена из народа чине добру половину. Међу хиљадама палих за слободу своје домовине светле женска имена", рекао је Јосип Броз Тито 1941. године, додавши да је невероватан преокрет који се догодио у женама за време народно-ослободилачке борбе. Обрт је био видљив и у представљању жена у партизанској штампи.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је у женама и омладини видела снагу народног устанка и један од најважнијих фактора ослободилачког рата. Зато не треба да чуди позитивна дискриминација жена и омладине и у партизанској штампи, односно чињеница да су многи текстови у комунистичком листу "Пролетер", који је штампан од 1929. до 1942. године, посвећени искључиво њима и њиховој улози у партији. Иза сваког текста о Савезу комунистичке омладине Југославије у народно-ослободилачкој борби обично би следио текст о борби за права жена.

Ипак, иако је борба за родну равноправност била једино видљива у партизанској штампи, жена је много ређе од мушкарца поменута именом и презименом или истакнута као саговорник чије се мишљење вреднује. Упркос томе што је било доста текстова који су посвећени искључиво женама, у садржају који се односи на опште организовање партије Партије, жене су скоро невидљиве.

Ситуација је по том питању била гора у комунистичком листу "Глас" који је излазио од 1942. до 1944. године са прекидима јер су, како је писао историчар др Раде Ристановић, Немци реквирирали кућу у којој се налазила штампарија. 

И Комунистичка партија Југославије неретко се изјашњавала да мушки чланови партије не посвећују довољно пажње борби за права жена и да такве иницијативе углавном препуштају чланицама.

Због тога је на једној од конференција о којима је писао "Пролетер", КПЈ позвала све партијске организације да посвете највећу пажњу остваривању права жена, посебно у синдикатима и удружењима. Представници КПЈ-а су тада тражили од свих чланова веће залагање за жене из сиромашнијих породица и радничке класе.

Међу циљевима демонстрација КПЈ, о којима је извештавао „Пролетер“, често се убрајало и омогућавање права на гласање женама. Још тада је у "Пролетеру" истицана чињеница да би борба за родну равноправност требало да подразумева заједничке напоре мушкараца и жена, јер је друштво у коме нико није дискриминисан боље за свакога.

Ипак, иако су истицали важност родне равноправности, чланови КПЈ су буржоаски феминизам посматрали као нешто што "тупи оштрицу класне борбе" јер продубљује јаз између мушкараца и жена.

Партизанска штампа о женама у народноослободилачкој борби: "Мушки су се бориле"

Како је време одмицало, све већи број текстова посвећиван је улози жена у народно-ослободилачкој борби, а за њих су се везивале особине попут храбрости, родољубља и пожртвованости, које су, како пише, показале и као болничарке, и као лекари, али и као боркиње са пушком у руци. Њихове жртве приказиване су као драгоцене. То, међутим, не значи да жене у Југославији нису и даље посматране кроз „конзервативне наочаре“, превасходно јер се радило о аграрној земљи где већина грађана није била писмена. Схватања мушкарца била су заробљена у вакууму који је подразумевао да жена и даље има мање права од мушкарца.

Тако је и у партизанској штампи у контексту рата, као синоним за реч одважно, можда чак више него данас, коришћен дискриминаторан израз "мушки", па се често за боркиње и борце који су били храбри истицало да су се "мушки борили".

Жене у Југославији поређене су са женама у осталим земљама, па су оне у Немачкој и Италији окарактерисане као "послушно робље", а у Совјетском Савезу као важне фигуре у друштвеном и културном животу које иду "раме уз раме" са супругом. Жена Совјетског савеза представљена је као недостижни идеал за Југославију. Дивљење и недосањани сан о СССР-у и критика нацизма прелили су се и на ставове о женама.

 

Улога женских покрета превазилазила је борбу за родну равноправност, па се оне више описују као неко ко, од помоћи у санитетском материјалу до учешћа у диверзионим акцијама, пружа велики допринос народном ослобођењу.

Разлог за храброст жена, представљено је у једном од бројева „Пролетера“ из 1942. године приписује се суровој школи рата и дугогодишњој активности КПЈ међу женама.

Ипак, иако наочиглед хваљене, у једној од објављених прича редакција "Пролетера" наводи се да је КПЈ успела да покрене "тешко покретљиве несвесне женске масе". У партизанској штампи често се истиче да жене у међуратном нису биле тако самосталне и мотивисане да се боре за родну равноправност. Зато је и Тито рекао да се у понашању жена десио велики обрт.

У трећој деценији двадесетог века су, иако борбене, жене у "Пролетеру" представљане као домаћице чији је главни задатак пружање подршке супругу. То добро одсликава реченица "хоћемо или рада за наше мужеве или круха", коју су супруге рудара узвикивале на протестима у Трбовљу због нередовних плата 1933. године, a тај дух се наставио и неколико година касније.

Истини за вољу, женама које су учествовале у овим протестима из 1933. године није мањкало ни иницијативе ни храбрости. О томе најбоље сведочи чињеница да се јуриш жандара на супруге рудара претворио у јуриш жена рудара на жандаре, односно да ненаоружане жене нису узмицале пред наоружаним жандарима који су желели да их застраше и зауставе протесте.

Ови протести "бацили су светло" и на значај женске солидарности, јер су се супруге рудара из Храстника и Загорја, чувши шта се десило, упутиле у Трбовље да, како пише, "помогну гладним сестрама", а све то одјекнуло је и у "Пролетеру".

Осми март – Дан револуционарне солидарности жена

Радна права и борба против окупатора су и у међурарном и у ратном периоду централни аспекти медијских текстова којима се најављује Међународни дан жена, односно, како су га назвали, дан револуционарне солидарности жена.

Повишење надница, једнаке плате за једнаки посао, плаћено одсуство два месеца пре или после порођаја, склоништа за новорођенчад, слободно време за дојење детета, као и дозвола побачаја уз бесплатну лекарску помоћ истицани су у прогласима у међуратном периоду као приоритети у овој борби, а пренети су и на ратни период.

У периоду рата жене су, како су писали партизански листови биле још оснаженије па, како каже данас изнова понављана фраза, за Осми март заиста "нису хтеле ружу већ револуцију".

Ипак, та револуција се у текстовима објављеним после 1941. године није односила само на револуционарну солидарност жена већ и на обарање диктатуре. Некад се борба за женска права тек назирала иза прича о борби за црвену заставу.

Као узор на који се треба угледати истичу се жене Совјетског савеза, за које се сматрало да су у знатно већој мери оствариле своја права него жене Југославије.

Од Антифашистичког фронта жена Југославије до еманципације

Југословенска јавност, нарочито она комунистички оријентисана, је, како пише др Љубинка Шкодрић у свом докторату, са великим интересовањем пратила шта је југословенска штампа објављивала о ослобођењу жене од „робовања кући“ и „комунизирању домаћинства“. 

Велика пажња поклоњена је Антифашистичком фронту жена Југославије (АФЖ), основаном 1941. године, који је тежио тзв. политичком васпитању жена и изнедрио бројне активисткиње и руководитељке.  Неким чланицама омогућено је образовање, што је, како пише у „Пролетеру“ представљало „рат против неписмености“.

О еманципацији жена сведочи и чињеница да су многе текстове у овом листу  потписивале и жене попут Спасеније Бабовић и Митре Митровић, које су биле и део Централног одбора АФЖ-а.   

Често дефинисан као спона фронта и позадине, АФЖ је имао за циљ повезивање локалних организација жена, а истовремено и јачање њиховог борбеног јединства и политичке партиципације.

Жене Југославије су, писао је "Глас", коначно ослушнуле глас који је спреман да утеши и зове на освету окупатору. И заиста, освета је описивана као најхуманији циљ, а "жар племените мржње" који их је плануо као „најлепша особина“.

"Комунистичка партија показала нам је прави пут, пут борбе. На њему патње постају лакше, а снага већа – и ми ћемо њиме ићи до победе", поручиле су жене присутнима на првој конференцији АФЖ-а, а пренео је "Глас".

Задовољан је био и Јосип Броз Тито. Он је истакао да је поносан што су баш жене стале у прве редове народно-ослободилачке војске.

"Поносим се тиме што стојим на челу армије у којој је огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби по своме хероизму, по својој издржљивости биле и јесу на првом месту, у првим редовима. Свим народима Југославије чини част што имају такве кћери", рекао је Тито, како се наводи у "Гласу".

Да је циљ организације била не само еманципација жена, него и борба против фашистичког непријатеља, показује текст у коме се жене сељана позивају да се прикључе покрету како би се непријатељи лишили бројних сировина, а о томе је писала Митра Митровић у „Пролетеру“. Она је у овом тексту критиковала и однос Партије према АФЖ-у, који је оценила као крут и дискриминаторан.

О раду АФЖ-а читаоци партизанске штампе били су свакодневно информисани, а штампа није била једини медиј који је извештавао о раду ове организације.

Како је навела др Љубинка Шкодрић, Јосип Броз Тито је 1943. године упутио молбу Коминтерни да радио станица Слободна Југославија на сваке две недеље емитује емисију која је посвећена АФЖ-у и свим женама Југославије.

Приватан живот жена и "идеја слободне љубави"

Темеље родне неравноправности чланови КПЈ често су видели у патријархату или, тачније, у капиталистичкој породици у којој мушкарац, "глава породице", у потпуности поседује жену која се посматра као инфериорна фигура.

Најпре су се комунисти противили оваквим улогама у породици, а напослетку је дошло до тога да се неки чланови КПЈ противе и  браку уопште. Како пише др Шкодрић, међу студентима Београдског универзитета који су били у комунистичкој организацији развијала се  "идеја слободне љубави", чије је ширење подстицало потцењивање морала и брака као буржоаске творевине.

„Слободна љубав“ подразумевала је односе међу мушкарцима и женама пре и после брака, који су сматрани неприхватљивим и неморалним, а постојала је још у међуратном периоду.

„Момци који су пре рата били у љубавним везама са појединим девојкама користили су та познанства да девојке привуку и ангажују на пружању подршке народно-ослободилачким органима“, пише др Љубинка Шкодрић.

Још 1937. године објављен је текст о пролетерској сексуалној етици у коме се наводи да је неприхватљиво да се жена уда за човека кога не воли, али не пише да је непожељан и сам брак. Напротив, "идеја слободне љубави" у потпуности је осуђена.

"Ми, борећи се против ситнобуржоаског сексуалног морала, истичемо своје норме које се темеље на два основна начела; прво, поштовати у жени човека и друга у животу и борби, друго, поштовати најлепше осећање жене и њено право да са собом слободно располаже. Таква слобода нема везе са оном слободном љубави, која је само нездрава реакција на буржоаску лицемерност и често само маска за полну разузданост", пише у тексту објављеном у "Пролетеру".

Полна разузданост, како се наводи, штети угледу чланова, а оваквог става чланови КПЈ држали су се и у четрдесетим годинама 20. века.

Промене гледишта Партије о женама и њиховој улози у друштву, пратиле су и промене  медијског дискурса. Тако су „Пролетер“, „Глас“ и остали партизански листови били огледало ставова КПЈ о женама, односно приказ начина на који Партија види жене у датом тренутку. Ако би жене Југославије тридесетих и четрдесетих година двадесетог века покушале да се огледају у њему, виделе би одраз који је увек „лепши“ од оног пре, али никад „лепши“ од жене Совјетског савеза.

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање